Arhiva октобар 2014

Učimo kroz telo: Reedukacija psihomotorike

Učimo kroz telo: Reedukacija psihomotorike

Telo koristimo kao medijum komunikacije mnogo pre početka upotrebe reči. Pokret postaje sredstvo da se saznaje, da se istražuje, da se komunicira potreba i mnogo šta drugo. Mnoge aktivnosti koje čak i odrasla osoba izvodi vezane su za telo, kao baze iz koje se pokret upućuje. Naša pokretlјivost nije vezana samo za reflekse i automatizovane mišićne radnje već i za volјne pokrete koje nastaju kao rezultat sprege neokorteksa i sistema motoričkih ćelija u različitim delovima CNS-a koje šalјu mišićima signal da se pokrenu. Telo je medijum preko kojeg dete oseća veliki broj senzacija od koje neke opaža i tumači ih kao smernice za akciju. S toga, telo je medijum za učenje i medijum za delanje.

Reedukacija psihomotorike ili tretman pokretom je metoda rada sa decom koja se zasniva na vezi između razvoja ličnosti i doživljaja telesne celovitosti.

Ideja je da se dete sagleda kao celina i teži se sveobuhvatnom razvoju, umesto podsticanju razvoja pojedinih oblasti. Polazi se od razvojnih potencijala, od onoga u čemu je dete dobro i postepeno se dostižu naredni razvojni nivoi. Uspostavljanjem odnosa poverenja i razmene pozitivnih osećanja između deteta i terapeuta, omogućava se pokretanje razvojnih mogućnosti i njihovo dalje razvijanje.

Sredstva kojima se ostvaruje razmena i učenje su dodir i pokret, što su važna oruđa u detetovom saznavanju sebe i sveta. Svaki pokret i svako osećanje koja ga prati, imenuju se kroz proces. (Aha, seo si na ljuljašku. Zatvorio si oči. Pružaš ruke i uzimaš loptu. Praviš jedan korak, pa drugi, pa treći.) Na taj način, dete iskustveno saznaje suštinu pojma. Ideja je da kroz proces ne pretpostavljamo unapred šta bi detetu moglo biti potrebno, već da prihvatimo da dete u različitim periodima saznaje na drugačiji način i da se ono što mu prija kao vrsta podsticaja menja vremenom. Zajedno sa detetom učimo kroz proces. Izvođenje različitih pokreta doprinosi sazrevanju mozga- kroz proces učenja izgrađuje se neuronska mreža i raste broj neuronskih sinapsi- rezultat je bolja organizovanost psihomotorike i viši stepen funkcionisanja deteta. Uz navedena sredstva, primenjuje se i relaksacija sa ciljem smanjenja opšte podražljivosti nervnog sistema i smanjenja napetosti deteta.

Vežbe koje se izvode tokom tretmana osmišljene su na osnovu procene razvojnih potreba, prilagođene su uzrastu i ličnosti deteta. Dele se na opšte i specifične. U opšte spadaju: vežbe ritma, vežbe imitacije i vežbe doživljaja telesne celovitosti. Specifične vežbe su: vežbe orijentacije u vremenu, vežbe orijentacije u prostoru, vežbe gnostičkih sposobnosti (angažovanje svih čula u uočavanju sličnosti i razlika, svrhe i delovanja stvari, prepoznavanju osećanja…), vežbe praksičkih sposobnosti i veština pokreta (koordinacija pokreta, držanje tela u prostoru, serijacija i klasifikacija različitih vrsta i oblika predmeta, gradnja i rušenje, skupljanje i prosipanje), vežbe za razvoj školskih veština čitanja, pisanja i računanja i vežbe govora (spontana upotreba govora i razvoj semantičkog nivoa jezika).

Kome sve može koristiti reedukacija prihomotorike?

Reedukacija psihomotorike koristi deci:

  • sa smetnjama u razvoju govora i jezika i smetnjama u učenju (razvojna dislalija, razvojna disfazija, disleksija, disgrafija, diskalkulija…),
  • sa usporenim i disharmoničnim razvojem (razvojna disharmonija),
  • sa kašnjenjem u razvoju motorike (dispraksija)
  • sa pervazivnim razvojnim poremećajima (autizam, Asperger…)
  • sa poremaćajem pažnje i hiperaktivnošću (ADD, ADHD).

Promene se dešavaju u sledećim oblastima:

  • pokret je slobodniji i svrsishodniji
  • raste samopouzdanje deteta i njegovo poverenje u sopstvene snage
  • stiču se, obnavljaju i dograđuju senzomotorna iskustva važna za razvoj saznanja, mišljenja, emocija, motorike, govora i jezika( razvija se pojam vremena, prostora i uzroka, umanjuje ili nestaje strepnja i nesigurnost kod deteta, napreduju motorne sposobnosti, poboljšava se razumevanje i govorno-jezičko izražavanje… )
  • pojmovi postaju jasni u svesti deteta, a sopstvena osećanja se bolje prepoznaju
  • kreće se od konkretnog mišljenja prema apstraktnom (dete prvo barata konkretnim predmetima, zatim predstavom o predmetima, sledi baratanje simbolima tih predmeta, odnosno rečima, i na najvišem nivou dete razvija sposobnost poimanja apstraktnih pojmova)
  • stimuliše se razvoj ličnosti u celini.

