Arhiva септембар 2014

A šta ako je mozak moguće naučiti da se kontroliše?

A šta ako je mozak moguće naučiti da se kontroliše?

Gotovo da retko ko sebi u nekom trenutku nije rekao: “Eh, kad bih mogao da naučim mozak da se opusti!” Skoro svako je imao trenutke kada mu se učinilo da ne može da usmeri pažnju na neki sadržaj i govori mozgu “Aman, koncentriši se!”. U trenucima kada pokušavate da “otvorite um” da bude kreativan a umesto toga Vam konstantno naviru misli o obavezama koje Vas čekaju kod kuće.

Možda deluje kao naučna fantastika, ali naučnici su razvili metodu kojom se na “treniranju“ mozga zapravo može sistematski raditi. Ono što je još fantastičnije, ova metoda se praktikuje u Srbiji.

Naime, govorimo o neurofidbek (ili EEG biofidbek) metodi. Radi se o neinvazivnoj metodi kojom se uči regulacija moždanih talasa na taj način što osoba dobija povratnu informaciju o tome kako se moždani talasi “ponašaju”. Neurofidbek metoda bazira se na dve osnovne predpostavke: Električne aktivnosti mozga odražavaju određena mentalna stanja. Te aktivnosti se mogu trenirati.

Stručnjak postavlja elektrode na različite tačke na skalpu (odnosno na koži glave, u zavisnosti od toga koje nas funkcije mozga posebno zanimaju i uzimajući u obzir da su negde moždani talasi iz određenih opsega frekvenci dominantniji) i merimo električnu aktivnost mozga odnosno, amplitude talasa određenih frekvencija.

Kao što se auto vozi različitim brzinama onda kada je na autoputu ili kada je u gradskoj vožnji, drugačije kada se pusti na “ler” i kada je parkiran, tako i mozak ima svoje brzine, a kada govorimo o njima- govorimo o moždanim talasima.

Oni se najčešće svrstavaju u četiri opsega frekvencija (učestalosti) i ni jedan opseg nije za bacanje. Svaki opseg ima neku svoju funkciju u određenim okolnostima: od delta talasa koji su povezani na primer, sa dubokim snom, preko teta koji se javljaju kada smo pospani ili u kada odlutamo u sanjarenje pri nekom dosadnom poslu, do alfa talasa koji nam pomažu da se opustimo ali ne uspavamo i do beta talasa koji su povezani sa stanjima u kojima smo koncentrisani i spremni za rešavanje zadataka. Naravno, “filozofija” svakog opsega nije ovako jednostavna, već stručno oko zna da posmatra kako se talasi nivelišu po svojim frekvencijama i kreiraju sliku mnogo „šarenijeg“ mentalnog života. Ovakva slika pomaže da stručnjak, najčešće psiholog ili psihoterapeut na adekvatan način formira “dijagnozu”i vodi proces treninga.

Šta znači trenirati moždane talase? Nije svaka brzina za svaku priliku. Onda kada pokušavate da budete koncentrisani, teško da ćete uspeti da se fokusirate ako vas “maltretiraju” teta talasi. Onda kada pokušavate da se opustite, teško da će Vam talasi, koji su “dominantni” onda kada rešavate zadatke, pomagati da postignete cilj. Talase nekih frekvenci želimo da podstičemo, a neke želimo da prigušimo.

Zašto se metoda zove “neurofidbek”?

Sama reč kaže- dobijaju se povratne infomacije o načinu na koji funkcionišu talasi iz različitih opsega frekvenci. Fidbek se dobija najčešće tako što osoba igra video igricu na ekranu, a tu igricu pokreće na taj način što uspeva da modifikuje način na koji se talasi javljaju. Vremenom, osoba nauči na koji način postiže određeno “mentalno stanje” koje uspeva da pokrene igricu i postiže dobar rezultat u okviru nje. Polako, posle određenog broja treninga terapeut pravi tranziciju ka generalizovanju mogućnosti da se ovakvo stanje postigne (npr. umesto sa igricom vežba se sa školskim materijalom ili nekim zadatkom s posla, ili se stanje smirenosti pokušava postići onda kada se klijent uvede u situaciju (ili u zamišljanje situacije) u kojoj bi mogao da bude nervozan).

