Naša adresa
Dimitrija Tucovića 18
Pozovi nas
066.827.9797
Pošalji nam poruku
office@logoped-drcabarkapa.com
Radno vreme
Pon - Petak: 10AM - 6PM

Auditivna memorija

Koji sam broj u dnevniku? Koji mi je broj telefona? – Vežbe za auditivnu memoriju

Dobro razvijena auditivna percepcija utiče kasnije i na auditivnu memoriju. Stimulisanje auditivne percepcije počinje već nakon samog rođenja deteta pa zbog toga, dok se još upoznaje sa svetom koji ga okružuje, pružite mu što više auditivne stimulacije. To možete da činite tako što ćete mu puštati da sluša različite zvukove. Zvukove možete i sami da pravite ili da puštate zvukove iz prirode. Na taj način se dete upoznaje sa zvukovima koji ga okružuju. Na kvalitet auditivne percepcije (brzinu i način obrade) utiče i opredeljenost za vodeće uvo. Proces opredeljivanja za vodeću ruku i čula bi trebalo da većim delom bude formiran do sedme godine, a nakon toga se odvija finije sazrevanje njegovih funkcija. Kada je jedno uvo vodeće, znači da će se informacije dobijene slušnim putem analizirati na jednom mestu i da će dete moći adekvatno da se odnosi prema njima. Ukoliko to nije slučaj, deo informacija se gubi, a samim tim je analiza zvuka oštećena. Neki znaci da je dete auditivno neopredeljeno su: teškoće razlikovanja glasova koji slično zvuče  i njihova zamena u govoru (npr. glasovi Č, Ć, Đ, M, N), selektivno reagovanje na zvuk, teškoće upamćivanja onoga što je samo jednom čulo (to se odnosi na verbalne instrukcije, priče, pesme), sporo učenje, greške pri pisanju ili čitanju, teškoća pisanja po diktatu, loša slušna pažnja i sl.

Kao što smo napisali neopredeljenost za vodeće uvo utiče na teškoće upamćivanja onog što je dete samo jednom čulo, a što je verbalno izloženo (npr. nalozi, pesmice, priče, rečenice pri pisanju diktata, brojevi telefona i sl.).

Auditivna memorija (radna memorija) je vrsta senzorne memorije koja je zadužena za sve kratkoročne auditivne informacije koje primamo iz svog okruženja. Auditivna memorija je skladište velikog broja kratkotrajnih informacija. Stimulus direktno dolazi do centralnog auditivnog procesora koji je zadužen za pretvaranje električnih impulsa u misaoni koncept, stvarajući sliku, koju možemo da koristimo i da zadržimo u mozgu kratak vremenski period. Problemi u auditivnoj memoriji mogu biti povezani sa nekim poremećajem jezika i govora. Deca koja imaju problem sa auditivnom memorijom imaju problem sa pažnjom (usmeravanje i održavanje pažnje).

Deca sa malim opsegom auditivne memorije (nedovoljno razvijenom auditivnom memorijom) mogu imati neki od sledećih problema:

  • problem u rešavanju tekstualnih zadataka;
  • problem u rešavanju zadataka koji imaju više delova;
  • potrebno im je više vremena da obrade informacije koje su verbalno izložene;
  • problem pri prepisivanju;
  • problem pri pisanju diktata;
  • problem u pamćenju lekcija, tekstova, pesmica, priča i sl.;
  • problem sa govorom i jezikom što se često ogleda u siromašnijem rečniku, teškoćama u učenju stranog jezika i sl.;
  • zbog frustracije usled neuspeha u rešavanju zadataka, a samim tim i lošijeg uspeha u školi, ova deca su šesto frustrirana što utiče na njihovo emotivno stanje kao i na vladanje u školi i vršnjačke odnose.

Pamćenje auditivno izloženih podataka zavisi od uzrasta deteta. Npr. dete koje ima 6 godina bi trebalo da zapamti 4 ili 5 besmislenih slogova, da zapamti kombinaciju od nepravilno raspoređenih 4 ili 5 brojeva/glasova u nizu unapred i 3 unazad, dok dete koje ima 7 godina bi trebalo da zapamti 6 brojeva u nizu unapred i 4 unazad. Broj reči koje čine rečenicu je veći u odnosu na broj brojeva ili glasova zbog toga što su rečenice skup reči koje čine jednu celinu i imaju misao.

Opseg auditivne memorije može da se poveća raznim vežbama i aktivnostima. Predstavićemo vam neke od vežbi koje možete da radite sa detetom.

  • Na papiru napišite kombinacije brojeva, glasova, reči ili boja, a zatim ih verbalno izložite detetu. Od njega zahtevajte da zapamti i ponovi. Počnite od kombinacija koje su kraće, a zatim povećavajte broj elemenata u zavisnosti od detetovog napretka. Savetujemo vam da beležite iz kog puta je dete uspelo da zapamti i ponovi određenu kombinaciju.
  • Kada savlada pamćenje određenog broja elemenata, u zavisnosti od uzrasta, uvedite zadatak da dete zapamti i ponovi unazad kombinacije.
  • Na belom papiru ili u svesci napišite kombinacije brojeva, slova ili reči koje počenju na određeno slovo, a zatim detetu recite šta treba da pronađe i obeleži (može da prekrije papirićem u boji, čepom ili slično). Počnite od manjeg broja elemenata, a zatim povećavajte. Na ovaj način vežbate i vizuelno pretraživanje.
  • Možete da kombinujete vežbanje vizuelno i auditivno izloženih elemenata. Ispred deteta stavite čepove ili papiriće u boji, a zatim prekrijte rukama ili papirom. Dete treba da zapamti i ponovi. Na papiriće ili čepove možete napisati brojeve, slova ili reči.