Krajnji uspeh tretmana zavisi od vrste i težine smetnji koje dete ima, kontinuiteta rada na njihovom ublažavanju ili otklanjanju i saradnje roditelja u ovom procesu.

Više

Šta raditi sa problemom mucanja

Šta raditi sa problemom mucanja

Mmmoožda Vaam je je je te…eee…ško daaa…. poo o o o mislite koooliiiiko… i najjednostavnija rečenica može biti naporna za izgovoriti onda kada mucate. Zamislite da ono što smatrate najjednostavnijim, a to je da kažete ono što Vam je na pameti, iziskuje tako mnogo napora.

22. oktobar je datum kada se širom sveta obeležava Dan svesnosti o mucanju. Ovaj tekst je naš pokušaj da skrenemo pažnju na važnost da se pri prvom nagoveštaju da postoji ovakav poremećaj govora roditelji obrate logopedu.

Često se desi da se roditelji obrate logopedu primetivši da je dete, iako je uredno i na vreme progovorilo, počelo da bez nekog očiglednog razloga zamuckuje dok govori. Tada se obično se radi o takozvanom fiziološkom mucanju koje prolazi samo od sebe ukoliko roditelji znaju da se na adekvatan način postave prema detetu. Šta to podrazumeva? Roditelji (i ne samo roditelji) treba da ne opominju dete, ne skreću mu pažnju na to da ono muca, već da pravilno govore i ponašaju se isto onako kao i kada ne bi mucalo.

U periodu između druge i treće godine najlakše je poljuljati dečiji govor. Govor još uvek nije automatizovan, te zbog nedovoljne spretnosti i raspolaganja malim fondom reči deca mogu da oklevaju u govoru, zastajkuju, ponavljaju početne slogove i reči. Između četvrte i pete godine deca postavljaju mnoga pitanja za koja odrasli često nemaju vremena, kritikuju dete zbog prevelike ljubopitljivosti i opominju ga kada sa pitanjima počne da „preteruje“. Sve to može da utiče na pojavu mucanja i njegovo zadržavanje, tako što dete povratno može da postane nesigurno dok govori, da “trokira“ na pojedinim glasovima. U ovom periodu dete pokušava da svoju jezičku misao pretvori u verbalni iskaz koji će biti razumljiv za okolinu, a ukoliko sredina ne deluje adekvatno u ovom periodu, može doći do pojave mucanja.

Sledeći kritičan period za pojavu mucanja je između šeste i sedme godine, odnosno pri polasku u školu. Polazak u školu predstavlja jednu od najvećih promena u životu deteta koja na različitim nivoima može biti stresna. Mucanje može da se javi i u drugim periodima kada je dete izloženo nekom stresnom događaju. Roditelji često navode da se dete uplašilo psa, neke osobe, filma, pada sa bicikla i sl. Ovo je posebna vrsta mucanja koja zahteva brzu reakciju roditelja i logopeda, kako se ono ne bi zadržalo. Pojava mucanja u pubertetu, adolescenciji i odraslih je ređa i javlja se najčešće kao reakcija na neki traumatski događaj. Kada govorimo o mogućnosti da je neki specifičan događaj doprineo tome da se niotkuda pojavi mucanje u govoru, važno je uključiti i psihologa u rad sa osobom ma kog uzrasta.

Postoje različite teorije o tome kako i zbog čega mucanje može da se javi. Ono što nam je često i iskustveno poznato jeste da ako roditelj muca, postoji verovatnoća da će i dete mucati. Zašto? Roditelj je govorno-jezički model detetu. Dete je tokom perioda usvajanja govora primarno izloženo govoru roditelja. Psihološke teorije tvrde da mucanje može da nastane zbog uticaja određenih traumatskih doživljaja, svakodnevnih stresnih situacija, nemogućnošću da se iskažu ili prorade emocije vezane za različita životna iskustva. Organske teorije tvrde da mucanje nastaje kao posledica promena u funkcionisanju nervnog sistema, kao i neusklađenost pokreta govornih organa. Razlozi mogu biti brojni, i zato je važno obratiti se stručnjaku da bi se uzrok utvrdio i da bi se preduzele mere rešavanja problema shodno onome što je utvrđeno.

