Naša adresa
Dimitrija Tucovića 18
Pozovi nas
066.827.9797
Pošalji nam poruku
office@logoped-drcabarkapa.com
Radno vreme
Pon - Petak: 10AM - 6PM

Novo u našem centru „Čabarkapa“ ljuljaška Ljuljanko

Većina nas je upoznata sa činjenicom da čovek ima pet čula. Međutim mi imamo još dva čula koja su mnogim roditeljima nepoznata, to su čulo pokreta ili vestibularno čulo i čulo položaja ili proprioceptivno čulo. Ova dva čula su toliko bazična da bez njih ne možemo normalno da funkcionišemo. Ona igraju jednu od ključnih uloga u formiranju našeg osećaja sigurnosti.

Putem vestibularnog čula mozak interpretira pokret. Ono nam govori da li se krećemo ili stojimo, koliko brzo se krećemo i u kojem pravcu idemo. On nam pomaže da prilagodimo držanje tela, održimo ravnotežu, pravilno koristimo vid, umirimo se i regulišemo svoje ponašanje. Ravnoteža, koordinacija, fine motorne veštine i samoregulacija se oslanjaju na vestibularni sistem.

Proprioceptivni sistem nas obaveštava o tome kakav položaj u prostoru ono zauzima i usmerava mišiće kako da reaguju na spoljne nadražaje. Kao i ostala čula ovaj sistem je neophodan za stvaranje svesti o telu i osećaja sigurnosti.

Ljuljanje može imati veliki uticaj na detetovu sposobnost da obrađuje i koristi senzorne informacije. Ono pomaže senzornoj integraciji, što znači da ono pomaže da sva čula počnu da rade zajedno. Kad je više čula stimullisano u isto vreme mozak stvara nove neuronske veze.

Zašto sve mora da bude „pobrkani lončići šerpe i poklopčići“?

Šta je usporen govor? Ko se bavi razvojem govora? Šta nam je doneo 21.vek, a šta odnelo novo vreme u kome živimo?

Kada je govor usporen, ne razvija se kako treba, kasne faze u gukanju i brbljanju, prva reč se pojavi oko druge godine…tada pričamo o kašnjenju u govorno – jezičkom razvoju, ili da dete ima dijagnozu Razvojna disfazija.

Šta je Razvojna disfazija ili usporen razvoj govora?

Razvojna disfazija ili usporen govorno – jezički razvoj je neadekvatan razvoj govora kod deteta čiji rečnik ne odgovara njegovom uzrastu, a isto tako i nivo razumevanja nije u skladu sa njegovim hronološkim uzrastom.

Kada se primeti bilo kakvo kašnjenje, na bilo kom nivou govorno – jezičkog, psihomotornog ili socio – emocionalnog razvoja potrebno je da se obratite logopedu. Zašto? Da bi logoped procenio testovnim materijalom Vaše dete, postavio dijagnozu i predložio logopedski tretman (ako smo zaboravili, logoped je stručnjak koji procenjuje govorno – jezički status deteta, odnosno procenjuje receptivni i ekspresivni govor (koliko dete razume ono što mu se govori i koliko ima reči u svom rečniku u odnosu na trenutni uzrast)).

Logopedski tretman mora biti metodološki strukturisan i prilagođen detetu i njegovom problemu.

Govor je dvosmerna relacija i pored rečnika mora da postoji i razumevanje onoga ko priča i onoga ko sluša i odgovara – u ovom slučaju dete.

Kada se osvrnemo na prošli vek vidimo da je govorna patologija bila 8,5 odsto, a kako smo se bližili 21. veku se povećavala na 63 odsto, a po poslednjim istraživanjima od 70 do 80 odsto dece ima neki problem u govoru, jeziku, učenju, artikulaciji, mucanju i ponašanju.

Zašto je to tako? Kao što mnogi govore ulaskom u 21. vek mnogo toga se promenilo. Mišljenja smo da su se zaboravili mnogi kodeksi ponašanja, kulture, ali i poštovanja u verbalnoj zdravoj komunikaciji. Takođe smo zaboravili ko šta radi, ali i ko šta uči tj. ko se za šta školovao. Pa nije ni čudo što se povećao i broj govorne patologije.

I pored očuvanog sluha, urednog opšteg razvoja deteta, dobre motorike govornih organa dešava se da dete kasni u progovaranju. Svesni smo da se govor neće razviti sam već mora da bude stimulisan kako spoljnim tako i unutrašnjim stimulusima. Porodično okruženje je stimulativna sredina koja iz spoljnog sveta prenosi detetu nove sadržaje. Dete nove sadržaje podstaknuto iskustvom slaže u pasivni deo svog pamćenja da bi to vremenom dobilo funkciju i prešlo u aktivni govor. Tako nastaje govor tj. verbalna komunikacija.

Isti taj 21. vek nam je doneo manjak vremena za našu decu i bavljenje njima, igranjem, pričanjem, ali je doneo i mnogo obaveza i provođenje vremena na poslu. U tim trenucima zamena je televizor ili telefon. Verbalna komunikacija izostaje, a govornik je zvuk i glas nekoga tamo koji je u nekoj kutiji iz koje nam dolaze razni glasovi koje dete sluša i upija. Neko će reći ne preteruj…logoped ne preteruje on ukazuje na negativne strane prekomernog korišćenja moderne tehnologije…ne preteruje samo savetuje.

Kad govorimo o televiziji i kanalima koji su namenjeni deci oni su pravljeni tako da ih karakterišu jarke boje, sadržaj ima karakteristične zvuke i melodije, sadržaji se često ponavljaju i njihovo vreme trajanja je neograničeno. Da naglasimo tokom svih ovih vizuelnih i auditivnih senzacija dete je pasivan posmatrač.