Ukoliko sumnjate da vaše dete nema očekivani opseg auditivne memorije predlažemo vam da ga odvedete kod stručnjaka (logoped, reedukator psihomotorike, psiholog) koji će proceniti celokupan razvoj (govorno-jezički, psihomotrni i socioemocionalni) i dati predlog rada, ukoliko je potreban.

Vizuelni redosledi

Baza za shvatanje, razumevanje, čitanje i pisanje – Zašto je usvajanje pojma redosleda bitna baza za razvoj čitanja i pisanja?

Roditelji se često pitaju: „Moje dete razume sve, izgovara dobro glasove, prava je pametnica, ali kada treba da uradi dva uzastopna naloga ne može da ih zapamti, kada ga pitamo šta je radilo u vrtiću ne zna da nam kaže.“

Kada dete teško razume zadata uputstva u školi, pomeša korake u zadacima iz matematike i događaji iz priče zamene mesta na vremenskoj liniji dok dete prepričava, vrlo verovatno se radi o teškoćama u određivanju i pamćenju redosleda. Takođe, problemi u čitanju i pisanju mogu biti povezani sa ovim problemom.

Redosledi često bivaju nešto što zaboravimo da sa decom uvežbamo jer nam se čini „prirodnim“ da će se to usvojiti. Mežutim, postoje brojne aktivnosti kojima se radi na uvežbavanju redosleda sa kojima treba početi pre polaska u školu i javljanju pojmova „uvoda“, „razrade“ i „zaključka“ ili složenih matematičkih zadataka koji uključuju više operacija.

Pamćenje i praćenje redosleda i orijentisanje u različitim nizovima (šta je pre, a šta posle) važne su sposobnosti deteta koje treba da usvoji pred polazak u školu.

Predlažemo vam aktivnosti koje možete raditi sa detetom:

Nizanje slamčica – U sunđer zabodite dva drvena štapića. Na jedan štapić  vi nanižite slamčice, a detetu dajte zadatak da naniže na drugi štapić istim redosledom kao i vi. Zatim možete da mu date papiriće u boji koji će da budu model nizanja slamčica. Slamčice mogu da budu različite veličine i širine. Na ovaj način se vežba i fina motorika koja je bitna za pravilno držanje olovke.

Pravljenje redosleda po modelu – Napravite model po kome će dete da pravi redosled od različitih predmeta. Možete da koristite plastične karike, plastične „rakete“, spajalice, krugove od kartona, karike od kartona i sl.

Bockalice – Bockalice su još jedna igračka koju možete da koristite za usvanje redosleda. Napravite model koji dete treba da isprati i složi. Neka dete traži od vas bockalicu koja mu je potrebna kako bi nastavilo započeti niz. Na taj način vežbate verbalno izražavanje i produžavate združenu pažnju.

Pričanje priče – Priče su odličan materijal za pamćenje redosleda jer se same sastoje od događaja ispričanih u određenom sledu. Čitajte zajedno priče i pitajte dete šta se prvo desilo, šta drugo i tako redom. Takođe, pitajte šta se desilo pre, a šta posle, šta se desilo na početku, a šta na kraju. Vežbajte prepričavanje priče i pre polaska u školu jer na taj način, osim navedenog, vežbate i razumevanje pročitane priče ili priče koju je čulo.

Dnevni raspored – Pravite sa detetom raspored njegovih dnevnih aktivnosti. Crtajte i lepite na papir jer će na taj način dete lakše da zapamti redosled. Svaki dan nakon što dođete po dete u vrtić pričajte o tome šta se desilo, šta je radilo u vrtiću, s kim se igralo i sl. Na taj način (odgovarajući na vaša pitanja) radite i na bogaćenju rečnika.

Kako dete raste, tako se i povećavaju zahtevi sredine kao i želja deteta da istražuje i isprobava različite stvari. Važno je podržati dete i podsticati ga da istražuje i uči kako bi razvilo vizuelnu percepciju, pažnju i pamćenje. Da bi vaše dete razumelo šta mu pričate, da bi naučilo pažljivo da sluša, da bi razumelo pitanje i dalo odgovarajući odgovor, da bi moglo pravilno da koristi gramatičke kategorije potreban je pravilan razvoj vizuelne percepcije.

Vežbe koje smo napisali možete da radite sa detetom kod kuće. Ove vežbe vam, takođe, mogu  biti ideja za osmišljavanje drugih, novih i korisnih igara. Prilagodite složenost zadatka uzrastu deteta da ne bi izgubilo motivaciju za učestvovanje u istim.

Ukoliko i pored vašeg rada sa detetom rezultati ne dostignu nivo koji odgovara detetovom uzrastu obratite se stručnjaku (logopedu, reedukatoru psihomotorike i/ili psihologu) koji će na pravi način pomoći vašem detetu.

Moja porodica

Svakog 1. januara se obeležava Svetski dan porodice koji je nekada bio poznat pod nazivom Jedan dan mira. Porodica je bila i ostala osnovna ćelija društva. Da bi se napravila velika i jaka građevina bitan je svaki kamen od kojeg je sačinjena. Ako želimo zdravo društvo, učinimo zdravom porodicu i porodične odnose.Tako će čitav svet postati bolji.

Povodom Svetskog dana porodice razgovarali smo sa decom šta je to porodica.

„Porodica je ljubav.“ Jelena, 4 god.
„Porodica je kad mama rodi bebu i tada počinje porodica.“ Nikola, 5 god.
„To je dete koje ima dom.“ Milica, 7 god.

Porodica je grupa ljudi koju čine roditelji i njihova deca.
Dete je deo porodice, a i porodica je važan deo deteta. Od početka svog života dete se u njoj ogleda i postaje ličnost.
Kroz dečiji crtež porodice vidimo detetov doživljaj međusobne povezanosti/odnosa i to kako ono vidi svakog od njenih članova.

