Tribina o vršnjačkom nasilju „NE nasilju, DA drugarstvu!“

Zašto je važno da pričamo o vršnjačkom nasilju? Kakve su i kakve mogu biti posledice? Šta bi mi odrasli trebalo da radimo, a šta da ne?

Vršnjačko nasilje je tema koja izaziva zabrinutost  kako roditelja tako i šire javnosti. Svedoci smo potrebe za sveobuhvatnim bavljenjem od nivoa porodice, preko škole ali i medija i celokupnog društva. Svi imamo odgovornost da o vršnjačkom nasilju znamo, govorimo i učestvujemo u adekvatnom bavljenju. I svačiji doprinos je važan.

Zašto je važno da pričamo o vršnjačkom nasilju i njegovim oblicima?

Kao prvo – da bismo ga prepoznali. Dalje, da bi na njega reagovali i naravno zaštitili žrtve, ali i stvorili klimu koja ga smanjuje i podrazumeva druge oblike ponašanja.

Da bismo vršnjačko nasilje prepoznali, mi moramo biti upoznati šta se sve krije u tom klupku. Iako je većini ljudi prva asocijacija fizičko nasilje među vršnjacima, vršnjačko nasilje je značajno širi fenomen. Ono obuhvata čitav spektar ponašanja, bilo fizičkih bilo verbalnih, koja za posledicu imaju povredu ili potencijalnu povredu deteta, njegovog razvoja i dostojanstva. Upravo razgovaranje o konkretnim oblicima nasilja će proširi svest i deci i odraslima. Kada se razgovara sa decom o konkretnim oblicima ponašanja, veći broj njih će shvatiti da je zapravo u pitanju nasilje, nego da ih samo pitate – ima li nasilja u tvom okruženju.

Vršnjačko nasilje može biti fizičko i emocionalno/psihičko, ali se kao posebni oblici izdvajaju i socijalno, digitalno i seksualno nasilje. Često se ovi oblici nasilja međusobno prepliću i odvijaju skupa.

Pod fizičkim nasiljem se podrazumevaju ponašanja koja izazivaju bol ili povrede, ali i sputavanje kretanja kao i oštećivanje, otimanje i krađa predmeta.

Verbalno nasilje obuhvata čitavu sferu bilo usmenih bilo pisanih poruka čiji je cilj da povrede drugog i ona mogu biti uvrede, dobacivanja, davanje pogrdnih nadimaka, ucenjivanje, etikatiranje, zastrašivanje itd.

Pod socijalnim nasiljem se podrazumevaju ponašanja koja imaju za cilj narušavanje ugleda deteta, širenje glasina, laži ali i komprimitujućeg materijala o tom detetu, spletkarenje, izolovanje, teror grupe nad pojedincem i tako dalje.

Logopedska igrica „POKAŽI I KAŽI“

Kako mi u našem centru radimo stimulaciju govora

Logopedska igrica „POKAŽI I KAŽI“

U našem centru pomoću naše logopedske igrice „Pokaži i kaži“ radimo na stimulaciji govora.

Kroz sličice ( kuca,maca,kuća,aviona,buba,baba,deda,tata,mama) itd. Radimo na osnovama progovaranja: razumevanju, pokaznom gestu i onomatopeji.

ZAŠTO JE BITNA RANA STIMULACIJA GOVORA?

Nema veze što još nije prohodala, devojčica je“.

Nema veze što još nije počeo da priča, dečak je“

Moja rođaka je isto tako, pa je sama progovorila sa 3 godine, pusti ga/je“.

Par rečenica na koje bismo voleli da se oglušite, jer često navode na pogrešan put. Iako nekada „vreme učini svoje“ i zaista, dete prohoda, progovori vrlo brzo nakon što se zabrinete, češće je slučaj da je to indikator kašnjenja razvoja.

Osnov gradnje kuće je postavljanje temelja. Osnov prohodavanja i progovaranja je sticanje iskustva. Dakle, ukoliko nešto ne štima, pogledajte temelj.

