Blog

Kasni prva reč. Šta da radim? Kome da se javim?

Prva reč kasni, faze u progovaranju su oskudne ili ih nema, a Vi se pitate da li je Vašem detetu potreban logoped?

Kritični period i vreme za progovaranje i razvoj govora prolazi u čekanju. Česti izgovori samih roditelja su: rano je, mali je, ima vremena… Progovoriće. Ali često se desi da i neko iz struke kaže: nema potrebe da dete vodite kod logopeda pre 3. godine. Što je ogromna greška u koracima.

Zašto? Zato što dete do 3. godine već uveliko mora da govori, razume govor i naloge koji mu se daju, ima rečnik od 300 do 500 reči, tročlanu rečenicu i glasove koji su za tu uzrasnu normu.

Prva reč kuca na vrata, a nema je.

Ta magična prva reč koju svi roditelji očekuju bi trebalo da se javi oko 12. meseca, ali do tada postoje koraci i faze kroz koje prolazi dete da bi progovorilo. Naravno, za to progovaranje je potreban dobar sluh i verbalna stimulacija od strane roditelja i okoline u kojoj se dete nalazi veći deo dana.

Mučemo, blejimo, kokodačemo.

To se zove onomatopeja Oponašanje ili imitiranje određenih zvukova ili nekih životinja iz detetove okoline naziva se onomatopeja, još jedan korak u procesu progovaranja. Ukoliko je dete usvojilo početne glasove, a zatim i počelo da ih udvaja sada je važno da počne da oponaša ono što vidi (npr. kako kaže kuca, maca, krava, pile, koka). Često se dešava da dete ostane na nivou onomatopeje, jer proces razumevanja nije zaživeo. Zato je važno da razvoj govora prati i razvoj razumevanja. Pored toga što je važno da dete razvija govor, važno je i da razume sve ono što radimo sa njim, govorimo mu, kao i da razume naloge koje mu dajemo. Kao što smo rekli, verbalna stimulacija je važna u prvim danima detetovog života, pa samim tim i bavljenje detetom na pravi način je potrebno. Ukoliko ne pričate sa svojim detetom i ne objašnjavate mu šta se dešava oko njega ono neće ni napredovati, niti će se govor razviti. Ako se kod Vašeg deteta do osamnaestog meseca nije pojavila prva funkcionalna reč to je poslednji alarm da se javite logopedu. Zašto? Svako dalje odugovlačenje i neobraćanje stručnjaku produbljuje problem i otežava ga. Postoji mogućnost da ukoliko dođete sa tri godine ne uspemo da rešimo problem do polaska deteta u školu, a onda smo u situaciji da je odložimo. Kucajući na naša vrata već ste napravili prvi korak ka rešavanju problema. I, ako su vam rekli da ste došli prerano, ne verujte.

Dođite ranije.

Dr. sc. Nataša D. Čabarkapa

Gde je granica, gde roditelj mora da „preseče“, uozbilji se i shvati da ima dete?

Radno iskustvo Vam daje razne životne priče. Ne kažu bez preke potrebe… Život piše romane. Iz mog ugla kada pogledam za trideset godina rada upoznala sam mnogo roditelja i kroz moj život je prošlo mnogo dece koja su imala neki problem u govoru, izgovoru, čitanju, pisanju, neka su mucala a neka nisu progovorila na vreme. U tim situacijama shvatate šta znači kada imate životni problem, a to je dete sa smetnjama u razvoju. Ogroman problem za same roditelje. Šta to znači? Suočenje sa time, prihvatanje, postavljanje pitanja: „Zašto baš meni? Zašto baš ja?“.

Dolazak kod mene je bio prvi korak koji roditelji urade. Sećam se porodice koja je na moja vrata došla misleći da njihova devojčica nema problem već da je mala i da ima vremena da progovori. Mladi, lepi i nasmejani su ušli u kabinet i počeli svoju priču. Sedeći preko puta njih i gledajući njihovu preslatku plavokosu i zelenooku devojčicu shvatila sam da oni nisu svesni problema koji ona ima. Prosto su se utrkivali ko će više i ko će pre da kaže svoje mišljenje o svom detetu. Nažalost, sve što su mi ispričali nije mi pomoglo jer su samo govorili o putovanjima na koja idu i skupe igračke koje devojčica dobija iz zemalja gde joj roditelji putuju. U jednom trenutku sam prekinula njihov razgovor rečenicom: „Sada ćemo uzeti neke osnovne podatke o ranom govorno-jezičkom i psihomotornom razvoju Vaše devojčice“.