Svako dete ima pravo na porodicu i na to da neko o njemu brine.

Riziko faktori – prvi alarm za usporen govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj

Veoma je bitno da roditelji budu upoznati sa tim da riziko faktori kojima su deca izložena tokom trudnoće, u toku porođaja i nakon porođaja mogu da utiču na govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj. Kada postoji bilo kakvo kašnjenje u razvoju bebe, potrebno je odmah delovati kako bi se iskoristili razvojni potencijali za učenje i stvorila osnova za kasnije razvojne stadijume.

Period trudnoće značajan je i delikatan, kako za majku tako i za bebu. Tokom trudnoće, telo majke treba da pruži sigurnu sredinu u kojoj se beba razvija na odgovarajući način, dobijajući potrebne nutrijente. Zdravstveno (fizičko, emotivno i psihološko) stanje majke je od ključne važnosti za dobrobit bebe.

Kada govorimo o riziko faktorima za nastanak psihomotornih poremećaja, mislimo na okolnosti koje su delovale tokom trudnoće, porođaja ili nakon porođaja, a koje potencijalno mogu dovesti do zastoja, kašnjenja ili problema u psihomotornom razvoju. Ove okolnosti se mogu odnositi na majku ili bebu ili oboje. Faktori koji deluju tokom trudnoće a sredinski su, ostvaruju različit uticaj u zavisnosti od toga kada deluju. Dakle, vreme je od ogromnog značaja. Najštetnije posledice se uočavaju ukoliko je faktor delovao u prvom trimestru trudnoće.

Koji faktori rizika se mogu javiti pre rođenja?

U faktore koji deluju pre rođenja (prenatalno) spadaju: genetske predispozicije, infektivna i virusna oboljenja majke, akutna oboljenja praćena visokom temperaturom, hronična oboljenja (poput dijabetesa), neslaganje RH faktora između majke i bebe, hipertenzija, toksično dejstvo lekova, toksična trovanje majke, hipoksija ploda (nedovoljna koncentracija kiseonika u  krvi). U riziko faktore  ne spadaju samo organski, biološki faktori, već i psihološko stanje majke.

Emocionalni stresovi takođe mogu ostvariti negativni uticaj na razvoj bebe. Faktori koji se odnose na sam porođaj su: prevremen ili produžen porođaj, indukovan porođaj, porođaj završen forcepsom ili primenom vakuuma i carski rez. Faktori koji deluju oko porođaja su: asfiksija novorođenčeta (kada nema pulsa), povišen bilirubin (hiperbilirubinemija), hipoglikemija, nizak APGAR skor (ocena ispod 9), mala telesna težina, respiratorni sindrom, moždano krvarenje (hematom) i drugi.

Šta treba raditi da bi se prevenirali problemi?

 Ukoliko je delovao jedan ili više faktora rizika, potrebno je da se bebin rast i razvoj prati u kontinuitetu od strane stručnog tima koji čine različiti profili lekara (pedijatar, neonatolog, fizijatar, ortoped, endokrinolog, internista i drugi specijalisti) i defektolozi (logoped, reedukator psihomotorike i senzorni integrator i po potrebi somatoped, oligofrenolog, surdolog, tiflolog). Praćenje deteta omogućava pravovremeno delovanje i uključivanje potrebne terapije i tretmana kako bi se omogućio oporavak deteta, obezbedila stimulacija neophodna za psihomotorni razvoj i sprečilo značajnije kašnjenje u razvoju.

Psihomotorni razvoj obuhvata motorno, intelektualno i emocionalno sazrevanje. Ove oblasti su tesno povezane i postoji međuzavisnost njihovog delovanja- ukoliko postoji kašnjenje u jednoj oblasti, to ostavlja traga i u ostalim oblastima.

Dete dolazi na svet sa dispozicijama za razvoj određenih funkcija (pokret, misao, govor). Dispozicije se odnose na postojanje struktura koje omogućavaju da se razvije neka funkcija. Te strukture se odnose na samo telo deteta, na mišiće, koštano-zglobni sistem, neurone i čula. Da bi mišići mogli da obavljaju svoju funkciju, a to je izvođenje pokreta, potrebno je da se koriste. Da bi mozak mogao da obrađuje čulne informacije i da im da značenje, potrebno je da dete ima mnoštvo čulnog iskustva. Ako bismo poredili dete sa računarom, mišići, kosti, čula i sl. bi bili hardver, a shema pokreta softver.

Na koji način je iskustvo bitno za učenje? 

Neuroni ili nervne ćelije imaju zadatak da prime informacije o našem telu i okolini i da omoguće naše aktivnosti i mišljenje. Da bi oni to činili, formiraju veze (takozvane sinapse) sa drugim neuronima i na taj način ćelije komuniciraju. Što ima više sinapsi, mozak je delotvorniji, a učenje efikasnije. Što dete ima više iskustva, mozak dobija više informacija, a što češće neuroni prenose istu informaciju, to je njihovo sprovođenje brže.

S vremenom, kako dete raste, smanjuje se sposobnost sinapsi da sprovode impulse, odnosno smanjuje se plastičnost mozga. To nije zabrinjavajuće kada se radi o odrasloj osobi koja je već formirala osnovne funkcije, kao što su smislen pokret, mišljenje, pamćenje, govor i sl. Kada su u pitanju deca, važno je da znate da postoji određeno vreme do koga se određena funkcija može razviti, a posle koga je ono otežano ili čak onemogućeno. To vreme se naziva kritički period. 

Dakle, kada postoji bilo kakvo kašnjenje potrebno je odmah delovati kako bi se iskoristili razvojni potencijali za učenje i stvorila osnova za kasnije razvojne stadijume.   

 Kako pomoći detetu?

