Месец: јул 2020.

Redukujte vesti koje stižu do dece: Saveti psihologa koje bi trebalo da pročita svaki roditelj

U moru informacija o koronavirusu, pitanje koje se javlja u životu roditelja jeste da li i na koji način razgovarati sa detetom o ovoj temi i umanjiti njihovu brigu. Sa jedne strane želite da im smanjite strahove, a sa druge želite da razgovor bude iskren i da osigurate da će pravilno voditi računa o higijeni, sebi i drugima. Pred vama je nekoliko saveta kako se nositi sa ovom situacijom.

Bolje pričati nego ne pričati

Kada su izazovne i teške teme u pitanju, iz potrebe da zaštite dete i ne želeći da im dodaju brigu, roditelji o nekim stvarima ne razgovaraju sa decom. Tako je često u slučaju bolesti ili smrti, ali i u situacijama kao što je ova. Ipak, bolje je da razgovarate. Deca svakako čuju o ovoj temi bilo sa televizije, bilo iz naših razgovora ili od vršnjaka. Ukoliko o nečemu ne razgovaramo sa detetom, to često dovodi do suprotnog efekta – dete zapravo više brine, a oseća da o tome ne treba razgovarati, pa svoje brige ne podeli sa roditeljima.

Proverite šta dete zna o virusu i kako se povodom toga oseća

Dobar način da otvorite temu i prilagodite razgovor detetu jeste da pitate šta ono već zna. Nakon toga mu možete objasniti i detaljnije razgovarati o tome, i uticati na pogrešne predstave koje ima. U skladu sa osećanjima deteta, važan deo razgovora jeste upravo smanjenje brige i straha. Detetu je važno poslati poruku da je bezbedno, da vi, i još mnogo odraslih, vodite računa o njihovoj bezbednosti.

Uskladite razgovor sa uzrastom i ličnošću deteta

Mlađoj deci nije potrebno mnogo informacija, kako ne bi bili preplavljeni. U tom razgovoru je važno odgovarati na njihova pitanja. I kada ne znate odgovor, možete reći:“Zanimljivo pitanje, potrudiću se da nađem odgovor pa ću ti reći“.

Situaciju možete uporediti sa nečim što im je već poznato. „Sećaš se kako si bio prehlađen ili imao grip? E vidiš, korona je veoma slična tome. Deca i odrasli najčešće imaju tako nešto, kašlju, umorni su, imaju temperaturu. Tada je važno da se odmaraju i piju čaj i limunadu, i možda neki sirup. Lekari znaju puno o tome i oni im kažu šta da rade“.

U starijim uzrastima, deca viših razreda i tinejdžeri imaće mnogo pitanja jer se susreću sa više informacija koje dobijaju od vršnjaka i na internetu. Tu je posebno važno ostati u razgovoru sa njima, učiti ih da razlikuju proverene i neproverene informacije, i naravno usmeriti na osećaj sigurnosti.

Neka deca su sklonija anksioznosti i brizi. Generalno, a naročito kod ove dece, roditelj je onaj koji treba da govori umirujuće i sigurno. Uz to je važno prepoznati i reći detetu „vidim da brineš“, poslati poruku da tu brigu prepoznajemo, ali ponuditi pristup fokusiran na sve stvari koje činimo da se zaštitimo.

Usmerite ih na ono što radimo da ostanemo bezbedni

I odrasli i deca su manje pod stresom kada preuzimaju neke akcije nego kad su pasivni. Deci možete objasniti da se koronavirus, kao i grip, prenosi putem čestica koje ne vidimo i to kroz kašljanje i kijanje. Te čestice mogu biti i na odeći ili drugim površinama, kao što su kvake ili šipke u autobusu. One mogu da nas zaraze samo ako nam uđu u usta, oči ili nos. Mi svi često diramo lice i oči i nos i usta, i onda ako imamo viruse na rukama mogu da uđu u naše telo.  Zato mi možemo da ih pobedimo ako vodimo računa da nam ruke i stvari budu čiste. Pokažite detetu kako se pravilno peru ruke, izaberite neku pesmicu koju treba da otpeva dok ih pere ili do koliko ćete da brojite dok to radite. Isto tako, usmerite ih na važnost pravilnog kašljanja i kijanja – u lakat ili maramicu. I od toga možete napraviti igru ili „izazov“ – Ko bolje stiže da to učini. Pokušajte da u ove aktivnosti unesete pozitivne emocije i ostanite dosledni u njihovoj važnosti.

