Naša adresa
Dimitrija Tucovića 18
Pozovi nas
066.827.9797
Pošalji nam poruku
office@logoped-drcabarkapa.com
Radno vreme
Pon - Petak: 10AM - 6PM

Prepoznajte rane znake kašnjenja u govoru kod Vašeg deteta, da ne bude kasno!

Važno je da znate da su sluh, govor i jezik međusobno neraskidivo povezani pa tako, oštećenje sluha uvek dovodi do oštećenja govora.

Delovanje riziko faktora se ogleda u vidu usporenog govorno-jezičkog razvoja, najranije u periodu progovaranja, sve do predškolskog i ranog školskog uzrasta.

Psihomotorni kao i govorno-jezički razvoj deteta, odvija se kroz faze i postepeno bogaćenje i ovladavanje raznovrsnim veštinama. Svaka faza predstavlja važnu kariku u procesu formiranja načina na koji dete verbalno komunicira. Kako za razvoj govora i jezika postoje određeni kritični periodi, važno je da roditelji budu informisani o tome šta treba da očekuju od svoje dece na određenom uzrastu, da znaju kako da ih podrže i stimulišu i kada da se obrate stručnjaku ukoliko primete odstupanja.

Jedan od čestih riziko faktora je hiperbilirubinemija (povećana vrednost bilirubina) koja može da nastane iz više razloga, poput dijabetesa majke, nedovoljnog dotoka kiseonika do mozga, prevremenog porođaja, prenešenog porođaja, indukovanog porođaja.

Šta je bitno?

Prevencija i rano otkrivanje može da spreči javljanje poremećaja i njegov dalji razvoj. Blagovremeno delovanje i stimulacija imaju za cilj da se podstakne normalan govorno-jezički razvoj. Verbalna stimulacija omogućava detetu da „veštačkim putem“ (dejstvom logopedskog tretmana) prolazi kroz sve razvojne faze govora (faza gukanja, faza brbljanja, slogovna faza, pojava prve reči) do razvoja svih govorno-jezičkih struktura.

Koji riziko faktori utiču na usporen govorno-jezički, psihomotorni i socio-emocionalni razvoj?

  1. Asfiksija
  2. Intraventrikularna hemoragija
  3. Hipoksija
  4. Prevremeni porođaj
  5. Dijabetes majke
  6. Rh inkompatibilija
  7. Hipertenzija u trudnoći
  8. Infektivne bolesti majke
  9. Oštećenje sluha
  10. Medikamentozna terapija tokom trudnoće

Rana detekcija, dijagnostika i intervencija problema kod dece rođene sa riziko faktorima je od velikog značaja.

Ko je bitan deo tima?

Važne karike u čitavom lancu su neonatolog i pedijatar koji dete iz riziko trudnoće upućuju na dalju dijagnostiku kod logopeda, reedukatora psihomotorike i psihologa. Takav multidisciplinarni pristup ima važnu ulogu u daljem detetovom razvoju.

Šta mi logopedi očekujemo od vas roditelja?

Ukoliko imate dete koje je iz riziko trudnoće ili koje je imalo prisutne riziko faktore o kojima smo govorili, ili dete koje kasni u progovaranju, Vaše je da dete na vreme odvedete kod stručnjaka na multidisciplinarnu procenu (logoped, reedukator psihomotorike i psiholog) koji će da procene razvoj Vašeg deteta i dati adekvatne smernice i predlog tretmana za dalji rad. Od momenta nastanka zastoja u razvoju govora i jezika Vašeg deteta ili prekida  u razvoju nekih od ovih funkcija do dijagnostikovanja, a zatim do trenutka započinjanja logopedskog tretmana, može da prođe dug period. Taj period se naziva „kritični period“. Svaki nivo razvoja govora, jezika, ponašanja i emocija ima svoj određeni period formiranja, i ako se propusti,  teško se nadoknađuje.

Preuzmite odgovornost i budite savesni u praćenju razvoja svoga deteta.

Ne verujte kada Vam stručnjaci kažu da ste došli prerano. Dođite ranije.

Gde je granica, gde roditelj mora da „preseče“, uozbilji se i shvati da ima dete?

Radno iskustvo Vam daje razne životne priče. Ne kažu bez preke potrebe… Život piše romane. Iz mog ugla kada pogledam za trideset godina rada upoznala sam mnogo roditelja i kroz moj život je prošlo mnogo dece koja su imala neki problem u govoru, izgovoru, čitanju, pisanju, neka su mucala a neka nisu progovorila na vreme. U tim situacijama shvatate šta znači kada imate životni problem, a to je dete sa smetnjama u razvoju. Ogroman problem za same roditelje. Šta to znači? Suočenje sa time, prihvatanje, postavljanje pitanja: „Zašto baš meni? Zašto baš ja?“.