Posle pitanja kakva je bila trudnoća i porođaj pitala sam kako su prošle faze gukanja, brbljanja i kada se pojavila prva reč. Nastala je tišina… Muk, unezvereni pogledi, sleganje ramena i na kraju „nisam baš razumeo šta nas pitate“. „Mislim, mislim pa zar to mora da se zna, valjda je sve prošlo u redu. Mislim…“- govori tata dok mama nešto pretražuje po telefonu. „Našla sam“, kaže mama i kod mene se pojavio tračak nade da nisu baš sve zaboravili. Međutim prevarila sam se. Mama je samo izvestila da su sa Lelinih nepunih dva meseca otišli u Pariz na medeni mesec jer nisu išli posle svadbe jer je mama bila trudna. Onda mi je govorila dalje destinacije koje su obilazili u periodu od godinu dana Lelinog ranog životnog doba.

Кako je tekao dalje razgovor saznala sam da je Lela prvih godinu dana bila sa dadiljom, da je mnogo vremena provodila pored TV-a i gledala crtane filmove, da su je povremeno čuvali baka i deka, ponekada tetka. Кada sam pitala da li neko zna kada je prohodala i da li je puzala… Roditelji nisu znali odgovor.

Polako sam prišla devojčici pomilovala je po glavi i pitala koliko imaš godina. Bojažljivo je podigla tri prstića… „A koliko je to?“, pitam je. Ona i dalje drži prstiće… ali ne govori. Pružila sam joj ruku i odvela u drugu prostoriju kako bih je malo opustila i pokazala igračke i bar nekako „izvukla“ neku reč. Devojčica je ili ćutala ili govorila početni slog reči, što je bilo ispod očekivanog za njen uzrast. Ubrzo sam se vratila kod roditelja koji su bezbrižno ćaskali i smeškali se jedan drugome kao da nisu došli kod logopeda i kao da nemaju nikakvih problema. Odmah je sledilo pitanje: „Кada ćemo mi završiti? Ja imam neodložan sastanak…“, reče tata.

Ispričala sam im svoj utisak o njihovoj ćerki i sa kojim problemom se ona bori… Rekla sam im da dete ne govori jer nije dovoljno stimulisano verbalo. Usledilo je njihovo pitanje: „Šta je sa njom?“. Rekla sam im: „Vaša devojčica je vaspitno zapuštena. Niste se dovoljno i na pravi način bavili njome kada je za to bilo vreme, tj kada je došla na ovaj svet.“ Nastalo je komešanje i međusobni pogledi gde sam ja shvatila da roditelji nisu u potpunosti razumeli šta sam htela da im kažem i da nisu shvatili suštinu. Pomislili su da govorim o njihovom obrazovanju, poreklu, uglednosti… A suština je da se oni nisu bavili svojim detetom, da joj nisu govorili, da nisu pričali, da nisu zajedno šetali, trčkarali po parkiću, pokazivali, mahali, slali poljupce… nisu radili sve ono što prethodi verbalnoj komunikaciji. Jednostavno nisu shvatili da su sada roditelji, već su nastavili da vode život koji su imali i pre nego što su dobili dete.

Ovakvih priča ima mnogo. Mnogih sam se nagledala i mnogih naslušala. Neke imaju početak, sredinu i kraj. Na šta mislim kada to kažem? Roditelj je došao na vreme kod logopeda, suočio se sa problemom, poslušao savet i nastavio da rešava problem svoga deteta. Srećan kraj je radosno, socijalizovano i osposobljeno dete spremno za dalje životne izazove. Postoji i onaj manje lep deo, gde roditelj iz nekog nepoznatog razloga, neprihvatanja, možda čak i sujete, ako mogu i to da kažem, zatvori vrata i ode u nepoznatom pravcu. Takve se priče, nažalost, najčešće završe tako što ta deca odlaze u specijalne škole ili redovne škole gde školski sistem mora da se prilagođava takvoj deci sa posebnim programom, personalnim asistentom ili čak roditelj mora da bude prisutan u školi sa svojim detetom.