Kao što možemo zaključiti stimulusi su prenaglašeni, dečija pažnja je okupirana ali sadržaji koje dete gleda ili sluša ne daju nikakve informacije iz stvarnog realnog sveta već iz virtualnog sveta.

Ono što nam je praksa pokazala i dokazala je da dete koje je izloženo prekomernom gledanju tv kanala koji emituju crtane filmove namenjene bebama i maloj deci negativno utiču na razvoj govora kod deteta koje se nalazi u optimalnom periodu za progovaranje.

Takvo dete je uskraćeno za ispitivanje prostora i da se po tom prostoru kreće i upoznaje ga i da mu to iskustvo pomogne u daljem napredovanju i sazrevanju.

Svako dete se sastoji iz čulnih podražaja pa je zato potrebno da dete dolazi u kontakt sa stimulusima koji utiču na sva čula (vizuelna, auditivna, taktilna, vestibularna), kako bi iskustvo pomoglo u njegovom sazrevanju na tom uzrastu.

Da rezimiramo, novo vreme nam je donelo mnogo dece koja kasne u progovaranju, imaju poremećaj pažnje i imaju problem sa izmenjenim ponašanjem. Postavlja se pitanje ko je kriv za to? Da li je to moderno doba sa mnogo podražaja, svetlećih i zvučnih igračaka koje pevaju ili recituju pesmice na stranom jeziku, moderno roditeljstvo koje smatra da dete od malena mora da ide na više aktivnosti koje mu ispunjavaju vreme ali nemaju značaj jer dete ima problem koji iziskuje rad sa stručnjakom tj.logopedom.

Filmska traka duga 25.godina onoga stvarnog, istinitih događaja i to raznih sa puno suza i bola, suočavanja i gledanja pravo u oči i očekivanja da li će se problem rešiti , „Da li će moje dete progovoriti? Da li je to autizam?“ nažalost nije snimljena (ali su zadovoljni i srećni preneli dalje) jer tada je bilo vreme bez mobilnih telefona i gledanja stranih crtanih filmova. Tada deca nisu mnogo vremena provodila pored tv-a.

Danas u modernom vremenu i modernoj tehnologiji držimo korak sa svim novim tehnikama, metodama i principima u logopedskom radu, ali nikako ne smemo da zaboravimo da nam se mnogi obraćaju jer im dete nije progovorilo, da nas pitaju da li je to autizam? Moje dete ima problem u izgovoru glasa R ili Š ili S, ima problem u pisanju diktata, ne čita tečno, loša mu je pažnja, ne može da „se svrti na jednom mestu“ i tako dalje… mnogo primera i mnogo problema koji nam govore da je problem nastao u detetovom ranom detinjstvu, a ne onog trenutka kada ste se obratili stručnjaku.

Savet nas logopeda koji se bavimo svim tim problemima sa kojima nam dolazite, a i za šta smo se školovali i stručnjaci smo u toj oblasti dođite na vreme jer vreme je bitan faktor za započinjanje logopedske dijagnostike i strukturisanog metodološki dobro isplaniranog logopedskog tretmana koji se u ovom moru modernizacije pomalo i zaboravio.

Praktikum „Da brbljam, da govorim, da učim“

Dragi naši roditelji, Centar Čabarkapa vam predstavlja praktikum „Da brbljam, da govorim, da učim“ autora dr Nataše D. Čabarkape koji će pomoći vama i vašem detetu.
Praktikum je namenjen roditeljima koji:
• Ulaze u svet roditeljstva kako bi od prvih dana detetovog života pratili pravilan
govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj.
• Roditelji čija deca kasne u progovaranju, pravilnom razvoju govora i jezika, ponašanja
i učenja.
Praktikum obiluje primerima iz prakse i dugogodišnjeg iskustva autorke koja je na osnovu toga dala smernice kako i na koji način da se bavite svojim detetom, napravite zajedničku edukativnu igračku od materijala koji imate u kući, a da ne morate da idete u prodavnicu, ako ste na moru ili planini kako da osmislite igru a sve u cilju učenja verbalne komunikacije i razumevanja, nemate ideju ili ne znate kako da napišete sastav iz srpskog jezika (primer kako u koracima da to uradite i pomognete svom školarcu)….i tako dalje.
Praktikum „Da brbljam, da govorim, da učim“ je pouzdan saveznik vama, naši dragi roditelji, koji ćete vrlo često da ga uzimate u ruke, a bila nam je želja da vam bude tu uvek kada vaš logoped nije tu, a u tom trenutku vam je preko potreban jer imate problem.

Vizuo-spacijalna orijentacija

Kod dece sa poremećajem senzorne integracije (posebno u domenu vizuelnog, vestibularnog i proprioceptivnog sistema), često su prisutne teškoće u vizuo-spacijalnoj orijentaciji. Dete koje ima ovaj problem loše procenjuje dubinu prostora, ćesto se spotiče, pada, zapinje, teško ocenjuje rastojanja, položaje u prostoru i slično. Ako izostane pravovremena reakcija i adekvatan tretman, gore navedeni problemi značajno mogu ometati proces usvajanja akademskih veština, kao i funkcionisanje u socijalnoj sredini. Tako se može desiti da dete i pored očuvane inteligncije, ispoljava teškoće prilikom ovladavanja veštinama čitanja i pisanja, orijentacije na tabli, u knjizi ili svesci, usvajanju određenih motoričkih veština, snalaženja u prostoru…
Više o vizuo-spacijalnoj orijentaciji kao i o aktivnostima koje su korisne za njeno podsticanje možete pročitati u praktikumu „Da brbljam, da govorim, da učim“ autora dr Nataše D. Čabarkape.