 U tretmanu dece sa poremećajima u psihomotornom razvoju, u okviru stimulativnog tretmana koriste se različite tehnike. Njih može da izvodi obučeni terapeut sa veštinama i znanjem da izvrši procenu stanja i na osnovu individualnih potreba deteta kreira program vežbi, bira tehnike koje će primenjivati u radu i postavlja ciljeve tretmana. Tokom tretmana, terapeut omogućava da se formira shema motorne aktivnosti (redosled pokreta). Dakle, beba se ne rađa sa gotovim “receptom” za izvođenje pokreta, već se on mora razviti iskustvom, odnosno njihovim izvođenjem. Tokom tretmana se deluje na periferiju nervnog sistema, a rezultat je nastajanje motorne sheme u centralnom nervnom sistemu. Neke od tehnika su: proprioceptivna i eksteroceptivna stimulacija, Bobatova metoda refleksne inhibicije i facilitacije, Kabatova tehnika proprioceptivne neuromuskulatorne facilitacije, Vojtina tehnika refleksnog kretanja, okretanja i puzanja, Miofacijalno oslobađanje (MFR), kineziotejping i masaža beba. Ukoliko vaša beba ima potrebu za ovakvom vrstom stimulacije, najbolje je kontaktirati stručnjake koji će u skladu sa potrebama deteta preporučiti tretman i objasniti vam detalje u vezi sa svakom od tehnika.

Poruka LEC Čabarkapa glasi: Dragi roditelji, pratite razvoj vašeg deteta od prvog krika. Vodite računa o tome da li guče, brblja, da li vas primećuje, da li plače kada niste tu ili na druge stimuluse koji mu ne prijaju, da li diže glavicu, da li puže, sedi… Posebnu meru opreza treba da imaju roditelji dece na čiji razvoj su uticali neki od navedenih riziko faktora.

Multidisciplinarni pristup

Ne dozvolite da vam „kritični period“ za razvoj govora prođe – dođite na timsku procenu

 Primetili ste da vaše dete ne govori kao deca njegovog uzrasta, čini vam se da nema dovoljan broj reči, uz to je vam se čini da je malo trapav i emotivno osetljiv. Želite da ga odvedete kod nekog stručnjaka koji će proceniti njegov razvoj (govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni), ali nemate vremena da idete od stručnjaka do stručnjaka. Potrebna vam je ustanova ili centar gde je dostupno sve na jednom mestu i gde ćete, što je jako bitno, obaviti sve u kratkom roku. Na pravom ste mestu!!! Logopedsko edukativni centar Čabarkapa pruža multidisciplinarnu procenu obuhvatajući sve aspekte koje smo pomenuli. Na jednom mestu u isto vreme ćete dobiti procenu logopeda, reedukatora psihomotorike i psihologa. Svako od članova multidsciplinarnog tipa će proceniti dete i dati mišljenje i predlog eventualnog tretmana.

Zašto je bitna multidsciplinarna procena? Multidisciplinarna procena je bitna zbog toga što ćete dobiti kompletan izveštaj o razvoju deteta i zbog toga što su tri navedena razvoja (govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni) usko povezani i delujući sa sve tri strane uspeh je zagarantovan.

Šta procenjuje multidisciplinarni tim stručnjaka? Logoped procenjuje govorno-jezički status deteta, odnosno procenu receptivnog i ekspresivnog govora (da li je dete progovorilo, da li razume naloge koji mu se zadaju). Pored toga, logoped procenjuje artikulaciju kao i govorne organe koji učestvuju u govoru (disanje, mišiće usana, lica i jezik, kao i  celokupnu anatomiju govornog aparata). Ako se radi o predškolskom i školskom detetu, logoped koristi testove koji odgovaraju njegovom uzrastu. Tu spada procena grafomotorike, da li dete pravilno drži olovku, da li ostavlja adekvatan trag olovke na papiru, da li prati smer pisanja slova, procena pisanja, čitanja, prepričavanja, kao i procena fonemskog sluha i analiza i sinteza glasova u reči. Nakon odgovarajuće logopedske procene, roditeljima se iznosi mišljenje, dijagnoza kao i predlog tretmana. Logopedski tretman podrazumeva stimulaciju koja je intenzivna uz pomoć različitih vrsta aktivnosti. Zavisno od toga koji problem dete ima i šta su njegove potrebe, uvode se različite aktivnosti kroz koje dete i logoped zajedničkim snagama utiču na razvoj govora. Osim toga logoped radi na bogaćenju rečnika, na funkcionalnoj upotrebi reči, na razumevanju govora i na mnogim drugim aspektima govora. U to spada i rad sa predškolskom i školskom decom koji podrazumeva rad na grafomotorici, pisanju, čitanju, razvoju fonemskog sluha, analizi i sintezi glasova u reči i mnogi drugi aspekti koji podrazumevaju školsko gradivo. Pošto su govor i mišljenje povezani, rad logopeda nekada prevazilazi granice onoga što se definiše kao razvoj govora, već uključuje i rad na opštem osposobljavanju deteta za razne životne situacije.

