Kažu dete Vam je nevaspitano, niste ga naučili redu, a prava je istina da Vaše dete ima problem
Postoji li dijagnoza za previše živahno dete?
Zar je loša stvar ako je dete živahno?
Da li moje dete ima ADHD ili je previše nemirno, razmaženo i nevaspitano?
U većini slučajeva očekujemo da je teško zadržati pažnju deteta i ostaviti ga da sedi mirno u jednom mestu duže od par minuta, ipak postoji granica do koje nam se detetova “energičnost” čini prihvatljivom. Prema mnogim stručnjacima za psihološka pitanja, onog trenutka kada dete pređe tu granicu, sumnja se na takozvani ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), odnosno dijagnozu poremećaja pažnje uz hiperaktivnost.
Da li je sve dijagnoza ADHD?
O ovom poremećaju se, još od trenutka kada je uveden do dan danas, vode naučne diskusije, a ipak oko 4-8% školske dece dobija ovu dijagnozu. Šta su neki od simptoma ovog poremećaja? Nemogućnost koncentrisanja na samo jednu temu (zadatak), hiperaktivnost, stalna potreba za pokretom (dete ne može da sedi, da miruje), teškoće sa uočavanjem detalja i sa usredsređivanjem pažnje, impulsivnost (delanje bez razmišljanja o posledicama) itd. Kod dece sa ovom dijagnozom simptomi su prisutni duži vremenski period, uočljivi su u više aspekata života deteta (npr. i kod kuće i u školi) i značajno narušavaju funkcionisanje deteta.
Kod koga se češće javlja?
Češće se javlja kod dečaka nego kod devojčica. Ukoliko se ne tretira, smatra se da se kod dece sa ADHD-om kasnije očekuju slabiji uspeh u školi, problemi sa zakonom, problemi na poslu sa neproduktivnošću, interpersonalni problemi i dr.
Šta je prisutno kod dečaka?
Dečaci su češće hiperaktivni i impulsivni.
Šta je prisutno kod devojčica?
Devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje, te se kod njih problem kasnije prepozna.
Kada se simptomi javljaju?
Mogu se javiti pre 7.godine i to pre 3.godine, ali se obično dijagnostikuje sa polaskom u školu.
Zašto?
Škola ima svoja pravila, a to su „sedi mirno“, „budi pažljiv na času“ i „izvršavaj zadatke“.
„Karakterna osobina“ ADHD-a je nemir i stalna potreba za novim stimulusima tj. aktivnostima.
Koji tipovi ADHD-a postoje?
Postoje tri podtipa ADHD-a. Svaki tip je okarakterisan nekim specifičnim ponašanjima.
- Predominantno hiperaktivno – impulsivni tip. Ovaj poremećaj se dijagnostikuje i kod one dece koja ne moraju imati problema sa pažnjom, ali koja zbog preterane aktivnosti (stalnog vrpoljenja, nemogućnosti da se ostane miran na jednom na mestu, uvijanja, tupkanja nogom, itd.) vremenom počinju imati probleme sa pažnjom, jer se od njih sve više očekuje da provedu neko vreme u koncentrisanom radu na jednom zadatku. Ova deca uporno pričaju, „izblebeću“ odgovore pre nego što uopšte čuju pitanja, imaju problem sa bilo kakvom aktivnošću „u tišini“, imaju stalnu potrebu da se kreću…Impulsivna su, rade prvo što im padne na pamet, ne razmišljajući o posledicama svog ponašanja.
- Predominantno nepažljiv tip. (ADD, H se izostavlja zbog nedostatka simptoma hiperaktivnosti). Ovaj podtip se ređe dijagnostikuje jer nema simptoma upadljivog ponašanja. Posledično, mnoga deca kojima je potrebna pomoć pri učenju ne uspeju da je na vreme dobiju. Naime, ova deca imaju problema u primećivanju detalja, ne mogu da se u dovoljnoj meri koncentrišu na zadatak koji rade, imaju problema sa pažljivim slušanjem, praćenjem instrukcija, ne uspevaju da se samoorganizuju, zaboravljaju ili gube stvari (igračke, sveske), lako im se odvlači pažnja, izbegavaju i odlažu bilo kakve zadatke koji zahtevaju trajnije ulaganje, veći mentalni napor itd.