O praktikumu

Praktikum „Da brbljam, da govorim, da učim“ autorke logopeda dr Nataše D. Čabarkape napisan je na temeljima dugogodišnjeg iskustva i rada s decom s teškoćama u govorno-jezičkom, psihomotornom i socioemocionalnom razvoju.
Knjiga je vođena idejom da pokriva nedoumice i pruža jasna očekivanja i smernice za rad i stimulaciju, praktično od rođenja deteta pa sve do školskih dana.

U uvodnom delu „Rani razvoj deteta (od rođenja do treće godine): kako da ga shvatim, pratim i stimulišem“ dat je detaljan prikaz osnovnih karakteristika toka psihomotornog, govorno-jezičkog i socioemocionalnog razvoja. Paralelno s tokom razvoja, opisuju se i konkretni načini stimulacije u skladu sa uzrastom.

U poglavlju „Izazovi predškolskog i ranog školskog perioda: najčešći problemi zbog kojih nam se roditelji obraćaju“ razmatraju se najčešći govorno-jezički poremećaji kod dece iz dugogodišnje autorkine prakse. Opisi osnovnih karakteristika poremećaja dati su na način koji obezbeđuje razumevanje i čitaocima koji nisu iz logopedske struke, što je i bio autorkin cilj.

„Vežbe“ predstavljaju sledeće poglavlje, u kojem se na jasan, precizan, konkretan i pragmatičan način čitaocima pruža niz aktivnosti, kako bi kroz igru mogli da stimulišu i koriguju različite aspekte dečjeg razvoja. Reč je o kreativnim i korisnim načinima vežbanja orijentacije u prostoru, ravnoteže, pojmova vremena i redosleda, percepcije, pažnje, grafomotorike, opštih verbalnih sposobnosti, savladavanja čitanja i pisanja i nošenja s nekim specifičnim školskim izazovima (kao što su pisanje sastava, mešanje slova pri pisanju itd.).Takođe su dati predlozi koje roditelji mogu primenjivati u okviru svakodnevnih aktivnosti s decom (u kuhinji, na plaži, na snegu i sl.)
Poglavlje sadrži i detaljne vežbe za pravilan izgovor svih glasova, s korisnim savetima i uputstvima.

Autorka zatim daje i prikaze deset primera kreativnih radionica na različite teme. Radionice su mišljene tako da integrišu podsticanje divergentnog mišljenja, pažnje, lepote usmenog izražavanja, likovnog izražavanja, manipulativnih sposobnosti (rad na finoj motorici), kao i vežbanje veština učenja i pamćenja. Dete istovremeno vežba poštovanje pravila ponašanja u okviru vršnjačke grupe, poštovanje različitosti u mišljenju i strpljenje u izražavanju svog mišljenja i uz to takođe dobija podsticaj da nauči da traži i pruža pomoć vršnjacima.
Radionice su sveobuhvatno i precizno opisane.
Na kraju se nalazi i pregled inovativnih igrica koje su produkt autorkine dugogodišnje prakse.

Praktikum „Da brbljam, da govorim, da učim“ je knjiga koja može biti pouzdan saveznik roditeljima, defektolozima, vaspitačima, učiteljima i nastavnicima. Ukoliko neko vama drag ulazi u svet roditeljstva ili je njegovo dete pred razvojnim izazovom, ovo je poklon na kojem će vam biti dugo zahvalan. Dragocen sadržaj i pažljiv dizajn iskusnih stručnjaka čine ovu knjigu pouzdanim prijateljem svakoga ko je blizak deci. Reč je o knjizi koja će se dugi niz godina uzimati s police.

Ukoliko imate dodatnih pitanja u vezi s praktikumom, možete nas pozvati na sledeće brojeve
telefona: 011-425-35-51 i 066-827-97-97.

Leksikon za sve đake prvake i njihove roditelje

Svakog 1. septembra deca đaci prvaci polaze u školu. To je poseban dan za svako dete, ali i za roditelje. Vaša deca više nisu mala, već polako ulaze u svet „odraslih“. Tada se roditelji, a i đaci prvaci susreću sa mnogim pitanjima i nedoumicama. LEC Čabarkapa vam odgovara na neka od njih:

 

  • Ko su đaci prvaci? – To su deca koja su upisana u prvi razred osnovne škole u kojoj će da uče i da se druže sa svojim školskim drugovima.