Reedukator psihomotorike procenjuje psihomotorni status koji obuhvata nivo razvijenih funkcija u oblasti grube motorike, koordinacije pokreta ekstremiteta, ravnoteže, sazrevanje dominacije hemisfera (lateralizovanosti), fine motorike, grafomotorike, vizuomotorne koordinacije, orijenatacije u prostoru i vremenu. Kroz različite aktivnosti u objektivnom prostoru (penjanje, silaženje, preskakanje, ljuljanje, prelaženje raznovrsnih prepreka, hodanje, skakanje, bacanje i hvatanje) procenjuje se motorna spretnost deteta, tonus (napetost mišića), koordinacija nogu i ruku, orijentacija u prostoru, pažnja i pamćenje. Kroz aktivnosti za stolom (u manipulativnom prostoru) sa sitnim predmetima, plastelinom i drugim senzornim materijalom i kroz crtanje procenjuje se zrelost šake i spretnost prstiju, koordinacija oka i ruke, da li dete pravilno drži olovku, kojom rukom piše, da li dobro imitira (uči) nove pokrete ovog tipa. Procena se prilagođava kroz aktivnosti koje dete treba da zna na određenom uzrasu. Tako se procenjuje da li postoji kašnjenje ili su detetove sposobnosti u skladu sa uzrastom. S obzirom da je govor deo psihomotorike i da se napredak ne može ostvariti u oblasti govora i jezika ukoliko je neka oblast psihomotorike nezrela. Često se roditelji obraćaju zbog problema u govoru, ali dalja procena reedukatora psihomotorike otkriva da mnoge oblasti psihomotorike nisu adekvatno razvijene. Pored toga, reedukator psihomotorike je tu da zajedno sa detetom radi na sticanju iskustva u objektivnom prostoru, a koja  logoped kasnije oblikuje govorno-jezički i formira pojmove sa ciljem da ih dete koristi u aktivnom rečniku.

Pored procene govorno-jezičkog i psihomotornog statusa, značajno je da psiholog proceni i celokupni psihološki razvoj deteta. Ne tako retko se dešava da se psihičko stanje deteta, ustvari, odražava na detetov govor. Svako dete prolazi kroz određene stadijume normalnog psihološkog razvoja na koje se psiholog oslanja u svojoj proceni. Tokom prvog prijema koriste se različiti testovi za procenu kognitivnog i socio-emocionalnog razvoja deteta. Neki testovi su standardizovani i omogućavaju poređenje postignutog rezultata deteta sa decom tipičnog razvoja. Na osnovu toga se procenjuje u kojoj meri dete odstupa od proseka. Za finiju procenu koriste se i neke druge tehnike kao što je crtež porodice, putem kog se dobijaju kvalitativni podaci o detetu. Osim procene deteta, deo psihološke procene jeste i razgovor sa roditeljima. Važno je da su roditelji otvoreni za saradnju i da razumeju da procena nije deo kritikovanja njihovog vaspitnog stila, već formiranje celokupne slike na osnovu koje se čitav tim može usresrediti na rešavanje problematičnih situacija, kao i na detetove potencijale i osmisli najbolji plan tretmana.

Momenat nastanka zastoja u razvoju govora i jezika vašeg deteta ili prekida  u razvoju nekih od ovih funkcija do dijagnostikovanja, a zatim do trenutka započinjanja logopedskog tretmana, prođe dug period. Taj period se naziva „kritični period“. Svaki nivo razvoja govora, jezika, ponašanja i emocija ima svoj određeni period formiranja, i ako se propusti,  teško se nadoknađuje.

Zato dragi roditelji čim posumnjate da vaše dete ne reaguje adekvatno na okolinu oko sebe, nije progovorilo posle prve godine, obratite se stručnjaku (logopedu, reedukatoru psihomotorike i psihologu) da na multidisciplinarni način rešimo problem vašeg deteta.

 Kritični period je period koji ne smete da propustite u razvoju svoga deteta.

Međunarodni dan osoba sa invalididtetom

3. decembra se obeležava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Obeležava se od 1992. godine kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana sa ciljem da se osobama sa invaliditetom omogući jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učestvovanje u društvenom životu.

Na ovaj dan se širom sveta održavaju različiti događaji kojima se odaje priznanje osobama sa invaliditetom. Održavaju tribine i kampanje o invalidnosti, a zajednice se podstiču da u svojim lokalnim sredinama organizuju sastanke, razgovore, predstave u kojima učestvuju osobe sa invaliditetom. Opšti cilj je da se osobama bez invaliditeta pokaže da osobe sa invaliditetom mogu biti aktivni članovi društva, a nepostojanje adekvatne svesti o toj činjenici može dovesti do različitih vrsta i stepena diskriminacije.

Dan osoba sa invaliditetom treba da ukaže na bolje razumevanje ovih osoba, pomogne da ljudi postanu svesniji prava, dostojanstva i dobrobiti osoba sa invaliditetom, i da se podigne nivo svesti o važnosti njihovog integrisanja u sve aspekte života, od ekonomskih i političkih, do društvenih i kulturnih.

Ujedinjene nacije navode da je procenjeno da se jedna milijarda ljudi koji žive sa invaliditetom širom sveta suočava sa mnogim preprekama za uključivanje u mnoge aspekte društva. U našoj zemlji je napravljen pomak kada je u pitanju položaj osoba sa invaliditetom, ali su one još uvek diskriminisane i imaju brojne probleme. U posebno teškoj situaciji su žene koje su dvostruko diskriminisane, češće nezaposlene, ekonomski zavisne i češće žrtve nasilja.

U Srbiji živi oko 700.000 osoba sa invaliditetom čiji su osnovni problemi zapošljavanje, arhitektonske barijere i siromaštvo. Veliki broj zgrada je nepristupačan, a iako postoji zakonodavni okvir često se i novi objekti rade sa barijerom. Najveći problem je puna integracija osoba sa invaliditetom na tržište rada pa je 2009. godine donet zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom.  Ovim zakonom precizno se definišu obaveze poslodavca da zapošljavaju osobe iz ove populacije.

Kada se sagleda današnja problematika osoba sa invaliditetom i posle toliko vremena najveći problemi ostali su isti – nesposobnost za privređivanje i eliminacija iz društva. Upravo je osnovni cilj rehabilitacije danas postizanje ekonomske nezavisnosti osoba sa invaliditetom. U našoj zemlji osnovni cilj specijalne edukacije i rehabilitacije je osamostaljivanje i razvijanje ekonomske nezavisnosti osoba sa invaliditetom, za razliku od zapadnih zemalja gde je primarni cilj pružanje direktne pomoći kroz različite vidove nege i usluga.