Takođe, objasnite im da o ovoj situaciji brinu i rešavaju je naučnici, lekari i odgovorni ljudi u društvu. Da oni imaju plan. Navedite im primere lečenja, pronalaženja načina pomoći, mera koje se sprovode. Ukratko, podsetite ih da nije njihovo da brinu, da su odrasli tu da organizuju i rešavaju.

Redukujte vesti koje stižu do dece

Izveštaji u medijima su česti i gotovo uvek fokusirani na nove negativne aspekte. Nema potrebe da sve te informacije stižu do dece, naprotiv. Kada su deca prisutna, promenite televizijske kanale koji to emituju. Budite svesni svojih razgovora sa ukućanima ili prijateljima, i smanjite mogućnost da ih deca čuju.

Održavajte njihovu rutinu koliko god je moguće

Šira slika je nepredvidljivija nego inače, a struktura i rutina svakodnevnice deci pruža predvidivost i prija im. Ovo je naročito važno u svetlu prestanka rada škola i vrtića, dobro je da neka baza, struktura dana u smislu ustajanja, obroka, spavanja ostane ista. Osmislite skupa aktivnosti koje će ući u raspored i pokušajte da ih održavate iz dana u dan. Usmeravajte pažnju na zanimljive stvari dečijeg života, a ne na korona virus. Negujte vreme pred spavanje, tada se često odvijaju emotivni i veliki razgovori. Zaokružite dan sa porukom smiraja detetu.

Proradite lične brige i strahove, nađite vreme za sebe

Kada ste vi aktuelno uznemireni i zabrinuti – tada nije vreme da razgovarate sa detetom. I sadržaj i način na koji govorite neće biti poruka koju želite da pošaljete detetu, a ono će osetiti vašu emociju. Svi imamo lične brige, strahove i sumnje u ovoj situaciji i potrebno je da nađemo vreme kada ćemo ih podeliti sa nekim – proradite svoje uznemirenosti sa značajnim drugima i uživajte u nekoj aktivnosti koja vas ispunjava.

Držite temu otvorenom

Potrudite se da svojim pristupom i stavom, održavate temu otvorenom i šaljete jasnu poruku detetu da može da vas pita ili sa vama podeli sve što mu prolazi kroz glavicu o ovoj, ali i svakoj drugoj temi.

Ponašajte se na način na koje želite da se vaše dete i druga deca ponašaju sutra u životu. Mi smo ti koji smo im modeli, racionalno i odgovorno ponašanje prema sebi ali i prema drugima je stvar koju vaše dete može da nauči od vas u ovoj situaciji, bilo da je u pitanju ponašanje u vezi sa zdravljem bilo generalno. Lična odgovornost, ali i empatija, briga o drugima i solidarnost. Nedostatke toga primećujemo i bez ovakvih kriza, a krize su uvek šanse za učenje.