Cilj ovog teksta jeste skretanje pažnje na „temelje“ odnosno na govorno – jezičke faze kroz koje dete prolazi i treba da prođe, a ako se to ne desi onda govorimo o kašnjenju u govorno – jezičkom razvoju.

Roditelji često i sami primete da nešto nije u redu sa njihovim detetom i njegovim govorom, i sami se obrate stručnjaku, ali često dobiju odgovor „Sačekajte tri godine, još je mali, ima vremena…“. To nije istina! Savet: Čim posumnjate da Vaše dete:

  • ne reaguje na zvuk i na govor okoline,

  • da mu se govor i jezik razvijaju tako da odstupaju od uzrasnih normi,

  • da se njegov govor i jezik nepravilno razvija,

  • da njegovo ponašanje kao i njegova komunikacija nisu adekvatni za okolinu u kojoj se nalazi (vrtić,škola,parkić) ne oklevajte, već ga odvedite stručnjaku.

Prva godina je vreme kada mozak deteta intenzivno sazreva pod uticajem iskustva i vreme kada se prekretnice događaju na svakih par meseci. Kasnije se prekretnice događaju na 6 meseci ili godinu dana. Dakle, tada je bitno da dete aktivno koristi svoja čula, da obrađuje ono što je čulo, videlo, doživelo, probalo, pomirisalo, okusilo, videlo i da te podatke integriše u smislenu celinu. Često kada postoji problem sa kasnim progovaranjem, ispostavi se da detetu nedostaju upravo čulna i manipulativna iskustva.

Reč prati iskustvo. Razlog tome jeste upravo želja da se o tom iskustvu nešto kaže, da se ono označi, da se takvo iskustvo obnovi, da se nešto zatraži, da se prenese neka poruka vezana za iskustvo. Iz tog razloga, onda kada kasni govor, važno je obratiti pažnju na to šta dete ima u svom iskustvu. Kada dete ima čulna saznanja (vizuelna, slušna, taktilna i kinestetska) o pojmu „baciti“, „dati“, „skočiti“, i kada su ta iskustva organozovana, dete to iskustvo može da nazove pravim imenom, odnosno rečju.

Kada primetite da govor kasni, čućete često da Vam logopedi preporučuju da se započne i sa tretmanom reedukacije psihomotorike. Kada treba krenuti sa logopedskim tretmanima i tretmanima reedukacije psihomotorike? Što pre.

Zašto početi sa tretmanom što pre? Zato što je sposobnost mozga deteta da se oblikuje pod uticajem iskustva (da uči) najveća u prvoj godini života, i postepeno se smanjuje sa vremenom. Dakle, u tretmanu je vreme dragoceno. Kroz redukaciju psihomotorike dete dobija usmerenu stimulaciju koju može optimalno da iskoristi, jer razvijamo atmosferu sigurnosti u kojoj dete može slobodno da istražuje i saznaje. Telesna iskustva se dograđuju, obnavljaju i obogaćuju novim iskustvima. Dete se koristi telom i pokretom, kao oruđem saznavanja sveta i tako postaje svesno sebe i okruženja. Kada dete dolazi na logopedski tretman i tretman pokretom, reči se znatno brže usvajaju i što je još bitnije, dete ih spontano i svrsishodno upotrebljava.

MEĐUNARODNI NAUČNI SKUP AKTUELNOSTI U LOGOPEDIJI, OKUPACIONOJ TERAPIJI I SOCIJALNOM RADU – ALOS19 “IZMEĐU TRADICIJE I TRANZICIJE”

Visoka škola socijalnog rada i Komora socijalne zaštite su organizovali ovaj naučni skup koji je trajao dva dana. Prvog dana, 28.novembra, u Sava Centru je bilo svečano otvaranje, a 29. novembra u prostorijama Visoke škole za socijalni rad su nastavljene prezentacije radova učesnika skupa.