Kada neurofidbek može biti korisna metoda?

Najopštije bismo mogli reći da se neurofidbek usmerava ka problemima sa regulacijom. Ti problemi uključuju simptome koji se vezuju za anksioznost ili depresiju, korisna je metoda u radu sa ljudima sa deficitom pažnje (ADD, ADHD), problemima sa ponašanjem, različitim problemima sa spavanjem, glavoboljama, migrenama i  mnogim drugim.

„Prostor“ za rad sa neurofidbekom se u Srbiji tek otvara a nas je u LEC-u Čabarkapa je ova metoda oduševila! Kroz vrata neurofidbeka otvaraju se nova polja za rad sa ljudima koji žele da se promene, da nauče da regulišu različita neprijatna ili nefunkcionalna stanja funkcionisanja, a u kombinaciji sa psihološkim testiranjima (u dijagnostičke ili evaluativne svrhe) i psihoterapiju funkcioniše kao savršen paket. Iz tog razloga, ideja je da naš stručni kadar nastavi da se usavršava u smeru upotrebe ove metode i radi sa klijentima u smeru njihovog boljitka.

Više

Psihoterapija: nit’ magija, nit’ tezgarenje

Psihoterapija: nit’ magija, nit’ tezgarenje

Hipoteze o tome šta bi to psihoterapija mogla da bude kreću se na dimenziji od naučne fantastike (gde terapeut čita misli, hipnotiše klijenta i nekom čudnovatom magijom rešava probleme) do tezgarenja (gde terapeut uz malo veštine uspe da te navuče da kupiš proizvod koji ti nije potreban). Ako uzmemo u obzir da je jedna od najprodavanijih knjiga u Srbiji „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ Rodriga Minjosa Avie, možemo pretpostaviti da ljudi negde implicitno ili možda sasvim svesno smatraju da oni koji mogu da se bave „psi“-složenicama, pa i psihoterapijom zapravo „i nisu baš normalni„. Između onih koji smatraju da nije baš dobro poveriti svoje mentalno zdravlje tim „bolesnicima“ i onih koji ih smatraju mađioničarima, nalazi se neka međuzona onih koji ih smatraju ljudima koji se bave pomagačkom profesijom čiji je, dakle, cilj boljitak osoba koje dolaze po pomoć. Kako god da se priča o njoj okrene, psihoterapija predstavlja jednu od onih tema pred kojom retko ko ostaje ravnodušan i pred kojom retko ko nema mišljenje čak i kada formalno ne zna ništa o metodi.

Svako od nas gleda na promenu na drugačiji način. Svako od nas ima neku teoriju o stepenima slobode dozvoljenim procesu menjanja, faktorima koji moraju da budu uključeni da bi se promena morala desiti, meri do koje ulažu svoje resurse da bi se promenili i slično. Različiti ljudi imaju različita očekivanja od terapije, od uloge koju psihoterapeut treba da ima u procesu. Ukoliko osoba duboko veruje da okolina treba da se promeni da bi mogao i on, teško da će imati mnogo koristi od terapije ukoliko nije spreman da svoje hipoteze o životu dovede u pitanje. Jedna od velikih mana psihoterapije (ali i njena posebna draž) jeste što njen legitimitet počiva na pristanku osobe da se menja, da radi na sebi. Otud i ona šaljiva pitalica: „Koliko je psihoterapeuta potrebno da se promeni sijalica? – Nijedan ukoliko sijalica ne želi da se promeni“.

Kada ljudi dolaze na psihoterapiju? Najčešće- onda kada ih nešto koči i ne znaju (ili nisu sasvim sigurni da znaju) šta bi sa tim, i imaju utisak da ne mogu sami ili da bi lakše mogli da se „otkoče“ uz podršku nekog drugog, „stručnog“. Iako nas psihoterapija često asocira na ozbiljne psihopatološke fenomene, najveći procenat ljudi koji dolazi na psihoterapiju ne dolazi zbog ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja. Mnogo bitnije od formalne klasifikacije poremećaja (ukoliko se smatra dijagnostički da to postoji) za psihoterapeute bitnije je to kako se osoba oseća u vezi sa problemima koje misli da ima. Dakle, psihoterapeut nije tu da „lupa dijagnoze“ već da pomaže da se klijent bolje oseća u vezi sa onim što ga muči i da mu pomogne da se promeni ka onom što doživljava kao način da se oseća bolje, bude funkcionalniji i slično. Na kraju krajeva, psihoterapeut ne radi sa patologijama, poremećajima, simptomima, problemima, već radi sa ljudima.