- Kombinovani tip. Predstavlja kombinaciju prethodna dva tipa, kako mu samo ime kaže.
Šta je važno znati o ADHD-u?
Važno je znati da ADHD nije samo i prvenstveno poremećaj pažnje. Problem je u tome što deca ne uspevaju da se odupru trenutnoj želji da urade ono što im je na pameti. Ta deca ne moraju pokazivati poremećaj pažnje kada rade ono što im je zanimljivo (kada igraju video-igrice ili gledaju crtaće), ali teško ostaju mirna kada treba uraditi domaći zadatak. Ovoj deci teško je da organizuju svoj rad, da odnekle započnu, da isprate instrukcije i zapamte ono što uče. Kada dete krene u školu i kada ne uspeva da se „snađe“ u školskom okruženju (npr. ostane mirno u učionici ili uradi koncentrisano domaći zadatak) ponekad nam je lakše da tumačimo to u svetlu njegove lenjosti, neupornosti, nedovoljne inteligencije nego što posumnjamo da dete zaista ne uspeva da održi pažnju jer mu je mnoge druge stvari odvlače, a njegov mozak nije treniran da se odupre. Tu prvenstveno govorimo o slabostima pažnje. Na ADD treba biti posebno osetljiv i ne pomešati tu dijagnozu sa dečijim bojkotom, željom da se privuče pažnja, nedostatku zainteresovanosti za material koji se uči i slično.
Kada se obratite stručnjaku sa detetom, važno je najpre proveriti da li je uzrok nepažnje organski. Dakle, obratite se najpre lekaru.
Važno je uraditi EEG, proveriti moždano funkcionisanje, takođe proveriti da li dete ima problema sa sluhom ili vidom, da li ima bilo koji drugi medicinski problem koji može uticati na njegovo ponašanje. Treba eliminisati i potencijalne psihijatrijske probleme (anksioznost, depresija) i treba isključiti poremećaje prilagođavanja ili reakcije na traumatske događaje (obratiti pažnju na promene koje se dešavaju u životu deteta, od smrti člana porodice, do razvoda roditelja, promene mesta stanovanja itd). Takođe, važno je isključiti to da dete u školi ili kod kuće ne trpi određene neuobičajene stresove. Stručnjak, takođe, treba da ustanovi koliko se dugo simptomi javljaju i u kom stepenu narušavaju funkcionisanje deteta.
Ko sve učestvuje u dijagnostikovanju ADHD-a?
Da bi se postavila dijagnoza ADHD-a bitna je multidisciplinarna timska procena stručnjaka: pedijatar, dečiji neurolog, psihijatar, reedukator psihomotorike, logoped i psiholog.
Šta raditi?
Multidisciplinarna timska procena donosi pravu dijagnozu, samim tim i mogućnost pravljenja metodološki strukturisanog logopedskog tretmana (koji se odvija na Behringer i KSAFA –m aparatu), reedukativne vežbe koje se odvijaju u senzornoj sobi i psihološki tretman usmeren ka stabilnosti pažnje, opuštanju deteta i sticanju poverenja kako bi se problem što pre izbacio na „površinu“ i postepeno rešio.
Opet napominjemo, važno je ispitati prethodno pomenute organske faktore (obavezno uraditi EEG, proveru vida, sluha itd.).
Dragi roditelji, savet Logopedskog centra Čabarkapa je: „Slušajte stručnjake (logoped, reedukator psihomotorike i psiholog), ali slušajte pažljivo i svoje dete. I nikad ne dozvolite da dijagnoza obeleži Vaše dete, nego neka Vam koriste kao alat da svom detetu pomognete da se bolje snalazi u onome što radi svakodnevno.“