  • Da li ću moći da se igram kada postanem đak prvak? – Naravno da ćeš moći. Ti si dalje dete samo što si sada i đak.
  • Roditelji đaka prvaka se pitaju šta je sve potrebno za školu? – Potreban je ranac, škloski pribor (pernica, olovka, gumica, rezač, bojice, flomasteri, lenjir i dr.), sveske, udžbenici.
  • Đaci prvaci se pitaju koje su njihove obaveze i kakva su njihova prava? – Njihova prava i obaveze su da idu u školu i da se obrazuju, da uče, da se druže, da vole i budu voljena.
  • Šta ću da radim prvi dan u školi? – Prvi dan u školi ćeš prisustvovati priredbi i prozivci đaka prvaka. Upoznaćeš svoju učiteljicu i školske drugove.
  • Da li se prvi dan polaska u školu slavi kod kuće? – Dan kada postaješ đak je veoma važan kako za tebe tako i za tvoju porodicu. Oni će se potruditi da ti taj dan bude lep i veseo.
  • Zašto me u školi uči učitelj (učiteljica)? – U školi te uči učitelj (učiteljica) zato što je to njihovo zanimanje i oni su išli na fakultet da bi mogli da uče decu.
  • Zašto je učiteljica ponekad stroga? – Učiteljice ne brinu samo o tome da li ćeš da naučiš nešto. Brinu i o bezbednosti učenika i znaju da se deca iz nestašluka mogu povrediti. Ako ne učimo i ne slušamo na času ne možemo da završimo školu. Učiteljica ponekad reaguje strogo da bi je đaci slušali. To ne znači da ih ona ne voli.
  • Zašto zvono zvoni na početku i na kraju časa? – Svaki čas ima svoje vreme trajanja kada učitelji i učenici uče i rade, ali im je neophodno i da se odmore. Zbog toga postoje odmori između časova.
  • Smem li da napustim čas da bih išao u toalet? – Trudi se da ideš u toalet na odmoru, ali ako osećaš potrebu da ideš u toku časa moraš da se javiš učiteljici i da je zamoliš da ideš.
  • Šta sve možemo da radimo na odmoru? – Đaci se na odmoru igraju raznih igara, druže se, pričaju, smeju se, jedu užinu i idu u toalet.
  • Da li je tačno da je matematika najteži predmet u školi? – To nije tačno! Matematika nije bauk. Ako pažljivo slušaš na času i redovno učiš i vežbaš matematika neće biti teška, već će biti zanimljiva.
  • Mogu li imati problem na časovima muzičke kulture, ako ne umem lepo da pevam? – Sve može da se savlada ako se trudiš. Na časovima muzičke kulture, pored pevanja, slušamo i muziku, upoznajemo instrumente, učimo note.
  • Zašto moram i kod kuće da učim? – U školi učiš uz pomoć učiteljice, ali je potrebno da obnoviš to što si naučio. Zbog toga moraš da učiš i kod kuće.
  • Kada je najbolje vreme da pakujem knjige u ranac za sledeći radni dan u školi? – Najbolje je da po rasporedu časova pakuješ knjige u ranac kada uradiš domaći zadatak i obnoviš ono što si učio u školi.
  • Da li moram da radim domaći zadatak i učim kada sam bolestan i ne idem u školu? – Kada si bolestan moraš da ležiš kod kuće i piješ lekove. Kada imaš temperaturu nije dobro da radiš domaći. Svakako te obaveze te čekaju i moraš da ih završiš.
  • Da li smem da prećutim roditeljima ako nešto nisam dobro uradio u školi ili ako sam napravio nestašluk u školi? – Veoma je važno da kažeš roditeljima kada se nešto desi u školi. Na taj način roditelji stiču poverenje u tebe.
  • Smem li da pomognem drugu na času ako nešto ne zna? – Uvek je lepo da pomogneš drugu, ali ne i da mu šapućeš.
  • Kako da se ponašam prema drugu koji drugačije izgleda ili se drugačije ponaša? – U svaku školu idu i deca koja imaju određene probleme u ponašanju i drugačije izgledaju. To ne znači da su ona manje vredna od druge dece i da treba da ih ismevamo, zadirkujemo ili žalimo.
  • Pošto sam levoruk, da li je potrebno da počnem da pišem desnom rukom? – To nije potrebno. Najbolje je da pišeš onom rukom kojom ti je lakše.
  • Kako da se ponašam ako se u školi upiškim ili isprljam, a da mi se ne smeju drugovi? – To može svakome da se dogodi i važno je da se obratiš učiteljici, a ona će da ti pomogne.
  • Zašto moram da čitam knjige kada mi je to dosadno? – Niko ne voli da radi nešto što mu je dosadno. Ali čitanje knjiga ne mora da bude dosadno. Čitanjem bogatiš svoj rečnik.
  • Da li ću biti bolji čovek kada završim školu? – Škola ne utiče na to da neko bude dobar ili loš čovek, ali nas uči pravilima ponašanja, obrazuje nas i sprema za život koji nas čeka kada odrastemo.

 

Kako kažu „Škola je učiteljica života“. Uči te pisanju, čitanju, računanju, obavezama, tvojim pravima, da deliš, družiš se, upoznaješ nove drugare, a sa nekima ostvariš druženje za ceo život.

Poruka LEC Čabarkapa: „U svakom pogledu ćeš naučiti u školi mnoge životne primere i situacije koje će ti pomoći da budeš bolji dečak, drug, momak, lekar, advokat i čovek.“

Izvor „Vodič za đaka prvaka“, autor Goran Marković, izdavač Pčelica, Čačak 2017.god.

 

Kažu dete Vam je nevaspitano, niste ga naučili redu, a prava je istina da Vaše dete ima problem

Postoji li dijagnoza za previše živahno dete?

Zar je loša stvar ako je dete živahno?

Da li moje dete ima ADHD ili je previše nemirno, razmaženo i nevaspitano?

U većini slučajeva očekujemo da je teško zadržati pažnju deteta i ostaviti ga da sedi mirno u jednom mestu duže od par minuta, ipak postoji granica do koje nam se detetova “energičnost” čini prihvatljivom. Prema mnogim stručnjacima za psihološka pitanja, onog trenutka kada dete pređe tu granicu, sumnja se na takozvani ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), odnosno dijagnozu poremećaja pažnje uz hiperaktivnost.

Da li je sve dijagnoza ADHD?

O ovom poremećaju se, još od trenutka kada je uveden do dan danas, vode naučne diskusije, a ipak oko 4-8% školske dece dobija ovu dijagnozu. Šta su neki od simptoma ovog poremećaja? Nemogućnost koncentrisanja na samo jednu temu (zadatak), hiperaktivnost, stalna potreba za pokretom (dete ne može da sedi, da miruje), teškoće sa uočavanjem detalja i sa usredsređivanjem pažnje, impulsivnost (delanje bez razmišljanja o posledicama) itd. Kod dece sa ovom dijagnozom simptomi su prisutni duži vremenski period, uočljivi su u više aspekata života deteta (npr. i kod kuće i u školi) i značajno narušavaju funkcionisanje deteta.