Na sesiji na kojoj je dr Dragan Čauševac bio modelator, a i učesnik, učestvovale su dr Nataša D. Čabarkapa i master somatoped, senzorni pedagog Dragana Kulezić. One su prestavile rad pod nazivom “Poremećaj senzorne integracije kod dece sa razvojnom disfazijom” gde je akcenat stavljen na značaju multidisciplinarnog pristupa u tretmanu dece sa razvojnom disfazijom. Autorka i koautorka su istakle da dete sa razvojnom disfazijom ne treba posmatrati samo sa aspekta govorno – jezičkog razvoja i tretirati ga samo u ovom domenu, jer jedan od uslova da bi dete uspelo da razvije govor i jezik jeste taj da deo mozga koji je odgovoran za govorno – jezičke funkcije ostvaruje adekvatne veze sa senzornim i motoričkim delovima mozga.

Svetlana Marinković – Torbica spec. logoped nam je izložila svoj rad “Primena VocaSTIM master aparata u rehabilitaciji govora i glasa”, gde je pokazala uspešnu terapiju i primenu ovog aparata u svom centru kod osobe koja je imala disfagiju.

Doc.dr Neda Milošević nam je govorila o “Poremećaju slušnog procesiranja” u kome je naglasila da je slušno procesiranje bitna sfera u razvoju govora I jezika.

Tema ovogodišnjeg naučnog skupa su aktuelnosti u logopediji, ali i prolazak naše nauke kroz tranziciju, ali da ipak moramo da se uvek osvrnemo na tradiciju i primenu pravilnih, metodološki strukturisanih principa logopedije, verbalne komunikacije i glasa na šta nas je podsetio dr Dragan Čauševac u svom izlaganju “Instrumenti u logopediji, od mehaničkih do digitalnih”.

Međunarodni naučni skup pod nazivom „Aktuelnosti u logopediji, okupacionoj terapiji i socijalnom radu – ALOS 19“.

Ovogodišnja tema konferencije je između tradicije i tranzicije koju je organizovala Visoka škola socijalnog rada i Komore socijalne zaštite, održaće se 28.novembra u Sava Centru i 29. novembra u prostorijama Visoke škole socijalnog rada,Terazije 34.

Dr. Nataša D. Čabarkapa i Dragana Kulezić – Stojinović master defektolog – somatoped, senzorni pedagog će na konferenciji prezentovati rad pod nazivom Poremećaj senzorne integracije kod dece sa razvojnom disfazijom.

TUBA ZA SPRETNE PRSTE

Ova aktivnost će kroz igru i zabavu pomoći Vašem detetu da lakše nauči, savlada, razvije i poboljša:

-Pažnju: Usmeravanjem pažnje na drugu osobu i na zadatak, kako bi ga do kraja izvršio.

– Razumevanje: Izvršavanje zadatog naloga.

– Motoriku: Razvijanje fine motorike kroz uzimanje loptica prstima (pincet hvat), pravilno držanje kašike i izvrtanje loptice iz nje, pridržavanje tube drugom rukom kao i koordinacija oko-ruka.

-Vizuelnu percepciju: Uočavanje i imenovanje različitih boja loptica, rad na usvajanju pojma broja i uočavanje količine.

-Vizuelnu separaciju: Percepcija odnosa loptica i uočavanje razdaljine između loptica.

-Predloge: Davanjem naloga dete uočava i uči kada lopticu treba da stavi U kašiku, NA poklopac…

-Taktilnu percepciju: Kontakt sa različitim teksturama uz imenovanje meko, tvrdo, hrapavo, čupavo, glatko…

-Orijentaciju u prostoru: Uz naloge „Uzmi lopticu i stavi je gore“ a zatim „Spusti lopticu dole“.

-Bimanuelne aktivnosti: Vežbamo uzimanjem loptice sa jedne strane tela i prenošenjem loptice preko medijalne (središnje) linije tela na drugu stranu.

-Socijalnu interakciju: Uspostavljenje kontakta očima i održavanje zajedničke pažnje. Ovu aktivnost vaše dete može da izvodi sa svojim vršnjacima što će pozitivno uticati na njegovu socijalizaciju.