Cilj je da se u zajedničkom strukturisanom radu nađe način da se prokopaju putevi za promenu i da se čovek iz „ćorsokaka“ životnih alternativa nađe oslobođen tako što osmisli nova rešenja.

Psihoterapeuti prolaze višegodišnju obuku, ogroman broj sati edukacija, supervizija i ličnih terapija da bi se iskalili kao stručnjaci koji mogu raditi sa ljudima. Nakon završenog fakulteta (različiti terapijski modaliteti propisuju različita pravila u vezi sa tim sa kojim fakultetima je moguće prijaviti se kao polaznik) budući psihoterapeuti počinju sa dugogodišnjim radom na sebi da bi jednog dana stekli formalnu licencu.

Ni magija, ni tezgarenje, psihoterapija je kombinacija veštine, zanata, saznanja i umetnosti u praksi, ako nas pitate. Tu je da bi pomogla ljudima koji je biraju kao način da se pomere ka svom boljitku.

Više

Roditelj kao blokator promene (i kako da to ne budete)

Roditelj kao blokator promene (i kako da to ne budete)

Čudno je koliko je nas rano biologija isprogramirala da postanemo spremni za roditeljstvo, a još čudnije koliko zapravo „psihički“ nikada nismo dovoljno. Teško je reći da nam je ovo sasvim nerazumljivo; ipak, biologija je računala samo na reprodukciju, a mi uz to mislimo i o vaspitanju. Reprodukcija ne mari mnogo za vaspitanje i psihički život deteta koje se rađa.

Stručnjacima koji se bave decom, neodvojivo od posla jeste da se bave i roditeljima. Pišući o deci, gotovo da je teško da se ne „potkače“ i roditelji. Nekako se čini da u okviru naše kulture imamo skup pretpostavki o tome šta deca jesu i kakva bi trebalo da budu. Kao da su se te pretpostavke ukorenile u toj meri da se smatraju konvencionalnom mudrošću naše stvarnosti. A zapravo, ova mudrost je do te mere nejasan „priručnik“ za akciju, te ni jedan roditelj nije do kraja siguran šta radi. Nigde na svetu ne postoji knjiga koja govori o tome kako vaspitavati decu, primenljiv sistem za, ma koje dete.

Prve roditeljske anksioznosti u vezi sa novom ulogom koju treba da preuzmu rođenjem deteta, razbiju se najčešće baš o to prvo dete. Pretpostavljamo da su mahom roditelji više od jednog deteta, imali više iskustva sa preplavljujućim strahovima pred situacijama kada se nešto može desiti prvom detetu. Kod drugog je možda bilo za nijansu lakše, velikim delom zato što je to „već viđeno“. Međutim, neki roditelji ne umeju da se otrgnu tih misli da je dete bezbedno samo kada je „u njegovom krilu„, „pod njegovom rukom„. Postoji termin koji se retko pominje u našoj literaturi, ali vrlo često u stranoj- „helikopter roditelji“ (zbog svojih propelera koji se vrte oko težišta). To je termin koji se najčešće koristi za previše zaštitnički orijentisanog roditelja koji ne dopušta da išta loše dođe do njegovog deteta. „Mama će sve to rešiti, zlato moje“.

Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas.- Duško Radović

Ponekad iz najbolje namere, decu „naučimo“ našim strahovima. U njihov „razvojni kod“ upišemo naše sopstvene „greške“. Plašimo ih slikama koje nas plaše, učimo ih da se klone stvari kojih bismo se mi klonili. Ukoliko mi ispoljavamo agresivnost, učimo dete da je i to način na koji se može ponašati. Ukoliko smo mi uznemireni, dete će pretpostaviti da za to postoji razlog. Primer kako se stvara emocionalna rezonanca, preslikavanje roditeljskih emocija na dete. Tako, već nekoliko godina kasnije roditelji pitaju otkud njima tako bojažljivo dete…ili stidljivo, ili nervozno, ili agresivno…(šta god da ti epiteti zapravo podrazumevaju u kontekstu roditeljske pritužbe).
Slični „helikopter“ roditeljima u neku ruku su i oni roditelji koje popularno u stranoj literaturi nazivaju „snowplough“ roditeljima („snowplough“ su ona vozila koja čiste sneg na putevima). Oni su dakle slični po tome što sve prepreke sa puta otklanjaju za svoje mališane. Drugačiji su po tome što se sav taj „očišćeni sneg“ s puta gomila u vidu velikih očekivanja u odnosu na svoju decu. „Od rođenja, deca su postavljena na sedište, zakopčana pojasom, zaštićena, vožena i usmerena u jednom pravcu i smeru.“ (David McCullough, nastavnik i autor knjiga o roditeljstvu) Izgleda da prezaštićivanje sa jedne strane implicira velika očekivanja kao način da se „vrati“ sve ono što je uloženo u decu i za decu. Iako takvo razmišljanje ima neku svoju logiku, u isto vreme isključuje onu drugu, u mnogome važniju, da svo to prezaštićivanje otežava deci da razviju veštine potrebne za kasnije osamostaljivanje, onemogućuje im da upoznaju sfere u kojem mogu osmisliti nova rešenja, biti kreativni i prepušteni maštanju, domišljatosti, dovitljivosti…Neke od najbitnijih lekcija u životu, uče se kroz razočarenja i poraze. To nije iskustvo koje imamo pravo da uskraćujemo, ma koliko želeli da zaštitimo svoju decu.

Deca i satovi se ne smeju neprestano navijati. Valja ih pustiti i da idu. – Žan Pol

Dakle, poruke „Ne brini, sredićemo mi sve to“ može implicirati da dete ni ne mora da se promeni. Zanimljivo je da po Žanu Pijažeu (tvorac jedne od najuticajnih teorija o kognitivnom razvoju dece) inteligencija biva razvijena kroz spregu dva procesa: asimilacije i akomodacije. Asimilacija podrazumeva da ono sa čim se susrećemo biva modifikovano našim misaonim procesima tako da se u njih uklapa. Dakle, ono što se menja je predmet, a ne način na koji mislimo. Akomodacija tu dolazi na scenu onda kada određen objekat ne uspeva da se prilagodi nasim misaonim shemama, već zahteva da se misaone sheme prilagode objektu. Čemu to vodi? Promeni. Možda deluje surovo što ističemo ovo ali- možemo misliti o roditeljima koji prezaštićuju ,kao o onima koji zapravo koče dete da se menja, adaptira, razvija. E sad, zamislite kako je deci pred kojom se iako su nespremna, slažu velika očekivanja koja treba da ostvare. Koliko je teško da pred izazovom stojiš bez oruđa da mu izađeš u susret.

Pametni roditelji dopuštaju svojoj deci da poneki put i pogreše. – Gandi

Vrlo često roditelji odu kod stručnjaka ne da bi dobili mišljenje o tome na čemu treba da se radi, već da bi dobili potvrdu onog što već misle da znaju o svom detetu. U stanju su da viču na sav glas ne bi li stvorili toliku buku da izbegnu da čuju onaj šapat koji im govori da nešto treba da se preduzme. Koji bi mogli biti razlozi ovakvih reakcija? Lista je predugačka. Od toga da bi to izneverilo njihova roditeljska očekivanja o onome što bi njihovo dete moglo da postigne do toga da invalidiraju sliku o sebi kao o roditeljima koji su predani, posvećeni i povrh svega, dobri roditelji.