Kod koga se češće javlja?

Češće se javlja kod dečaka nego kod devojčica. Ukoliko se ne tretira, smatra se da se kod dece sa ADHD-om kasnije očekuju slabiji uspeh u školi, problemi sa zakonom, problemi na poslu sa neproduktivnošću, interpersonalni problemi i dr.

Šta je prisutno kod dečaka?

Dečaci su češće hiperaktivni i impulsivni.

Šta je prisutno kod devojčica?

Devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje, te se kod njih problem kasnije prepozna.

Kada se simptomi javljaju?

Mogu se javiti pre 7.godine i to pre 3.godine, ali se obično dijagnostikuje sa polaskom u školu.

Zašto?

Škola ima svoja pravila, a to su „sedi mirno“, „budi pažljiv na času“ i „izvršavaj zadatke“.

„Karakterna osobina“ ADHD-a je nemir i stalna potreba za novim stimulusima tj. aktivnostima.

Koji tipovi ADHD-a postoje?

Postoje tri podtipa ADHD-a. Svaki tip je okarakterisan nekim specifičnim ponašanjima.

  • Predominantno hiperaktivno – impulsivni tipOvaj poremećaj se dijagnostikuje i kod one dece koja ne moraju imati problema sa pažnjom, ali koja zbog preterane aktivnosti (stalnog vrpoljenja, nemogućnosti da se ostane miran na jednom na mestu, uvijanja, tupkanja nogom, itd.) vremenom počinju imati probleme sa pažnjom, jer se od njih sve više očekuje da provedu neko vreme u koncentrisanom radu na jednom zadatku. Ova deca uporno pričaju, „izblebeću“ odgovore pre nego što uopšte čuju pitanja, imaju problem sa bilo kakvom aktivnošću „u tišini“, imaju stalnu potrebu da se kreću…Impulsivna su, rade prvo što im padne na pamet, ne razmišljajući o posledicama svog ponašanja.
  • Predominantno nepažljiv tip(ADD, H se izostavlja zbog nedostatka simptoma hiperaktivnosti). Ovaj podtip se ređe dijagnostikuje jer nema simptoma upadljivog ponašanja. Posledično, mnoga deca kojima je potrebna pomoć pri učenju ne uspeju da je na vreme dobiju. Naime, ova deca imaju problema u primećivanju detalja, ne mogu da se u dovoljnoj meri koncentrišu na zadatak koji rade, imaju problema sa pažljivim slušanjem, praćenjem instrukcija, ne uspevaju da se samoorganizuju, zaboravljaju ili gube stvari (igračke, sveske), lako im se odvlači pažnja, izbegavaju i odlažu bilo kakve zadatke koji zahtevaju trajnije ulaganje, veći mentalni napor itd.
  • Kombinovani tip. Predstavlja kombinaciju prethodna dva tipa, kako mu samo ime kaže.

Šta je važno znati o ADHD-u?

Važno je znati da ADHD nije samo i prvenstveno poremećaj pažnje. Problem je u tome što deca ne uspevaju da se odupru trenutnoj želji da urade ono što im je na pameti. Ta deca ne moraju pokazivati poremećaj pažnje kada rade ono što im je zanimljivo (kada igraju video-igrice ili gledaju crtaće), ali teško ostaju mirna kada treba uraditi domaći zadatak. Ovoj deci teško je da organizuju svoj rad, da odnekle započnu, da isprate instrukcije i zapamte ono što uče. Kada dete krene u školu i kada ne uspeva da se „snađe“ u školskom okruženju (npr. ostane mirno u učionici ili uradi koncentrisano domaći zadatak) ponekad nam je lakše da tumačimo to u svetlu njegove lenjosti, neupornosti, nedovoljne inteligencije nego što posumnjamo da dete zaista ne uspeva da održi pažnju jer mu je mnoge druge stvari odvlače, a njegov mozak nije treniran da se odupre. Tu prvenstveno govorimo o slabostima pažnje. Na ADD treba biti posebno osetljiv i ne pomešati tu dijagnozu sa dečijim bojkotom, željom da se privuče pažnja, nedostatku zainteresovanosti za material koji se uči i slično.

Kada se obratite stručnjaku sa detetom, važno je najpre proveriti da li je uzrok nepažnje organski. Dakle, obratite se najpre lekaru.

Važno je uraditi EEG, proveriti moždano funkcionisanje, takođe proveriti da li dete ima problema sa sluhom ili vidom, da li ima bilo koji drugi medicinski problem koji može uticati na njegovo ponašanje. Treba eliminisati i potencijalne psihijatrijske probleme (anksioznost, depresija) i treba isključiti poremećaje prilagođavanja ili reakcije na traumatske događaje (obratiti pažnju na promene koje se dešavaju u životu deteta, od smrti člana porodice, do razvoda roditelja, promene mesta stanovanja itd). Takođe, važno je isključiti to da dete u školi ili kod kuće ne trpi određene neuobičajene stresove. Stručnjak, takođe, treba da ustanovi koliko se dugo simptomi javljaju i u kom stepenu narušavaju funkcionisanje deteta.

Ko sve učestvuje u dijagnostikovanju ADHD-a?

Da bi se postavila dijagnoza ADHD-a bitna je multidisciplinarna timska procena stručnjaka: pedijatar, dečiji neurolog, psihijatar, reedukator psihomotorike, logoped i psiholog.