Za osobe koja se na neki način razlikuju od drugih kroz istoriju su se koristili različiti termini. U srednjevekovnim spisima nalazimo vrlo ružne i pogrdne nazive za kao što su ubogi, ništi, kljasti, bedni, nemoćni. U novijoj literaturi osobe sa invaliditetom se definišu kao osobe sa posebnim potrebama, osobe sa teškoćama u razvoju, osobe sa teškoćama socijalne integracije. Bez obzira koji naziv se koristio, naglasak pri definisanju Svetska zdravstvena organizacija stavlja na socijalni aspekt – jer osoba koja je uspešno rehabilitovana i socijalno integrisana može postići bolji društveni status.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je jednoglasno 13. decembra 2006. godine Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Konvencija propisuje niz mera koje države treba da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom obezbedile ostvarivanje prava kao što su:

  • Jednako priznanje pred zakonom,
  • Zaštita od torture i nehumanog postupanja i kazni,
  • Zaštita od nasilja, zlostavljanja i eksploatacije,
  • Sloboda kretanja, mišljenja i izražavanja,
  • Pravo na prijem i širenje informacija,
  • Pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i socijalnu sigurnost,
  • Pravo na rad i zapošljavanje,
  • Pravo na učešće u kulturnom i sportskom životu zajednice.

Konvencija takođe uređuje mere koje države treba da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom omogućile: samostalni život i uključenost u lokalnu zajednicu, uz odgovarajuće službe podrške, mobilnost, uz upotrebu odgovarajućih pomagala  i habilitaciju i rehabilitaciju. Zakon u Srbiji predviđa usluge podrške za samostalni život kao što su stanovanje uz podršku, personalnu asistenciju i obuku za samostalni život.

Poruka LEC Čabarkapa na ovaj dan glasi: Invaliditet je deo ljudskog stanja. Mi svi jesmo ili ćemo biti osobe sa jednim ili drugim invaliditetom tokom našeg života Važno je fokusirati se na sposobnost, a ne na nemogućnost pojedinca. Promovišući osnaživanje, stvaramo realne mogućnosti za ljude. Kada su ljudi osnaženi onda su bolje pripremljeni da iskoriste prilike i oni postaju nosioci promena i lakše prihvataju svoje građanske odgovornosti. Osobe sa invaliditetom treba da dokažu sebi da postoje mnoge stvari koje mogu da urade uprkos njihovoj situaciji, a što podiže njihovo samopouzdanje i pomaže da se odupru depresiji. Mi smo tu da ih osnažimo i podržimo.

Svetski dan deteta 20. novembar

Danas, 20. novembra, obeležava se Svetski dan prava deteta. Obeležava se s ciljem da internacionalno ukaže na dečija prava i skrene pažnju na obaveze društva prema deci, kao i na aktuelne probleme sa kojima se deca suočavaju. Datum obeležavanja Svetskog dana prava deteta je ustanovljen od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1954. godine s ciljem da se u svim državama slavi istog dana. Dečija prava su utvrđena Konvencijom o pravima deteta usvojenoj 1989. godine.

Osnovni principi Konvencije su:

– pravo na život, opstanak i razvoj;

– najbolji intres deteta;

– pravo na participaciju;

– pravo na nediskriminaciju.

Sprečavanje nasilja nad decom, borba protiv diskriminacije, obezbeđivanje uslova za život, zdravstvenu zaštitu, kvalitetno obrazovanje, pružanje podrške deci, omogućavanje druženja i igre su zadaci svakoga od nas, a ne samo roditelja i zaposlenih u institucijama koji se bave decom.
Na ovaj dan, dan razumevanja među decom, održavaju se manifestacije širom sveta sa ciljem da se organizuju druženja dece koja pripadaju različitim nacionalnim manjinama, dece sa posebnim potrebama i dece iz domova za nezbrinutu decu.
Današnji dan je prilika za podsećanje na sve obaveze koje društvo ima prema deci. U našoj zemlji se dosta toga čini na unapređenju položaja dece, međutim dalek je put do ostvarivanja temeljnih prava deteta posebno dece iz osetljivih sredina i diskriminisanih grupa. Nažalost mnogo dece živi u siromaštvu, a ima i dece koja su isključena iz obrazovnog sistema i društva.
Kada govorimo o pravima deteta treba spomenuti i Porodični zakon koji predviđa da roditelji ne smeju da podvrgavaju dete ponižavajućim kaznama, koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, kao i da su dužni da ga zaštite od nasilja drugih ljudi. Važnost ovog zakona je u tome da roditelji moraju da znaju da se modeli ponašanja uče i da nije dovoljno deci govoriti kako treba da se ponašaju, nego da smo im mi, roditelji, vaspitači, terapeuti zapravo model na koji se ona ugledaju.

Problem dece sa invaliditetom i njihovih roditelja kao i njihovih prava su česta polemika današnjeg društva. Prava na njihovo obrazovanje u redovnim školama, zaposlenje i uključivanje u društvenu zajednicu. Poseban problem predstavljaju arhitektonske barijere koje onemogućavaju dostupnost svakoj ustanovi. Neophodne su rampe za invalidska kolica, liftovi, prilagođeni  toaleti, kako bi ova deca imala kvalitetniji život.
Romska deca su, takođe, u mnogim aspektima diskriminisana. Okolnosti su te da u Srbiji u blizini romskih naselja postoje, takozvane, romske škole koje pohađaju isključivo romska deca. Nisu retki slučajevi njihove segregacije tako što se izdvajaju u posebna odeljenja, što je zabrinjavajuće.
Prema podacima izveštaja centra za socijalni rad u Srbiji danas ima preko 6000 dece bez roditeljskog staranja. Od toga je oko 5000 dece smešteno u hraniteljske porodice, a oko 1000 njih se nalazi u domovima za decu bez roditeljskog staranja.
Ono što nas još brine, a tiče se dece, je i porast govorno-jezičke patologije. Višegodišnja longitudalna istraživanja (IEFPG) koja su rađena od 1953. godine  su pokazala da je tada bilo oko 8% dece predškolskog i školskog uzrasta sa problemima u govoru, jeziku, ponašanju, učenju i verbalnoj komunikaciji. Od 2008. godine taj procenat se povećao na 63% dece predškolskog uzrasta i u proseku oko 30% do 40% dece školskog uzrasta.