Dolazak kod mene je bio prvi korak koji roditelji urade. Sećam se porodice koja je na moja vrata došla misleći da njihova devojčica nema problem već da je mala i da ima vremena da progovori. Mladi, lepi i nasmejani su ušli u kabinet i počeli svoju priču. Sedeći preko puta njih i gledajući njihovu preslatku plavokosu i zelenooku devojčicu shvatila sam da oni nisu svesni problema koji ona ima. Prosto su se utrkivali ko će više i ko će pre da kaže svoje mišljenje o svom detetu. Nažalost, sve što su mi ispričali nije mi pomoglo jer su samo govorili o putovanjima na koja idu i skupe igračke koje devojčica dobija iz zemalja gde joj roditelji putuju. U jednom trenutku sam prekinula njihov razgovor rečenicom: „Sada ćemo uzeti neke osnovne podatke o ranom govorno-jezičkom i psihomotornom razvoju Vaše devojčice“.

Posle pitanja kakva je bila trudnoća i porođaj pitala sam kako su prošle faze gukanja, brbljanja i kada se pojavila prva reč. Nastala je tišina… Muk, unezvereni pogledi, sleganje ramena i na kraju „nisam baš razumeo šta nas pitate“. „Mislim, mislim pa zar to mora da se zna, valjda je sve prošlo u redu. Mislim…“- govori tata dok mama nešto pretražuje po telefonu. „Našla sam“, kaže mama i kod mene se pojavio tračak nade da nisu baš sve zaboravili. Međutim prevarila sam se. Mama je samo izvestila da su sa Lelinih nepunih dva meseca otišli u Pariz na medeni mesec jer nisu išli posle svadbe jer je mama bila trudna. Onda mi je govorila dalje destinacije koje su obilazili u periodu od godinu dana Lelinog ranog životnog doba.

Кako je tekao dalje razgovor saznala sam da je Lela prvih godinu dana bila sa dadiljom, da je mnogo vremena provodila pored TV-a i gledala crtane filmove, da su je povremeno čuvali baka i deka, ponekada tetka. Кada sam pitala da li neko zna kada je prohodala i da li je puzala… Roditelji nisu znali odgovor.

Polako sam prišla devojčici pomilovala je po glavi i pitala koliko imaš godina. Bojažljivo je podigla tri prstića… „A koliko je to?“, pitam je. Ona i dalje drži prstiće… ali ne govori. Pružila sam joj ruku i odvela u drugu prostoriju kako bih je malo opustila i pokazala igračke i bar nekako „izvukla“ neku reč. Devojčica je ili ćutala ili govorila početni slog reči, što je bilo ispod očekivanog za njen uzrast. Ubrzo sam se vratila kod roditelja koji su bezbrižno ćaskali i smeškali se jedan drugome kao da nisu došli kod logopeda i kao da nemaju nikakvih problema. Odmah je sledilo pitanje: „Кada ćemo mi završiti? Ja imam neodložan sastanak…“, reče tata.

Ispričala sam im svoj utisak o njihovoj ćerki i sa kojim problemom se ona bori… Rekla sam im da dete ne govori jer nije dovoljno stimulisano verbalo. Usledilo je njihovo pitanje: „Šta je sa njom?“. Rekla sam im: „Vaša devojčica je vaspitno zapuštena. Niste se dovoljno i na pravi način bavili njome kada je za to bilo vreme, tj kada je došla na ovaj svet.“ Nastalo je komešanje i međusobni pogledi gde sam ja shvatila da roditelji nisu u potpunosti razumeli šta sam htela da im kažem i da nisu shvatili suštinu. Pomislili su da govorim o njihovom obrazovanju, poreklu, uglednosti… A suština je da se oni nisu bavili svojim detetom, da joj nisu govorili, da nisu pričali, da nisu zajedno šetali, trčkarali po parkiću, pokazivali, mahali, slali poljupce… nisu radili sve ono što prethodi verbalnoj komunikaciji. Jednostavno nisu shvatili da su sada roditelji, već su nastavili da vode život koji su imali i pre nego što su dobili dete.

Ovakvih priča ima mnogo. Mnogih sam se nagledala i mnogih naslušala. Neke imaju početak, sredinu i kraj. Na šta mislim kada to kažem? Roditelj je došao na vreme kod logopeda, suočio se sa problemom, poslušao savet i nastavio da rešava problem svoga deteta. Srećan kraj je radosno, socijalizovano i osposobljeno dete spremno za dalje životne izazove. Postoji i onaj manje lep deo, gde roditelj iz nekog nepoznatog razloga, neprihvatanja, možda čak i sujete, ako mogu i to da kažem, zatvori vrata i ode u nepoznatom pravcu. Takve se priče, nažalost, najčešće završe tako što ta deca odlaze u specijalne škole ili redovne škole gde školski sistem mora da se prilagođava takvoj deci sa posebnim programom, personalnim asistentom ili čak roditelj mora da bude prisutan u školi sa svojim detetom.