Šta raditi?

Multidisciplinarna timska procena donosi pravu dijagnozu, samim tim i mogućnost pravljenja metodološki strukturisanog logopedskog tretmana (koji se odvija na Behringer i KSAFA –m aparatu), reedukativne vežbe koje se odvijaju u senzornoj sobi i psihološki tretman usmeren ka stabilnosti pažnje, opuštanju deteta i sticanju poverenja kako bi se problem što pre izbacio na „površinu“ i postepeno rešio.

Opet napominjemo, važno je ispitati prethodno pomenute organske faktore (obavezno uraditi EEG, proveru vida, sluha itd.).

Dragi roditelji, savet Logopedskog centra Čabarkapa je: „Slušajte stručnjake (logoped, reedukator psihomotorike i psiholog), ali slušajte pažljivo i svoje dete. I nikad ne dozvolite da dijagnoza obeleži Vaše dete, nego neka Vam koriste kao alat da svom detetu pomognete da se bolje snalazi u onome što radi svakodnevno.“

Zašto je sve više govorno-jezičkih poremećaja, sve više dece koja ne progovaraju na vreme, a sve manje logopeda u Srbiji?

Zašto je sve više govorno-jezičkih poremećaja, sve više dece koja ne progovaraju na vreme, a sve manje logopeda u Srbiji?

 

Porast govorno-jezičke patologije u poslednjih 55 godina kod dece predškolskog uzrasta je sve veći sa 8,5% (1953.) do 63% (2010.), a po poslednjim istraživanjima od 70 do 80% dece ima neki od problema u govoru, jeziku, artikulaciji, učenju i ponašanju.

Podaci iz Nacionalne službe za zapošljavanje govore da je oko 1.100 nezaposlenih logopeda dok u Hrvatskoj i Sloveniji nema nezaposlenih. U Srbiji na 20.000 stanovnika dolazi jedan logoped,vdok po evropskim standardima jedan logoped na 8.000 stanovnika. U nekim opštinama po Srbiji nas nema ni u vrtićima, školama ni dispanzerima (opštine Knjaževac, Bačka Palanka, Trstenik, Bečej i Sopot). Ovo je rezultat nedostatka organizovane logopedske službe u Srbiji, sa izraženim deficitom logopedskih kadrova kako u vrtićima, školama tako i u zdravstvenim ustanovama.

Roditelji koji i primete kašnjenje u govorno-jezičkom, psihomotornom i socio-emocionalnom razvoju kod svog deteta, nemaju kome da se obrate za stručnu pomoć.

Vratimo se statistici, ona nam je najbolji pokazatelj. Istraživanja pokazuju da 70% roditelja već u prva tri meseca detetovog života primećuju da razvoj njihovog deteta nije u skladu sa razvojnim normama.

Šta prvo uoče?

  • izostanak ili oskudno razvijanje govorno-jezičkih faza (gukanje i brbljanje),
  • da njihova beba ne reaguje na jake zvuke,
  • ne usmerava pogled ka predmetima,
  • ne hvata predmete,
  • mirna beba koja puno spava,
  • stereotipni pokreti pri izvršenju neke radnje,
  • često motorno pažnjenej lepršanje rukama, besciljno pražnjenje tj. trčkaranje po prostoriji (od zida do zida).

Ovo je iskaz roditelja koji dođu u naš Centar na prvi prijem.

Statistika dalje kaže da više od 70% dece predškolskog uzrasta od jedne do tri godine, kod kojih je dijagnostikovan govorno-jezički problem, imaju problem i u ponašanju, usvajanju novih sadržaja i socijalizaciji. Takođe, 24% dece školskog uzrasta imaju problem u čitanju i pisanju što je posledica nepravovremenog dijagnostikovanja i započinjanja logopedskog tretmana na vreme kako bi se problem rešio pre polaska u školu.

Sve više nam dolaze roditelji koji su zabrinuti što njihovo dete ima dve, tri ili četri godine, a ne govori. Uglavnom nam govore kako su se obraćali stručnjacima, ali da su im govorili da ima vremena i da će se govor razviti sam, normalno je da dete ne govori i do treće godine, lenjo je, mali je, sve razume, ali neće da govori, a neki nam kažu: niko nam nije rekao da nam treba logoped.

Šta je ovde bitno?

Značajan faktor je neiformisanost opšte populacije koliko je razvoj govora važan za dete i da dete na vreme progovori, zatim rasprostranjeno mišljenje da je poremećaj govora samo nepravilan izgovor glasova i da logoped radi samo na pravilnom izgovoru tih glasova.

Bitni koraci u rešavanju ovih problema su:

  • roditelji,pratite razvoj svoga deteta (govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni),
  • pratite njegove govorno jezičke faze (faza gukanja od 2. do 3. meseca, faza brbljanja od 5. do 6. mesec, slogovna faza oko 9. meseca i pojava prve funkcionalne reči oko 12. meseca). Savet: izostanak bilo koje od faza znači kašnjenje u govoru, odmah reagujte – javite se logopedu.
  • dođite kod logopeda samo radi pregleda, a on će Vam reći da li je tretman potreban ili samo praćenje detetovog razvoja,
  • proverite sluh svoga deteta ukoliko primetite da se ne okreće na zvuke i govor okoline,
  • ako reči kasne, rečnik je oskudan, pojavile se reči pa se izgubile,
  • ako primetite neadekvatno ponašanje i komunikaciju koja nije primerena za širu okolinu,
  • govor se neće razviti sam, niti pored tv, tableta i telefona, tako da ne stimulišete svoje dete vizuelnim i auditivnim efektima gde deca pamte samo sekvence i reklame,
  • ne hranite dete pored stimulacije zvane jutjub gde veseli i zvučni sadržaji remete pravilan razvoj Vašeg deteta,
  • takođe, ne pasirajte hranu Vašem detetu do treće ili četvrte godine praveći od njega bebu i nedozvoljavajući mu da žvaće čvrstu hranu a to je bitno za razvoj govora i stimulaciju artikulacionog aparata,
  • razgovarajte sa svojim detetom i budite mu dobar govorni model, ne tepajte, zovite ga njegovim imenom, igrajte se sa njim, govorite, objašnjavate, jer govor se može razviti samo učenjem, pričom, raznim iskustvima koje ćete dati svom detetu.