Značaj pokaznog gesta i zbog čega je bitan za razvoj govora

Shvatanje i razumevanje govora započinje jednosmernim putem od roditelja i odraslih ka detetu. Ali to nije pravi vid komunikacije pošto komunikacija podrazumeva dvosmernu razmenu informacija. Te informacije mogu biti verbalne i neverbalne. Što znači da i pre same prve reči dete komunicira sa odraslima. Komunikacija počinje onda kada dete reaguje na govor i kada traži način da iskaže svoje potrebe. Iako možda izgleda da namerna komunikacija počinje sa pojavom prve reči, komunikacija zapravo počinje mnogo pre toga.
Dete komunicira pokretima svoga tela, glasanjem, facijalnom ekspresijom što treba da odgovara datoj situaciji, npr kada na pitanje dete potvrdno klimne glavom ili je okrene u stranu znamo da želi da kaže „da“ ili „ne“. Iako gestovi predstavljaju pratioce govora oni su važni onda kada ne postoji drugi vid komunikacije. Tada ih treba negovati jer su oni preteča komunikacije. Oni su dokaz da dete ima misaono-gestovne asocijacije i da dete može gestom da izrazi svoje misli. A od gesta do prve prave reči deli nas samo jedan korak.

Jedan od najranijih oblika gestova je pokazivanje. Formiranje i upotreba pokaznog gesta vezano je za finu motoriku, vizuomotornu koordinaciju, auditivnu i vizuelnu pažnju. Da bi dete moglo da upotrebi pokazni gest neophodno je da se mišići šake diferenciraju (razlikuju) tako da dete može voljno da pokreće odnosno ispravi kažiprst. Pokaznim gestom dete izražava svoje potrebe i želje dok ne razvije govor na tom nivou da umesto njega  koristi reči da izrazi potrebu.

Svaki put kada vi kažete: ,,Vidi, evo je maca!,” i pokažete, dete se okrene i usmerava svoju pažnju. Pokazni gest je važan i za savladavanje telesne šeme. Prstom će pokazati gde mu je glava, oko, nos, a gde su usta. Što više bude pokazivalo različite delove tela i dodirivalo ih bolje će upoznati svoje telo, a to je bitno za dobru komunikaciju na najranijem uzrastu. Dobro razvijena motorika omogućava detetu pored ostalog i izvršavanje naloga, koje je znak razumevanja govora. Kada detetu date nalog: „Pokaži gde je tvoje oko?“, ono najpre mora razumeti šta tražite od njega, imati pojam o telesnoj šemi i delovima tela, ali i razvijen pokazni gest.

Treba biti pažljiv sa preteranom upotrebom gesta. Važno je razvijati gestovnu komunikaciju, ali je potrebno težiti tome da se ona nadogradi i bude osnova za razvoj govorne komunikacije. Nije poželjno da se gestovni nivo, u svom najprostijem obliku, zadrži duže nego što je neophodno. Dete se brzo navikne da se obraća gestovima, naročito kada ga podstičemo da samo tako komunicira bez stimulisanja razvoja govora. Gestovi su potrebni u određenoj fazi kao prelazno sredstvo sporazumevanja, ali u kasnijim fazama razvoja govor ga postepeno zamenjuje.

Kada izostane pojava pokaznog gesta potrebno je obratiti pažnju na tokove saznajnog, motornog i razvoja komunkacije.

Kod kašnjenja pojave pokaznog gesta izvesno je da će postojati i kašnjenje u razvoju govora, ali i fine motorike i vizuomotorne koordinacije. Osim toga, detetova sposobnost da sa nama komunicira biće ograničena. To važi i u obrnutoj situaciji, kada želimo da ukažemo na nešto bitno, dete možda neće obratiti pažnju na naš prst, jer ni ono samo ne koristi taj gest. Pokazni gest se razvija izmedju 9. i 12. meseca. Ukoliko primetite izostanak ili kašnjenje pokaznog gesta u odnosu na uzrasne norme potražite stručnu pomoć logopeda, reedukatora psihomotorike i psihologa.

Pokazni gest možete stimulisati tako što ćete vi izdvojiti kažiprst deteta onda kada treba nešto da pokaže. Isto možete raditi na naš zanimljiv način, gde ćete iseći deo slamčice i zalepiti sličicu ili nalepnicu koju dete voli. Taj deo slamčice stavite na vrh kažipsta deteta. Tako će ono osvestiti taj deo šake, lakše će izdvojiti kažiprst i pratiti ga pogledom.