Ovom kreativnom aktivnošću sa vašim detetom možete poboljšati navedene sfere razvoja, vašim angažovanjem i spremnošću na igru i rad sa detetom izazvaćete osmeh na licima vaših mališana, jer zadovoljno dete je srećno dete.

Tehničke smetnje :(

Dragi naši,

 

Prijatelji, roditelji, kolege, saradnici iz naučne zajadnice, u poslednje vreme dobijamo pitanja u vezi sa otvaranjem stranica na našem veb sajtu. Sa tim u vezi, želimo da vas obavestimo da većina naših čitalaca pristupa sadržajima neometano, dok pojedini imaju taj problem. Priroda problema tiče se kompanija koje pružaju usluge interneta, nepredvidiva je i nije u našoj nadležnosti.

Ukoliko uskraćeni za neke od naših sadražaja koje vam pripremamo tokom višegodišnjeg rada, budite slobodni da nas kontaktirate putem FB stranice ili na email Logopedsko-edukativnog Centra – office@logoped-drcabarkapa.com, naš tim će vam odgovoriti u najkraćem roku

Takođe, pružemo svoj maksimum kako bi smo ovaj problem prevazišli što pre.

Hvala na razumevanju,

Posvećen vama,

Logopedsko-edukativni Centar Čabarkapa

Novo u našem centru „Čabarkapa“ ljuljaška Ljuljanko

Većina nas je upoznata sa činjenicom da čovek ima pet čula. Međutim mi imamo još dva čula koja su mnogim roditeljima nepoznata, to su čulo pokreta ili vestibularno čulo i čulo položaja ili proprioceptivno čulo. Ova dva čula su toliko bazična da bez njih ne možemo normalno da funkcionišemo. Ona igraju jednu od ključnih uloga u formiranju našeg osećaja sigurnosti.

Putem vestibularnog čula mozak interpretira pokret. Ono nam govori da li se krećemo ili stojimo, koliko brzo se krećemo i u kojem pravcu idemo. On nam pomaže da prilagodimo držanje tela, održimo ravnotežu, pravilno koristimo vid, umirimo se i regulišemo svoje ponašanje. Ravnoteža, koordinacija, fine motorne veštine i samoregulacija se oslanjaju na vestibularni sistem.

Proprioceptivni sistem nas obaveštava o tome kakav položaj u prostoru ono zauzima i usmerava mišiće kako da reaguju na spoljne nadražaje. Kao i ostala čula ovaj sistem je neophodan za stvaranje svesti o telu i osećaja sigurnosti.

Ljuljanje može imati veliki uticaj na detetovu sposobnost da obrađuje i koristi senzorne informacije. Ono pomaže senzornoj integraciji, što znači da ono pomaže da sva čula počnu da rade zajedno. Kad je više čula stimullisano u isto vreme mozak stvara nove neuronske veze.

Zašto se deca vizuelno stimulišu?

Kada govorimo o poremećajima senzorne modulacije na nivou vizuelnog sistema, najčešće govorimo o vizuelnoj preosetljivosti, vizuelnoj neosetljivosti i vizuelnom traženju. Dok vizuelno preosetljiva deca mogu burno reagovati i na najmanji vizuelni stimulus (npr. pokrivaju oči kada uđu u osvetljenu prostoriju), dotle su vizuelno neosetljiva i deca u vizuelnom traženju, neprestano u potrazi za različitim vizuelnim podražajima. Često mogu mahati rukama ili različitim igračkama ispred očiju, intenzivno gledati u svetlo, dugo posmatrati predmete intenzivnih boja ili objekte koji se okreću, vrteti predmete kružnog oblika i slično. U ovakvim situacijama, zabranom se problem može kratkotrajno rešiti, jer će dete vrlo brzo naći novi izvor stimulacije (npr. ako mu zabranite da maše rukom ili nekom igračkom ispred očiju, ono će izvor stimulacije pronaći u šarama ili resama na tepihu ili u slikovnici koju će neprestano otvarati i zatvarati). U terapiji senzorne integracije se nastoji da se izborom adekvatne aktivnosti utiče na to da dete svoj vid koristi funkcionalno- u cilju ostvarivanja kontakta pogledom, vizuelnog praćenja, vizuelnog pretraživanja, vizuelnog pamćenja, uz naglašavanje njegove protektivne (zaštitne) uloge. Kako biste usmerili dete da sve vreme gleda gde se i kuda kreće, tj. da funkcionalno upotrebljava svoj vid, možete u prostoriji postaviti prepreke različite širine, veličine, dubine, nagiba. Obraćajući pažnju na to gde se i kuda kreće, dete štiti svoje telo od pada i povreda.