Ako ste sve ovo primetili kod svog deteta obratite se stručnjaku – logopedu. Logoped je stručnjak koji se bavi govorno-jezičkim razvojem i koji na osnovu testovne opservacije pravi adekvatan metodološki strukturisan tretman prilagođen vašem detetu. Vi ste roditelj i Vaše je samo da dođete na vreme sa svojim detetom.

Ukoliko čekate gubite dragoceno vreme. Vreme koje je nenadoknadivo. Ulaskom u školski sistem sa problemom kašnjenja u govoru može da napravi mnogo veće probleme sa kojima nećete moći tako lako da se izborite jer nećete imati vremena da se borite sa starim problemom, a nastao je novi i dete Vam je krenulo u školu.

 

 

Oralna praksija i senzorna integracija

Oralna praksija predstavlja preduslov za pravilan izgovor glasova, a bazirana je na voljnom pokretanju delova govornih organa (usana, vilice, obraza, jezika, mekog i tvrdog nepca). Oralna praksija se intenzivno razvija tokom prve godine života, kada se kod dece primećuje niz neverbalnih i verbalnih oralnih motoričkih aktivnosti, kao što su žvakanje, sisanje, gutanje, pokreti orofacijalne muskulature, vokalizacija, brbljanje i na kraju ovog perioda – pojava prve funcionalne reči. Žvakanje predstavlja izuzetno važnu aktivnost jer su za njeno izvođenje potrebne različite oralne veštine kasnije neophodne za pravilan razvoj govora. Zato je deci potrebno postepeno uvoditi čvršću hranu koju mogu da žvaću, grizu (korica hleba, jabuka, keks…). Već kod tromesečne bebe se mogu uočiti prvi pokreti žvakanja, beba između 5. i 7. meseca može da žvaće zatvorenih usta, dok desetomesečno dete može duže da žvaće i da oblizuje donju usnu. Sa 2 godine dete treba da jede hranu različite teksture, čvrstine, ukusa, da može da pregrize kreker ili neki tvrđi kolačić. Međutim, neretko se dešava da veliki broj dece jede samo pasiranu hranu, odbija da žvaće ili grize hranu, često se zagrcnu ili povraćaju, imaju pojačanu salivaciju usled slabosti mišića orofacijalne regije, što može bitno uticati na pravilan razvoj govora.
Jedan od razloga zbog kojeg dolazi do pojave loših oralno-motoričkih veština može biti problem u senzornoj integraciji. Senzorni problemi mogu dovesti do toga da dete ne oseća hranu u ustima ili je preosetljivo na određenu vrstu hrane.

Tako taktilno preosetljivo dete može odbijati da jede hranu različitih tekstura ili ukusa, ili je može samo gutati, uz minimalno žvakanja, može prekomerno plakati, imati nagon za povraćanjem kada dođe vreme za ručak.

S druge strane, kod neosetljivog deteta može doći do toga da ne oseća da ima hranu ili pljuvačku u ustima,  da uzima velike zalogaje hrane… Kod proprioceptivno nedovoljno osetljive dece može doći do toga da retko jedu, jer često nemaju osećaj da su gladni, da škripe zubima (bruksizam), da intenzivno oralno ispituju predmete. Hipotonična deca (koja su često proprioceptivno nedovoljno osetljiva) imaju problem sa posturom, kontrolom trupa, stabilnošću glave, slabošću mišića orofacijalne regije, pojačanom salivacijom što bitno utiče na razvoj oralno-motoričkih veština. Sve ove nabrojane senzorne teškoće rezultiraju lošom oralnom praksijom. Pošto govor zahteva koordinisane pokrete jezika, usana, vilice, mišića orofacijalne regije i pravilno disanje, dete sa nezrelom oralnom praksijom imaće problem sa motoričkim planiranjem, sa izvođenjem motoričkih pokreta što može da uspori proces progovaranja. Usled nedovoljne osetljivosti može se desiti da dete ne oseća u kom su mu položaju jezik, usne, koliko treba da otvori usta da bi izgovorio određeni glas itd. U ovim slučajevima, detetu treba uraditi procenu senzorne integracije i ustanoviti da li se radi o poremećaju senzorne diskriminacije, registracije ili senzorne modulacije (preosetljivost, nedovoljna osetljivost ili traženje), sastaviti senzorni profil deteta i napraviti plan tretmana senzorne integracije na kojem bi se primenjivale aktivnosti za senzitivaciju ili desenzitivaciju oralne regije, oralne masaže koje mogu pomoći u senzornoj registraciji, vežbe kojima se poboljšava motorno planiranje i slično.

Zašto nam je prva reč kod deteta nerazumna, nerazgovetna i sa prizvukom stranog jezika

Danas, kada je prisutna velika kulturna raznolikost i kada nam se nameće potreba za razumevanje i govorenje što više jezika, roditelji se često pitaju kako mogu pomoći deci i kada je pravo vreme za početak učenja stranog jezika.