Zbog ovoga je važno da uočimo odstupanja od uzrasnih normi kada je u pitanju govorno-jezički, psihomotorni i socio-emocionalni razvoj dece da bismo na vreme tretirali poremećaje koji bi mogli uticati na akademske veštine tokom obrazovanja, pa i na kasniji izbor zanimanja.

Logopedsko edukativni centar Čabarkapa svoj deci čestita današnji dan i želi da budu radosna, bezbrižna, da budu dobri đaci, sportisti, da budu dobri drugovi, da pomognu drugome u nevolji, da poštuju starije, da budu vredni, istrajni  i sigurni u sebe, a kada porastu da stvore bolje sutra. Čestitamo i roditeljima koje imaju ovo blago.

Svetski dan dijabetesa

  1. novembar se obeležava kao Svetski dan dijabetesa. Obeležava se na dan rođenja Frederika Bantinga koji je doprineo otkriću insulina 1922. godine. Logo Svetskog dana dijabetesa je plavi krug koji simbolizuje jedinstvo globalne zajednice u borbi protiv pandemije dijabetesa. Ovogodišnji slogan Svetskog dana dijabetesa glasi „Žene i dijabetes – naše pravo na zdravu budoćnost“. Kampanja je namenjena svim ženama u riziku da obole ili obolelim od dijabetesa. Promoviše značaj pristupačne i jednake dostupnosti neophodnim lekovima, medicinskoj tehnologiji, edukaciji samokontrole dijabetesa i informacijama potrebnim za postizanje optimalnog ishoda lečenja i unapređenje prevencije tipa 2 dijabetesa.

Važne poruke ovogodišnje kampanje su:

  • Ženama obolelim od dijabetesa treba omogućiti pristupačnu i jednaku dostupnost zdravstvenoj zaštiti i edukaciji. Trenutno preko 199 miliona žena živi sa dijabetesom, a procenjuje se da će do 2040. godine broj obolelih žena da poraste na 313 miliona. Prema proceni Instituta za javno zdravlje Srbije, u Republici Srbije bez Kosova i Metohije od dijabetesa boluje približno 750000 ili 13,2 % odraslog stanovništva, od čega je 52-53% obolelih ženskog pola. Potrebno je da zdravstveni sistemi posvete adekvatnu pažnju specifičnim potrebama i prioritetima žena. Ženama obolelim od dijabetesa treba obezbediti dostupnost neophodnih lekova i medicinske tehnologije, edukacije za samokontrolu dijabetesa. Obezbediti im savetovališta za planiranje porodice. Takođe, potrebno im je obezbediti veću pristupačnost fizičke aktivnosti.
  • Trudnicama je potrebna bolja dostupnost ranom otkrivanju dijabetesa, zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom vaspitanju. Svako sedmo novorođenče je izloženo gestacijskom dijabetesu. Prema proceni Međunarodne dijabetes federacije, 2015. godine je 20,9 miliona ili 16,2% porodilja imalo neku vrstu hiperglikemije u trudnoći. Hiperglikemija u trudnoći javlja se kod žena mlađih od 30 godina.
  • Žene i devojke su ključni akteri usvajanja zdravog načina života i unapređenja zdravlja za dobrobit budućih generacija.

 

Šećerna bolest ili dijabetes (lat. diabetes mellitus) je hronični, neizlečivi poremećaj metabolizma, koji se karakteriše trajno povišenim nivoom glukoze (šećera) u krvi. Uglavnom je uslovljen naslednim faktorima, a nastaje zbog smanjenog lučenja ili smanjenog biološkog dejstva hormona insulina, odnosno u kombinaciji ova dva faktora. Osim naslednog, postoje i drugi faktori za nastanak ovog metaboličkog poremećaja, kao što su savremen način života i povećanje broja spoljašnjih etioloških činilaca (skolonost ka unošenju veće količine slatkiša, preobilna ishrana i gojaznost, smanjena fizička aktivnost, klimakterijum, stresne situacije i sl.). Najčešće se javlja u starijem životnom dobu kao posledica opštih degenerativnih i sklerotičnih promena u organizmu, a kod mladih osoba može nastati usled genetskih poremećaja ili oštećenja pankreasa kod određenih zaraznih oboljenja. Dijabetes se neretko javlja i kod dece.

Poruka LEC Čabarkapa na ovaj dan glasi: Iako nije ni malo lako i gotovo i da ne postoji period adaptacije za roditelje, ali i samo dete na novonastalu situaciju, roditelji moraju da nauče sve vezano za dijabetes i da svoje znanje prenesu i na dete. Dete koje ima dijabetes ne sme da shvata sve tragično i tužno. Od roditelja zavisi kakav će stav dete zauzeti. Sazrevanjem deteta, i porodica i ono samo se navikava i usvaja nove navike koje su preduslov za regulisan dijabetes. Atmosfera u porodici je veoma važna jer ima veliki uticaj!!! Nametnuta promena u režimu ishrane svih zdravih članova porodice, nervoza zbog zabrana, osećaj žaljenja zbog redovnog uzimanja insulina i preterana briga zajedno imaju suprotan efekat od željenog i obeshrabruje dete sa dijabetesom. Osoba koja ima dijabetes vrlo često može da postane naporna svim članovima porodice svojom nervozom, neodgovornim ponašanjem. Jedino rešenje je u edukaciji svih članova porodice, kako obolelog od dijabetesa tako i ostalih.