Kako da malo „stručnije“ dočaramo problem mucanja? Kliničku sliku mucanja čini pojava grčeva (kloničkih), nastalih kao posledica podrhtavanja govornih mišića, u vidu kratkotrajnih, učestalih ponavljanja glasova ili slogova (b-b-b-baba, ba-ba-baba). Često su ponavljanja udružena. Javljaju se i grčevi disajnih organa, govornih organa, donje vilice i grčevi na više mesta u isto vreme. Najveća napetost je neposredno pre popuštanja grča, pa deca, da bi prevazišla grč, koriste poštapalice ili prave pauze. Ne tako retko, deca zamenjuju reč, ako počinje problematičnim glasom. Pri govoru se javljaju vidna naprezanja na licu i telu, tikovi (očnih kapaka, usana, jezika, glave itd.), kao posledica mucanja tj. napetosti. Kod primarnog mucanja dete ponavlja glasove ili slogove. Javlja se napetost, ali dete nije svesno svog problema u govoru. Kod sekundarnog mucanja javlja se napetost misšića govornih organa, kao i celog tela. Dete je svesno problema koji ima u govoru i počinje da oseća strah od govora. Kada dete postane svesno svog govora, reč je o pravom mucanju i obično se povlači u sebe i izbegava da govori.

Kada se jave prvi simptomi mucanja, bitan je odnos detetove okoline, jer od toga zavisi da li će simptomi da se uobliče u formu mucanja ili će spontano da nestanu. Važno je da roditelji strpljivi i da budu dobri slušaoci, da detetu daju dovoljno vremena da kaže šta želi, da ga ne požuruju da izgovori misao, da ga prekidaju. Zbog toga što su roditelji govorni model deci, važno je da oni usporenijim govorom daju primer kako treba da govori. Veoma je važno da dete bude sigurno da ga roditelji slušaju tako što će mu oni potvrditi na neki način (npr. klimanje glavom, osmehivanje i sl.). Potrebno je dete gledati u oči dok govori i ponašati se kao u svakoj drugoj situaciji. Dete treba slušati šta govori, a ne kako govori. Ne treba ga kažnjavati zbog govora i ne govoriti mu da uspori, razmisli kako će da laže nešto ili da krene ispočetka. Takođe, ako dete ima brata ili sestru, važno je da mu se da prilika da izgovori svoje misli, da ga slušaju i da ne upadaju u reč, što obično deca rade. “Diši duboko” ili “Udahni” mogu da povećaju napetost i mucanje. Roditelji treba detetu da čitaju vesele priče, smirenim tonom i laganim tempom, da recituju i pevaju sa njima. Dete ne treba da gleda filmove i emisije pune straha i nasilja, što može da izazove pojačan intenzitet mucanja. Veoma je važno da se ne sažaljeva dete koje muca, ne ispoljavati to ni na koji način, jer će dete brzo da primeti to. Roditelji treba da obezbede detetu prijatnu porodičnu sredinu, bez stresnih situacija i organizovati aktivnosti (odlazak u krevet, buđenje, igranje, obrok itd.) u isto vreme da bi ono znalo kada može da se igra, a kada ima neku obavezu. Detetu ne treba postavljati zahteve, kao što su dodatne aktivnosti (npr. strani jezik, sport itd.). Ako dete nije svesno svog govornog problema, roditelji ne trebaju da potenciraju na tome i da mu govore da se opusti i uspori, a ako je dete svesno problema i postavi pitanje o mucanju, roditelji treba da mu objasne i da ga motivišu da ide na tretman kod logopeda.

Šta radi logoped? Logoped, na osnovu uzrasta i stepena mucanja, odlučuje da li dete treba da se uključi u tretman ili je dovoljan samo savet roditeljima. Dijagnostikovanje mucanja se zasniva na timskom radu koji obuhvata medicinsku, defektološku, logopedsku i psiho-socijalnu procenu. Kod mucanja, pomoć je moguća, samo su različiti pristupi terapiji zavisno od težine poremećaja i uzrasta. U terapiji se koriste različite metode, kao što su: vežbe pravilnog disanja, vežbe relaksacije, vežbe reedukacije psihomotorike, vežbe govora itd. U tretman je potrebno uključiti psihologa koji će pomoći detetu da savlada strahove od govora, kao i povlačenje u sebe usled tog straha. 80% dece koja mucaju imaju strah od govora (logofobija). Važan je rad sa roditeljima, vaspitačim, učiteljima, nastavicima i širom okolinom kojoj je potrebno objasniti kako da se ponašaju prema detetu koje muca. Vaspitači, učitelji i nastavnici imaju zadatak da deci objasne da ne treba da sažaljevaju i zadirkuju dete koje muca, kao i da mu daju dovoljno vremena da izgovori svoju misao.

Probajte da razumete kako je u cipelama onog ko muca, zamislite šta bi Vama bilo potrebno da imate taj problem i onda probajte da pružite ono što mislite da bi bilo potrebno.

Više