 Šta dete treba da usvoji pre početka učenja stranog jezika?

Svakako, pre početka učenja stranog jezika, potrebno je da dete ovlada maternjim jezikom kako ne bi kasnije naišlo na poteškoće u savladavanju maternjeg jezika. Neophodno je da logoped uradi procenu govorno-jezičkih sposobnosti, kako bi bili sigurni da učenje novog jezika neće poremetiti bazu maternjeg, već je nadograditi. Deca koja zamenjuju (supstituišu) glasove, omituju, umekšavaju, obezvučavaju ili/i iz bilo kog razloga kasne u govorno-jezičkom razvoju mogu da imaju takva odstupanja i u izgovoru i u stranom jeziku. Tek kada logoped ukaže na probleme koje dete ima prilikom izgovora glasova ili u samom kašnjenju govora, i nakon kontinuiranog logopedskog tretmana i rešavanja problema u govoru i jeziku dete je spremno za učenje novog jezika.

Učenje kreće kroz igru i nesvesno usvajanje, vodeći računa o važnosti postupnog učenja na isti način na koji teče govorno jezički razvoj i kako dete savladava maternji jezik.Baza maternjeg jezika mora imati dobar temelj, kako bi izgradnja onoga što tek dolazi bila čvrsta i ustaljena.

Kako se strani jezik usvaja?

Neurofiziološki mehanizmi koji su odgovorni za usvajanje kako maternjeg jezika, tako i stranog jezika slabe nakon određenog perioda zivota. Već posle pete godine, dete slabije može da usvoji fonološka pravila i morfosintasičke osnove jezika, koje je do tada automatski i nesvesno usvajalo.

Kako prolaze godine i kako dete raste, ono kreće sa lakšim usvajanjem gramatičkih pravila nekog jezika i to usvajanje teče svesnim procesima. To ne znači da starija deca ili odrasli koji kasnje uče neki strani jezik neće uspeti da ga nauče, već znači da će kod njih način učenja biti drugačiji. Oni neće usvajti strani jezik nesvesno, nego svesno i taj proces usvajanja jezika će teći drugačijim putem i drugim neurofiziološkim mehanizmima nego kod dece mlađe od pet godina.

Da li vredi početi rano?

Rano učenje stranog jezika kod dece je pokazalo niz prednosti u odnosu na onu decu koja nisu učila strani jezik. Neka istraživanja govore u prilog tome da deca koja su rano počela sa učenjem stranog jezika, lakše usvajaju gradivo iz ostalih predmeta. Pretpostavka je da takva vrsta iskustva, uz to, pospešuje i komunikaciju, snalažljivost u izražavanju i razumevanju jezika. Takođe, rano savladavanje maternjeg jezika i učenje stranog jezika od malih nogu, stvara osnovu za lakše učenje drugih stranih jezika.

Svakako, rano učenje jezika podstiče decu da kasnije uče i druge jezike. Automatsko i nesvesno usvajanje jezika motiviše decu za dalje učenje. Jako je bitan metod postupnosti koji mora biti u skladu sa detetovim mogućnostima. Edukativni materijal, takođe, mora biti prilagođen detetu i njegovim mogućnostima, kako ga ne bi sputavalo već motivisalo za dalje učenje.

Kako se jezik usvaja od „malih nogu“?

Deca u ovom ranom periodu uče tako što oponašaju model koji ih uči pa je važno obratiti pažnju na oblik nastave koji se primenjuje kod ove dece. Formiranje manjih grupa gde će se ispoštovati individulani pristup prema meri svakog deteta je nešto što će olakšati učenje stranih jezika.

Jako je bitno razlikovati pristup kod podučavanja dece mlađeg uzrasta od onog koji se primenjuju kod starije dece. Najbolji su rezultati postignuti kod onog učenja koje se odvijalo u prirodnoj sredini. Usvajanje novog je uspešnije kad se odvija kroz igru, pevanje, glumu, imitaciju… Bitna stvar je da se deca ne opterećuju gramatikom već da spontano usvajaju novi jezik. U ranom periodu zivota deca veoma brzo i sa velikom lakoćom upijaju znanje a najbolji primer za to je usvajanje maternjeg jezika. Dakle, u tom ranom uzrastu, ukoliko je  govorno-jezički razvoj deteta uredan, usvajanje drugog jezika im ne predstavlja problem.

Iako su dosadašnja iskustva pokazala da deca lakše usvajaju strani jezik u ranijem uzrastu, bitno je reći da početak učenja stranog jezika u sedmoj godini zivota je dovoljno rano da usvoji i izgovor i naglasak i da uspešno napreduje u usvajanju novog jezika. Uloga logopeda je da prati norme govorno-jezičkog razvoja i da tokom rada sa detetom stvara temelje za kasnije sticanje drugih znanja i veština.

Iako postoje argumenti koji idu u prilog učenju stranog jezika od malih nogu, ipak je za jezik (koji je po svojoj prirodi stalno u razvoju) neophodan rad tokom celog toka školovanja. Na taj način učenje jezika prati i sazrevanje deteta, što znači da neke novostečene misaone sheme omogućavaju da se neke jezičke strukture lakše razumeju i primene.

Savet roditeljima je da pre uvođenja novog jezika potraže savet logopeda koji će proceniti govorno – jezički status deteta. Ako dete ima bazu svoga jezika tada nema prepreka da se uvede novi jezik kod deteta. Naravno novi jezik se postepeno i kroz igru i slikovni materijal uvodi kod deteta. Potrebno je voditi računa da se suprasegment i melodija maternjeg jezika ne naruše.