Ma sve je to iz porodice

Da je porodica „stub društva“, da iz nje potiče i sve dobro i sve loše, nešto je čemu smo učeni od malih nogu. „Sve kreće od porodice“, izreka je koja se kod nas gotovo svakodnevno može čuti. I zaista, porodica jeste kolevka najranijih vrednosti kojima bivamo učeni (kakve god da su te vrednosti) i porodica je ta koja ima primarni uticaj na naš najraniji razvoj….

Često zdravorazumski, ukoliko u porodici vladaju takvi odnosi da nisu u skladu sa našim tradicionalnim uverenjima o tome kakvi bi trebali da budu, ukoliko se podizanje deteta kosi sa onim što smatramo „dobrim vaspitanjem“ težimo da odgovornost za bilo kakav problem kod deteta prebacimo na roditelje. Pa čak i mnogi stručnjaci koji se bave decom, gotovo odmah pri prvom susretu dece neminovno pitaju o porodici. Kakva je, kakvi odnosi u njoj vladaju, kako se roditelji odnose prema problemu… te informacije nam pomažu da bolje razumemo pritužbu roditelja ili deteta, jer svakako porodična struktura, interakcije u porodici, porodične priče i poruke jer one oblikuju naše prve predstave o tome ko smo, šta treba i ne treba raditi, šta se može, treba, mora a šta se ne može, ne treba i ne sme.

„Priče uobličavaju živote. One nas združuju i razdvajaju. Mi živimo u velikim pričama naše kulture. Mi živimo kroz priče“ – M.Mair

Roditelji pričajući sa stručnjacima o osobinama dece govore kao o nečemu što postoji u njima, nezavisno od vaspitanja, porodice, porodičnih pravila, priča… Govore o različitim osobinama, „temperamentnosti“, „povučenosti“, „tvrdoglavosti“ , „stidljivosti“ (…) svog deteta a uz par pitanja može videti da u kontekstu porodice pridev kojim dete biva opisano ima sasvim određeno značenje.

Suprug i ja smo vrlo temperamentne osobe.“

„I ja sam bila tako povučena kada sam bila mala“.

„Znate, i otac mu je tako malo, znate, u oblacima“.

Već kroz par pitanja čuju se neke poruke, neke priče o nečijem ponašanju koje nisu stvar puke genetike (Takav je jer mu je takva mama, takav mu je bio deda itd.) već je stvar reči, obeležja koje smo birali da protkamo kroz govor i njima opišemo ono što smo uočavali. Pre nego što počnete da opisujete određeni „problem“, zapitajte se da li ste tu priču već nekad prethodno čuli? Ukoliko jeste, kakav je ona efekat ostvarila?

Zašto smo krenuli od priča a ne naučnih istraživanja? Eksperimentalna istraživanja mahom teže da ljude „klasifikuju“, a ljudi „klasifikujući se“ teže da poprime osobine grupe u koju smo ih klasifikovali čak iako se možda isprva nisu poklapali sa osobinama za koje je rečeno da ih grupa ima. Zanimljivo je kako ljudi često traže da im se objasne kakvi su oni, kao da oni sami ne poseduju nikakvo znanje o tome.

Međutim, u psihološkoj literaturi nezaobilazno je istraživanje Dijane Baumrid o razvojnim posledicama vaspitnih stilova roditelja. Ona je započela od pretpostavke da je ponašanje dece povezano sa vaspitnim stilovima roditelja (nešto što je našoj kulturi „zdravorazumski“ blisko). Izabrala je kako da to pretoči u nešto merljivo, u nešto što može dati rezultate i empirijske potvrde. Posmatrana su ponašanja dece u određenim porodičnim situacijama (na primer, porodična večera), intervjuisani roditelji…i nakon opsežnog istraživanja, prema Baumridovoj 77% porodica se može uklopiti u jedan od 3 obrasca.