Osoba koja je obolela od dijabetesa može da osnuje zdravu porodicu i da ima brak, samo ako je nezavisna i samostalna. Može da ima zdravu decu. Ne sme da optereti svojim stanjem svog supružnika ili decu. Uslov za samostalnost i nezavisnost je znanje.

LEC Čabarkapa na ovaj dan apeluje da budete svesni ove bolesti koja je podmukla i vreba, a ne bira pol i godine starosti. Redovne kontrole, korigovanje ishrane, kontrola nivoa šećera u krvi može vam spasiti život. Sve što možemo platiti je jeftino, ali zdravlje ne možemo da platimo jer je ono najskuplje i kada se jednom naruši ne može da se vrati u normalne tokove.

Dr sci Nataša D. Čabarkapa i psiholog Ivana Đurić su govorile u emisiji “Vodič kroz dijabetes”, autorke Olivere Stefanović Stanković, odgovarale su na važna pitanja u vezi sa porodičnim i dečijim funkcionisanjem porodica koje imaju člana koji je oboleo od dijabetesa.

Svetski dan dobrote i ljubaznosti

Dobar dan, kako ste? Bili ste bolesni da li ste bolje? Kako vam je zdravlje? Reči koje čujemo svakodnevno, ali i reči koje označavaju brigu za nekoga do koga nam je stalo. To su reči ljubaznosti.

Hvala vam što ste mi pomogli. Baš ste ljubazni što ste mi dali adresu koja mi je trebala. Reči ljubaznosti i dobre volje da pomognemo drugima.

Lepe, ljubazne i dobronamerne reči i najčvršća vrata otvaraju. Reči u našem LEC Čabarkapa mnogo znače i njih koristimo u radu sa decom jer ih rečima učimo ako još nisu progovorili.

Takođe ih učimo lepoti lepe reči i da ona u njihovom životu mnogo znači…znači bolju komunikaciju sa drugom iz vrtića ili škole.

Sve ove reči se govore svaki dan, ali posebno 13. novembra kada je Svetski dan dobrote i ljubaznosti. Taj praznik postoji u mnogim zemljama više od 10 godina. Toga dana je 1998. godine u Tokiju održana prva konferencija svetskog pokreta za dobrotu i ljubaznost. Na ovaj dan se ističu ideje o boljem, lepšem i šarenijem svetu. Kao i sve, pa čak i lepo i dobro, ne pronađe odmah svoj put, tako je bilo i sa ovim danom. On je postepeno obeležavan u Japanu, zatim u Kanadi, Australiji, Nigeriji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, zatim Singapuru, Italiji, Indiji.

Značaj dobrote i ljubaznosti se polako širi svetom. Osnovni deo ljudskog stanja koji premošćuje razlike između rasa, religije, političkih opredeljenja, polova i poštanskih brojeva.

Poruka LEC Čabarkapa na ovaj dan je da treba biti dobar prema sebi i drugima. Pre svega budite dobri prema sebi. Ako ste pogrešili potrudite se da svoju grešku ispravite…izvinite se…prihvatite sebe sa svim svojim manama i radite na sebi da se loše navike ne ponove. Razumite svoja osećanja jer  njih ne možete da kontrolišete, plačite kada vam se plače, smejte se kada je smešno, ljutite se i budite besni jer tako treba. To ste vi i vaša osećanja toga trenutka. Ono najvažnije što treba da negujemo je davanje. Božanski dar je davati onima koji nemaju, pomoći onima kojima pomoć treba, zagrliti i poljubiti kada je neko u nevolji. Šetate ulicom, a prosjak vas moli da mu date neki dinar, dajte sigurno mu treba. Vozite se gradskim prevozom, vidite starijeg deku, ustanite jer ga bole noge i umoran je. Svi želimo da budemo dobri ljudi ili se trudimo da to pokažemo drugima.

Život brzo prolazi budite dobri jer nas to čini drugačijim i posebnim da nismo uzalud davali i pružali i da dobrota i ljubaznost ima smisla u našem životu.

Dan prosvetnih radnika

„Ako učitelj voli samo posao, on je dobar učitelj. Ako učitelj voli učenika kao otac ili majka, on je bolji od onog učitelja koji je pročitao sve knjige ali ne voli  ni svoj posao, ni đake. Kad učitelj sjedini ljubav prema poslu i prema učenicima – on je savršen učitelj.“ (Lav Tolstoj)

8. novembar se obeležava kao Dan prosvetnih radnika. Logopedsko edukativni centar Čabarkapa čestita svim prosvetnim radnicima (vaspitačima, učiteljima, nastavnicima, profesorima) ovaj dan i zahvaljuje im se na saradnji koju ostvarujemo. Bez obzira da li je dete predškolac, osnovac ili srednjoškolac, od velikog je značaja da, pored roditelja, ostvarimo saradnju i sa prosvetnim radnicima. Oni su ti koji su, pored roditelja, koterpeuti detetu i koji nas upućuju na to koje probleme dete ima i koliko je napredovalo od kada je uključeno u logopedski tretman ili neki drugi tretman (tretman reedukacije psihomotorike, tretman senzorne integracije, psihološki tretman).

I kada odrastemo uvek se sećamo osoba koje su nas učile jer oni su ti koji su nas naučili prve brojeve, slova, reči i rečenice, kao i mnoge stvari koje i dan danas primenjujemo u životu, bilo da su to lekcije koje se uče u školi ili su to životne lekcije. #LepaReč