Ono što je, čini nam se, najteže razumeti jeste da roditelji najčešće sve, i dobro i loše, rade iz najbolje namere. Bilo da šalju poruku „Ne menjaj se, sve ćemo to mi srediti luče naše“ ili „Nauči da ojačaš, ne izigravaj budalu. Dosta s glupiranjem“, roditelj ima uverenje da to radi da bi njegovom detetu bilo bolje. U oba slučajeva, ne bi nas začudilo (mada svakako ima izuzetaka, jer svako od nas potencijalno nosi klicu rezilijencije, otpornosti na ono što bi moglo da za nekog bude pritisak, traumatično iskustvo) da za samo par godina počnemo da pričamo o tome zašto je dete bojažljivo, zašto se uzdržava od toga da proba nove stvari, zašto odbija da sasluša druge, zašto je naviklo da uvek bude u pravu, zašto se lako rasplače, zašto ima utisak da su druga deca neprijateljski raspoložena prema njemu…

Naša je praksa da roditelje uključimo u svaki proces rada sa detetom. Mi nismo tu da sudimo da li radite dobar posao ili ne. Mi smo tu da sa Vama pokušamo da dovedemo u pitanje neke načine funkcionisanja koji su možda nekada radili a koji su sada počeli da „škripe“. Mi smo tu da zajedno pronađemo načine da pomognemo detetu da prevaziđe teškoće, ne tako što ćemo mu nametnuti gotova rešenja, već tako što ćemo ga podstaknuti da misli i eksperimentiše sa svojim iskustvom. Vi kao roditelj takođe morate želeti da radite na sebi.

Roditelji su važni koterapeuti.

Vi ste svom detetu neka vrsta mosta ka onome što se dešava u prostorijama našeg Centra (ili bilo koje druge pomagačke kuće) ka „stvarnom svetu“.

Da, dete možda ima problem. I da, verovatno je da imate i vi veze sa tim problemom na ovaj ili onaj način. I ne, to ne znači da treba nastaviti svako svojim putem po starom ili da treba upirati prstom i kriviti nekog za to što se ranije pažnja nije posvetila nekim stvarima.

Biti hrabar roditelj ne znači ne plašiti se za svoje dete. Hrabar roditelj je onaj koji uspe da uprokos svojim strahovima radi na tome da svom detetu bude što bolji oslonac, baza, podsticaj (ne zaklon).

Hrabar roditelj radi na sebi, edukuje se, sarađuje sa stručnjacima. On priznaje da biti roditelj ne znači biti nepogrešivo ljudsko biće, već čovek koji trudeći se da učini najbolje, ponekad zaluta, pogreši, nađe se u nedoumici i tada odluči da se obrati nekome za pomoć.

Više

Ne verujte kada Vam kažu da ste došli rano

Ne verujte kada Vam kažu da ste došli rano

„Moje dete ima 3 godine i jedva da govori. Kada hoće da dobije nešto pokazuje mi prstom na to i ništa ne izgovara. Primećujem da se uvek igra na isti način. Velika je maza i jako mu prija kad ga grlim… često trči do mene tražeći zagrljaj. Kad ga ne razumeju često ima potrebu da vrisne.“

„Par puta sam čekala svoje dete u vrtiću. Vidim da sedi u uglu, zapušenih ušiju kao da mu je dosta i buke, i vaspitača, i dece i svega. Često se na njega žale, kažu da ume da izgrebe vaspitačicu ili drugu decu. Ali kako uopšte da se ponaša dete koje ne može da kaže šta mu smeta i kojeg niko zapravo ne razume?“

„Svi me uveravaju da nije strašno što još uvek ne priča. Svi mi kažu da sam prerano došla, da sam previše anksiozna u vezi sa time što još uvek nije progovorio… „Progovoriće“, kažu… Mali je, muško je… a dečaci su ponekada malo „tvrđi“ na jeziku. Šta treba da radim, da sedim i da čekam? Šta ako ne bude dobro?“

Roditelji znaju da lutaju mesecima, nekad i godinama pre nego što ih neko uputi na pravu osobu kada su govorno-jezički problemi u pitanju. Pre nego što stignu do logopeda, mnogo roditelja dobija pogrešne poruke „da će se to samo od sebe ispraviti“, da su neka deca malo „tvrđa na jeziku„, da „nema potrebe da brinu“ i da su „prerano došli“. Ako pak i uspeju da na vreme dođu kod stručnjaka koji se prihvati rada sa detetom, roditelji ipak često ostaju u nedoumici da li su našli „pravog“. Potom, biraju da dete odvode na više različitih strana ne znajući za koga da se opredele. Bolje je osloniti se na više različitih stručnjaka nego samo na jednog, zar ne? Pogrešna logika roditelja dovodi da dete usled brojnih tretmana kod stručnjaka koji koriste različitu metodologiju i uspostavljaju drugačije odnose, ostaje zbunjeno i posledično ne pokazuje pomicanje iz jedne tačke.

Logoped je najčešće asocijacija za korekciju govornih mana. Kada je pak u pitanju izostanak govora, mnogi ljudi se najpre (i jedino) obraćaju lekaru (pedijatru) sumnjajući da je u pitanju nešto organskog porekla (što nekad zaista može da bude slučaj). Preemptiran kao neko ko se isključivo bavi govornim manama, logoped postaje osoba kome se roditelji obraćaju tek onda kada iscrpe sve ostale resurse. Ono što je važno da roditelji znaju jeste da su logopedi nezaobilazni stručnjaci onda kada je razvoj govora i jezika u pitanju. Zašto?

  • Logoped zna kako se usvaja jezik, zna koje su norme za usvajanje jezika i zna da prepozna onda kada se nešto u pravilnom razvoju poremeti.
  • Logoped zna kako da dete podstakne da govori. Logoped stimuliše produkciju govora.
  • Logoped zna kako da bude dobar govorno-jezički model za dete.
  • Logoped je stručnjak koji se ne bavi samo govornim manama. Logoped se bavi pravilnim razvoja govora i jezika u celini.

To što kažemo da je logoped nezaobilazna instanca, ne znači da je jedina. Naprotiv. Svaki dobar logoped znaće da uputi roditelje lekarima ukoliko postoji sumnja da bi dete trebalo da bude uključeno u neku vrstu terapije medikamentima. Logoped će znati da uključi psihologa u rad onda kada smatra da bi svojim znanjima koja se tiču psihičkog razvoja deteta mogla da doprinesu kreiranju boljeg tretmana za dete. U radu sa detetom, sujeta eksperata u vezi sa sopstvenom profesijom je nagora stvar koju sebi pojedinac može da dopusti. Važno je uključiti sve one pojedince različitih struka koji mogu doprineti da se problem ispravi.

Kako da znate da ste izabrali pravog logopeda za vaše dete? Uz to što bi trebalo da postepeno vidite rezultate rada sa detetom, od izuzetne važnosti je kakav odnos dete ima prema svom terapeutu. Ako u situacijama kada je dete suočeno sa zahtevima, imperativima i kada se sa njim radi zapravo na stvarima u kojima je on „slabiji“, a dete je ipak srećno što dolazi na tretmane, možete pretpostaviti da terapeut radi dobar posao.

Ono što je važna napomena jeste da ni jedan stručnjak, ma koliko dobar bio, ne može da radi svoj posao bez vas kao roditelja. Stav „došao sam da mi ispravite dete“ je neprihvatljiv ukoliko je promena ono što želite da vidite. Vi ste, kao roditelji, glavni koterapeuti. Ono što logoped radi na tretmanu, treba biti ispraćeno radom kod kuće inače se određena ponašanja neće generalizovati.

Ako uočite bilo kakvu vrstu odstupanja vezanu za govor Vašeg deteta, morate se potruditi da što pre odreagujete. Dragoceno vreme protiče u negiranju problema logikom „ma to će proći“ ili lutanju od stručnjaka do stručnjaka. To je dragoceno i nepovratno vreme koje treba biti iskorišćeno za dijagnostiku i ranu intervenciju.
Koji god stručnjak da radi sa Vašim detetom, to ne znači da Vas oslobađa odgovornosti da se bavite sopstvenim detetom. Naprotiv, utoliko više treba da pokušavate da svoje dete razumete, da mu pružite podršku i podsticaj i da usvajate metode kojima radi terapeut za vreme tretmana kako biste slične stvari mogli da praktikujete van logopedskih ordinacija.

Više