Zašto sve mora da bude „pobrkani lončići šerpe i poklopčići“?

Šta je usporen govor? Ko se bavi razvojem govora? Šta nam je doneo 21.vek, a šta odnelo novo vreme u kome živimo?

Kada je govor usporen, ne razvija se kako treba, kasne faze u gukanju i brbljanju, prva reč se pojavi oko druge godine…tada pričamo o kašnjenju u govorno – jezičkom razvoju, ili da dete ima dijagnozu Razvojna disfazija.

Šta je Razvojna disfazija ili usporen razvoj govora?

Razvojna disfazija ili usporen govorno – jezički razvoj je neadekvatan razvoj govora kod deteta čiji rečnik ne odgovara njegovom uzrastu, a isto tako i nivo razumevanja nije u skladu sa njegovim hronološkim uzrastom.

Kada se primeti bilo kakvo kašnjenje, na bilo kom nivou govorno – jezičkog, psihomotornog ili socio – emocionalnog razvoja potrebno je da se obratite logopedu. Zašto? Da bi logoped procenio testovnim materijalom Vaše dete, postavio dijagnozu i predložio logopedski tretman (ako smo zaboravili, logoped je stručnjak koji procenjuje govorno – jezički status deteta, odnosno procenjuje receptivni i ekspresivni govor (koliko dete razume ono što mu se govori i koliko ima reči u svom rečniku u odnosu na trenutni uzrast)).

Logopedski tretman mora biti metodološki strukturisan i prilagođen detetu i njegovom problemu.

Govor je dvosmerna relacija i pored rečnika mora da postoji i razumevanje onoga ko priča i onoga ko sluša i odgovara – u ovom slučaju dete.

Kada se osvrnemo na prošli vek vidimo da je govorna patologija bila 8,5 odsto, a kako smo se bližili 21. veku se povećavala na 63 odsto, a po poslednjim istraživanjima od 70 do 80 odsto dece ima neki problem u govoru, jeziku, učenju, artikulaciji, mucanju i ponašanju.

Zašto je to tako? Kao što mnogi govore ulaskom u 21. vek mnogo toga se promenilo. Mišljenja smo da su se zaboravili mnogi kodeksi ponašanja, kulture, ali i poštovanja u verbalnoj zdravoj komunikaciji. Takođe smo zaboravili ko šta radi, ali i ko šta uči tj. ko se za šta školovao. Pa nije ni čudo što se povećao i broj govorne patologije.

I pored očuvanog sluha, urednog opšteg razvoja deteta, dobre motorike govornih organa dešava se da dete kasni u progovaranju. Svesni smo da se govor neće razviti sam već mora da bude stimulisan kako spoljnim tako i unutrašnjim stimulusima. Porodično okruženje je stimulativna sredina koja iz spoljnog sveta prenosi detetu nove sadržaje. Dete nove sadržaje podstaknuto iskustvom slaže u pasivni deo svog pamćenja da bi to vremenom dobilo funkciju i prešlo u aktivni govor. Tako nastaje govor tj. verbalna komunikacija.

Isti taj 21. vek nam je doneo manjak vremena za našu decu i bavljenje njima, igranjem, pričanjem, ali je doneo i mnogo obaveza i provođenje vremena na poslu. U tim trenucima zamena je televizor ili telefon. Verbalna komunikacija izostaje, a govornik je zvuk i glas nekoga tamo koji je u nekoj kutiji iz koje nam dolaze razni glasovi koje dete sluša i upija. Neko će reći ne preteruj…logoped ne preteruje on ukazuje na negativne strane prekomernog korišćenja moderne tehnologije…ne preteruje samo savetuje.

Kad govorimo o televiziji i kanalima koji su namenjeni deci oni su pravljeni tako da ih karakterišu jarke boje, sadržaj ima karakteristične zvuke i melodije, sadržaji se često ponavljaju i njihovo vreme trajanja je neograničeno. Da naglasimo tokom svih ovih vizuelnih i auditivnih senzacija dete je pasivan posmatrač.

Kao što možemo zaključiti stimulusi su prenaglašeni, dečija pažnja je okupirana ali sadržaji koje dete gleda ili sluša ne daju nikakve informacije iz stvarnog realnog sveta već iz virtualnog sveta.

Ono što nam je praksa pokazala i dokazala je da dete koje je izloženo prekomernom gledanju tv kanala koji emituju crtane filmove namenjene bebama i maloj deci negativno utiču na razvoj govora kod deteta koje se nalazi u optimalnom periodu za progovaranje.

Takvo dete je uskraćeno za ispitivanje prostora i da se po tom prostoru kreće i upoznaje ga i da mu to iskustvo pomogne u daljem napredovanju i sazrevanju.

Svako dete se sastoji iz čulnih podražaja pa je zato potrebno da dete dolazi u kontakt sa stimulusima koji utiču na sva čula (vizuelna, auditivna, taktilna, vestibularna), kako bi iskustvo pomoglo u njegovom sazrevanju na tom uzrastu.

Da rezimiramo, novo vreme nam je donelo mnogo dece koja kasne u progovaranju, imaju poremećaj pažnje i imaju problem sa izmenjenim ponašanjem. Postavlja se pitanje ko je kriv za to? Da li je to moderno doba sa mnogo podražaja, svetlećih i zvučnih igračaka koje pevaju ili recituju pesmice na stranom jeziku, moderno roditeljstvo koje smatra da dete od malena mora da ide na više aktivnosti koje mu ispunjavaju vreme ali nemaju značaj jer dete ima problem koji iziskuje rad sa stručnjakom tj.logopedom.

Filmska traka duga 25.godina onoga stvarnog, istinitih događaja i to raznih sa puno suza i bola, suočavanja i gledanja pravo u oči i očekivanja da li će se problem rešiti , „Da li će moje dete progovoriti? Da li je to autizam?“ nažalost nije snimljena (ali su zadovoljni i srećni preneli dalje) jer tada je bilo vreme bez mobilnih telefona i gledanja stranih crtanih filmova. Tada deca nisu mnogo vremena provodila pored tv-a.

Danas u modernom vremenu i modernoj tehnologiji držimo korak sa svim novim tehnikama, metodama i principima u logopedskom radu, ali nikako ne smemo da zaboravimo da nam se mnogi obraćaju jer im dete nije progovorilo, da nas pitaju da li je to autizam? Moje dete ima problem u izgovoru glasa R ili Š ili S, ima problem u pisanju diktata, ne čita tečno, loša mu je pažnja, ne može da „se svrti na jednom mestu“ i tako dalje… mnogo primera i mnogo problema koji nam govore da je problem nastao u detetovom ranom detinjstvu, a ne onog trenutka kada ste se obratili stručnjaku.

Savet nas logopeda koji se bavimo svim tim problemima sa kojima nam dolazite, a i za šta smo se školovali i stručnjaci smo u toj oblasti dođite na vreme jer vreme je bitan faktor za započinjanje logopedske dijagnostike i strukturisanog metodološki dobro isplaniranog logopedskog tretmana koji se u ovom moru modernizacije pomalo i zaboravio.