  • Autoritaran vaspitni stil – prema kome roditelji nastoje da oblikuju, kontrolišu i procene ponašanje i stavove svoje dece prema individualno ili društveno prihvaćenim standardima. Naglašavaju važnost poslušnosti, ne dopuštaju ikakve verbalne rasprave. Skloni su kaznenim merama da bi obuzdali ponašanje svog deteta i dečiju „svojevoljnost“. Kod ovakvog vaspitnog stila možemo očekivati da su deca poslušna, da imaju strahopoštovanje od autoriteta, da ne znaju da se dovoljno zauzmu za sebe, da se plaše kazne itd.
  • Autoritativan vaspitni stil ređe podrazumeva fizičko kažnjavanje i ređe naglašava poslušnost autoritetu. Deca se „kontrolišu“ objašnjavanjem pravila i odluka, razgovarajući. Postavljaju se visoki standardi i deca se podstiči da budu nezavisna. Ovde možemo očekivati da se dete trudi da bude što kreativnije, uspešnije, da je u stanju da dovodi u pitanje stvari bez pretnje od kazne, da se razvija u individuu, samostalnu i spremnu da iskorači u svet.
  • Permisivni stil roditeljstva dopušta da deca imaju puno slobode u određivanju sopstvenog rasporeda i aktivnosti i roditelji koji ga „poseduju“ veruju da deca moraju naučiti kroz sopstveno iskustvo. Ne zahtevaju visok nivo postignuća kao autoritativan ili autoritaran vaspitni stil. Mislim da bismo  za ovu decu najčešće očekivali da budu bezobrazna, nevaspitana, „da su izmakla kontroli“, svojevoljna itd. I naravno, kao takav, najmanje se ceni u našoj kulturi. Međutim, podrazumeva i razvijanje kreativnosti, nesputavanje slobode, buđenje radoznalosti i slično.

Sada jedno veoma važno pitanje U koju kategoriju biste sebe svrstali?

Ako ste uspeli da se svrstate, zaboravite na to. To nije glavi cilj ove klasifikacije. Glavni cilj je prepoznati posledice svog ponašanja na ponašanje deteta.  Dete možda neće slušati ono što kažete ali će imitirati ono što radite.

Ukoliko posegnete za batinom svaki put kada vam nedostaju reči, kakve mislite da bi to moglo da ima posledice na dete? Ukoliko dete učimo poslušnosti po svaku cenu, kakav odnos mislite da bi sutra moglo imati odnos sa šefom koji ga ugnjetava? Ukoliko mu pak ostavite odrešene ruke i dopustite da samo istražuje svaki deo sveta, na šta mislite da bi moglo da naiđe? Šta mislite da bi moglo da bude pogubno za njega? Nije li bolje na neke stvari ranije upozoriti? Nije li bolje ostvariti neku kontrolu? Možda je pre to smer u kojem treba gledati.

Evo još par praktičnih predloga kako možete da se osvrnete na to kakva je vaša porodica i možda otkrijete neki uzrok, neku vezu sa „problemom“ koji postoji u porodici. I možda, kada ga uočite, probate da ga dovedete u pitanje. „Mora li biti onako kako je uvek dosad bilo?“

Ideje o ovoj analizi su ideje sistemske porodične terapije. Kada govorimo o određenom problemu, važno je razmotriti:

Kada smo prvi put počeli govoriti o problemu? Na koje smo načine pokušali da ga rešimo? Ka kom cilju težimo u rešavanju?

Kada uđemo u razmatranje toga kako smo došli do problema, dobro je pozabaviti se i setom pitanja koja sebi postavljaju sistemski porodični terapeuti. U svakoj porodici trebalo bi posmatrati sledeće aspekte:

  • Komunikacija (Koje su dominantne poruke, da li u njima ima konfuzije, koliko se sluša, a koliko se drugi prekidaju, koliko se poklapa ono što se kaže i ono što prati rečeno u akciji…)
  • Porodična atmosfera (dominantno raspoloženje porodice)
  • Porodična osećanja (O kojim osećanjima se najčešće govori, u kom su intenzitetu, kako se iskazuju, manifestuju…)
  • Porodične alijanse (Ko sa kim sarađuje (protiv) drugog, ko se udružuje u zavisnosti od tema u porodici, koji savezi su otvoreni, koji su prikriveni…)
  • Porodične granice (Šta puštamo da uđe a šta da izađe iz naše porodice, koliko se čvrsto držimo, kako se može doživeti udaljavanje nekog člana porodice…?)
  • Odgovornosti subsistema (Koje su potrebe sputane kod članova porodice, da li je neko opterećen zadacima, zarobljen ulogom?)
  • Odnosa porodice sa spoljašnjom sredinom(Ko se sve nalazi u našoj mreži i sa kim komuniciramo? Kako komuniciramo? Koliki uticaj ima na nas?)

Kada zajedno odgovaramo na ova pitanja pravimo priču o našoj porodici. Saznajemo i neke nove stvari, uočavamo potencijalne različitosti u mišljenju, opažanju, osvetljavamo ponekad zapetljane priče sopstvene porodice. Postoji jedna lepa metafora (Majkla Vajta) priče kao mape koja se prostire u vremenu“. Da li mi stvaramo ili „pojačavamo“ priče koje podržavaju, potpomažu problem? Kakva je naša mapa?

Svaka porodica je jedan dišući organizam, sa svojom pričom, svojom biografijom. Nesvodiva je samo na priče individualnih članova. Zato ponekad, pre nego što počnemo da okrivljujemo pojedinačne ćelije, pojedince, hajde da posmatramo celinu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *