Planeta po meri deteta – Svetski dan deteta

Svetski dan deteta ili Međunarodni dan deteta se proslavlja 20. novembra kako bi se internacionalno ukazalo na dečija prava i skrenula pažnja na obaveze društva prema deci kao i na aktuelne probleme sa kojima se deca suočavaju.

Ovaj datum je ustanovljen od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1954. godine s ciljem da se u svim državama slavi istog dana. Dečija prava su utvrđena Konvencijom o pravima deteta usvojenoj 1989. godine.
Osnovni principi Konvencije su:
– pravo na život, opstanak i razvoj;
– najbolji interes deteta;
– pravo na participaciju;
– pravo na nediskriminaciju.

Ovaj dan je prilika za podsećanje na sve obaveze koje društvo ima prema deci. U našoj zemlji se dosta toga čini na unapređenju položaja dece, međutim dalek je put do ostvarivanja temeljnih prava deteta posebno dece iz osetljivih sredina i diskriminisanih grupa. Nažalost mnogo dece živi u siromaštvu, a ima i dece koja su isključena iz obrazovnog sistema i društva.
Kada govorimo o pravima deteta treba spomenuti i Porodični zakon koji predviđa da roditelji ne smeju da podvrgavaju dete ponižavajućim kaznama, koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, kao i da su dužni da ga zaštite od nasilja drugih ljudi. Važnost ovog zakona je u tome da roditelji moraju da znaju da se modeli ponašanja uče i da nije dovoljno deci govoriti kako treba da se ponašaju, nego da smo im mi, roditelji, vaspitači, terapeuti zapravo model na koji se ona ugledaju.

Problem dece sa invaliditetom i njihovih roditelja kao i njihovih prava su česta polemika današnjeg društva. Prava na njihovo obrazovanje u redovnim školama, zaposlenje i uključivanje u društvenu zajednicu. Poseban problem predstavljaju fizičke barijere koje onemogućavaju dostupnost svakoj ustanovi. Neophodne su rampe za invalidska kolica, liftovi, prilagođeni toaleti, kako bi ova deca imala kvalitetniji život.
Romska deca su, takođe, u mnogim aspektima diskriminisana. Okolnosti su te da u Srbiji u blizini romskih naselja postoje, takozvane, romske škole koje pohađaju isključivo romska deca. Nisu retki slučajevi njihove segregacije tako što se izdvajaju u posebna odeljenja, što je zabrinjavajuće.
Ono što nas još brine, a tiče se dece, je i porast govorno-jezičke patologije. Višegodišnja istraživanja koja su rađena od 1953. godine su pokazala da je tada bilo oko 8% dece predškolskog i školskog uzrasta sa problemima u govoru, jeziku, ponašanju, učenju i verbalnoj komunikaciji. Od 2008. godine taj procenat se povećao na 63% , a po poslednjim istraživanjima od 70 do 80 odsto dece predškolskog i školskog uzrasta ima neki govorno-jezički problem.

Zbog ovoga je važno da uočimo odstupanja od uzrasnih normi kada je u pitanju govorno-jezički, psihomotorni i socio-emocionalni razvoj dece da bismo na vreme tretirali poremećaje koji bi mogli uticati na akademske veštine tokom obrazovanja, pa i na kasniji izbor zanimanja.

Poruka LEC Čabarkapa: Svoj deci čestitamo današnji dan i želimo im da budu radosna, bezbrižna, da budu dobri đaci, sportisti, da budu dobri drugovi, da budu dobri ljudi – da pomognu drugome u nevolji, da poštuju starije, a budu vredni, istrajni i sigurni u sebe, a kada porastu da stvore bolje sutra.Volimo, čuvajmo i pazimo svu decu sveta!

Razumi, prihvati, voli – Međunarodni dan tolerancije

U savremenom društvu stalno smo okruženi ljudima koji se razlikuju. Ta različitost se ogleda u nacionalnosti, kulturi, običajima, veri, fizičkom izgledu, vaspitanju, stepenu obrazovanja, a tu su i osobe sa različitim nivoima invaliditeta i drugim razlikama.
Mi se ne rađamo tolerantni ili netolerantni, to je osobina koja se razvija i uči. Kao pojedinci možemo puno učiniti da dete izraste u osobu koja će znati da poštuje različitosti.

Dan tolerancije se obeležava 16. novembra. Toleranciju je definisao UNESCO, 1995. godine:

“Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi. Ona je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. Tolerancija je harmonija u različitostima. To nije samo moralna dužnost, to je takođe politički i zakonit zahtev. Tolerancija, vrlina koja mir može učiniti mogućim, doprinosi menjanju kulture rata u kulturu mira.”

Neki ljudi vole da budu u raznovrsnim okruženjima, dok se drugi u takvom okruženju ne osećaju prijatno. To zavisi od učestalosti boravka među različitim ljudima, stepena interakcije sa različitim ljudima, kao i od naših stavova prema razlikama. Važno je znati da će stavovi roditelja u velikoj meri uticati na stavove koji se tokom odrastanja formiraju kod dece.

Najčešće smo tolerantni prema onima koji su nam slični a za osobe koje to nisu dolazi do smanjene tolerancije. Deca uče po modelu, ona nas stalno posmatraju i imitiraju, čak i pre nego što progovore. Ukoliko ste vi kao roditelji netolerantni onda ni dete ne može postati tolerantno.

Netolerancija se izražava vređanjem, nasiljem, agresijom, ruganjem… Način na koji ćemo izraziti toleranciju zavisi od vaspitanja. Zato budite uzor svojoj deci, izbegavajte šale na tuđi račun, pokažite poštovanje prema drugima i prema njihovim različitostima, razgovarajte iskreno i otvoreno sa svojom decom, podstičite samopoštovanje u svojoj porodici. Bitno je da dete uključite u situacije u kojima je prisutna različitost. To može da bude u vrtiću, igraonici, na sportu, u školi, na izletu, u parku… Kroz igru deca uče o sebi, o drugima i o različitostima koje nas okružuju. Tako deci pružamo priliku da prihvate različitosti i da odrastu u tolerantne osobe.

Poruka L.E.C. Čabarkape: Nađite razumevanja za različitosti, prihvatite ono što je drugačije, naučite da volite bez predrasuda i budite dobar primer vašoj deci. Uvažavajmo različitosti – od toga rastemo i mi i deca.

Svetski dan dijabetesa 2020.- Značaj medicinskih sestara („Diabetes: Nurses make the difference“)

Svetski dan dijabetesa obeležavamo 14. novembra svake godine. Na današnji dan je rođen Frederik Banting koji je doprineo otkriću insulina 1922. godine. Ovogodišnji slogan Svetskog dana dijabetesa glasi „Dijabetes-značaj medicinskih sestara“. Svetski dan dijabetesa 2020. godine ima za cilj da skrene pažnju na značaj medicinskih sestara u prevenciji i lečenju dijabetesa. Ovogodišnja kampanja govori o ključnoj ulozi koju medicinske sestre imaju u pružanju podrške ljudima koji žive sa dijabetesom. One su takođe neophodna podrška i ljudima koji imaju rizik da obole od dijabetesa kao i ljudima koji već žive sa njim. Šećerna bolest ili dijabetes (lat. diabetes mellitus) je hronični, neizlečivi poremećaj metabolizma, koji se karakteriše trajno povišenim nivoom glukoze (šećera) u krvi. Uglavnom je uslovljen naslednim faktorima, a nastaje zbog smanjenog lučenja ili
smanjenog biološkog dejstva hormona insulina, odnosno u kombinaciji ova dva faktora. Dijabetes u trudnoći utiče na plod. Dijabetes je jedan od faktora koji može da se pojavi u toku trudnoće i koji može da se povuče posle 24. nedelje. Ako majka vodi računa o tome trudnoća može da prođe u najboljem redu. Ukoliko majka ne vodi računa može da dođe do većih problema i velikih posledica. Ono što je tu najveći problem je što majka koja boluje od dijabetesa koristi razna medikamentozna sredstva. Dejstvo lekova je nepredvidivo iako je tehnologija napredovala i neke probleme možemo da detektujemo i u toku trudnoće. Međutim mnogi problemi
ne budu detetovani u toku trudnoće. Tu nastupamo mi logopedi, defektolozi različitih profila, koji radimo sa detetom i bavimo se sa njim. Naravno prvenstveno je značajan ginekolog, neonatolog i pedijatar… Dijabetes je bolest koja utiče na mnogo aspekata života i osobama obolelim od dijabetesa treba posebna nega i briga. Zato je važno skrenuti pažnju na značaj edukacije medicinskih sestara kako bi imale potrebna znanja i veštine u radu i nezi ovih osoba. Broj osoba obolelih od dijabetesa se povećava i samim tim se povećava i potreba za stručnim medicinskim osobljem koje se trudi da im ulepša i olakša život koji remeti ova teška bolest.

Poruka ovogodišnjeg dana dijabetesa bi bila da čuvamo svoje zdravlje, kao i da cenimo trud i posvećenost svih medicinskih radnika koji zajedno sa nama brinu o očuvanju zdravlja.

Dan ljubaznosti i dobrote u 21. veku

Uprkos neprilikama koje su nas zadesile ove godine, ne smemo da zaboravimo koliko su dobrota i ljubaznost bitni i neophodni, pogotovo kada su u pitanju naši najstariji (naše bake, deke ili roditelji). Svetski dan ljubaznosti i dobrote se obeležava od 13. novembra 1998. godine, ali to nas ne sprečava da i svakog drugog dana nekome udelimo kompliment, pomognemo, zagrlimo, pružimo podršku i razumevanje, kažemo hvala i izvoli… Tim L.E.C. Čabarkapa je ove godine odlučio da naš slikovit prikaz prilagodimo trenutnim zbivanjima. Kroz ovu priču učimo decu na koje načine možemo pomoći onima kojima je naša pomoć trenutno najpotrebnija i lepim gestovima
im ulepšati ovaj, ali i sve ostale dane.

Ovogodišnji slogan može da bude da ovaj virus kovid bude prenešen u pozitivnom smislu i prenese dobrotu i ljubaznost svima nama, jer nam jepotrebna.

Bez puno muke do spretne ruke- vizuomotorna koordinacija

Vizuomotorna koordinacija (koordinacija oko-ruka) predstavlja sposobnost oka da prati ruku u toku izvršavanja radnje. To je složen proces kojim dete počinje da ovladava već od najranijeg uzrasta.
Manipulativna spretnost, grube motoričke aktivnosti, usvajanje školskih veština uslovljeni su dobro razvijenom vizuomotornom koordinacijom. Brojne aktivnosti stimulišu razvoj vizuomotorne koordinacije.
Postoji aktivnost koju lako možete da napravite i kod kuće, a koju mi rado koristimo prilikom tretmana u LEC Čabarkapa. Kroz ovu aktivnost dete pokreće ruke i pravi precizne pokrete, dete uviđa i uči putem pokušaja i pogreške, usmerava i održava pažnju u datoj aktivnosti, istrajava u zadatku…

Takođe, kroz ovu zanimljivu aktivnost podstičete razvoj i stimulisanje:
• vizuomotorne koordinacije;
• manipulativnu spretnost (brzinu, preciznost, jasnoću pokreta);
• hvatanje predmeta;
• vizuelno pretraživanje;
• klasifikaciju po boji;
• pojam količine;
• prelaz preko srednje linije tela;

Materijal koji koristimo za ovu aktivnost je:
• kukuruz, pirinač ili pasulj;
• mekani štapći od kojih se prave krugovi;
• hvataljka (štapić);
• sundjer;

U posudu sipate kukuruz, pirinač, pasulj zatim napravite od mekanih stapića krugove u raznim bojama i stavite u posudu. Dete treba drvenim štapićem (možete koristiti i pincetu) da uzima krug određene boje i stavi u čašu ili na postolje napravljeno od štapića i sunđera. Možete organizovati i timsku igru u kojoj određujete vreme za koje dete treba da stavi krug, ali i preciznost pokreta.

Poruka L.E.C.Čabarkapa: Stimulišite i vežbajte manipulativnu spretnost, vizomotornu koordinaciju, vizuelno pretraživanje i tako ćete poboljšati školske veštine Vašeg deteta.

 

Zašto sve više stručnjaka govori da pre treće godine dete ne treba da ide kod logopeda?

Pitanje koje sve češće čujemo od zabrinutih roditelja koji primete da postoji neki vid kašnjenja u razvoju njihovog deteta je: „Da li smo došli prerano?“
Svako dete ima svoj tempo razvoja koji je individualan ali ipak postoje određene faze razvoja koje svako dete treba da savlada na određenom uzrastu. Kada se to ne desi reč je o razvojnom kašnjenju. Kada postoji kašnjenje bitno je uočiti problem i adekvatno stimulisati razvoj deteta. Već na uzrastu od dva meseca javlja se prva faza u razvoju govora i jezika. Naizgled besmislene faze brbljanja i gukanja vode do pojave prve reči. To znači da se tada mogu primetiti prvi znaci razvojnog kašnjenja.

Ovo su neki od znakova kašnjenja u govorno-jezičkom razvoju na koje treba da obratite pažnju:
-kašnjenje faze gukanja (gukanje se javlja između 2. i 4. meseca);
-kašnjenje faze brbljanja (brbljanje se javlja između 5. i 6. meseca);
-kašnjenje pojave prve reči (prva reč se javlja između 9 meseci i godinu i po dana);
-ako dete ne usmerava pažnju na govor drugih ljudi, ako ne oponaša onomatopeje;
-dete koje ne tapše, ne maše, ne pokazuje gde mu je glava;
-ako sa godinu i po godine nije progovorilo;
-ako na uzrastu od dve godine u rečniku ima tek nekoliko reči, ne razume jednostavne i situacione naloge, ukoliko nema prostih rečenica;

Ukoliko na uzrastu od 12 meseci dete ne reaguje na govor to može biti znak za brigu, jer na tom uzratu dete treba da koristi gestove, da reaguje na govor drugih ljudi, da razume jednostavne naloge… To znači da dete razume komunikaciju. U tom periodu se javlja i prva reč.

Sa dve godine dete bi trebalo da imenuje predmete, bia I radnje koje svakodnevno ima u svom iskustvu. Na tom uzrastu treba da se javi i začetak dvočlane rečenice.

Preporuka stručnjaka sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom sa govorno-jezičkim problemima uvek glasi isto: „Kucajući na naša vrata već ste napravili prvi korak ka rešavanju problema. I, ako su Vam rekli da ste došli prerano, ne verujte. Dođite ranije.“

Myobrace-Beograd

Myobrace metoda i njen značaj u otklanjanju loših oralnih navika

  1. Kako Myobrace pomaže pravilnom položaju jezika i pravilnom disanju?
    2. Kako Myobrace pomaže pravilnom položaju vilice/zuba?
    3. Kako Myobrace pomaže pravilnom gutanju?

Oralna praksija je preduslov za pravilnu artikulaciju glasova i predstavlja sposobnost voljnog pokretanja govornih organa (usana, obraza, vilica, jezika, mekog i tvrdog nepca). Podaci govore da je sve više dece koja imaju nepravilan položaj zuba. To utiče na teže održavanje oralne higijene, veću učestalost karijesa, pojavu parodontopatije, teškoće u žvakanju i govoru. Loše navike (sisanje prsta, disanje na usta i nepravilno žvakanje i gutanje) dovode do pojave nepravilnosti u razvoju lica i vilica.

Zato je važno obratiti pažnju na pravilan razvoj svih govornih organa jer disfunkcija nekog od njih direktno utiče na proces govorne produkcije.

Oralna praksija se intenzivno razvija tokom prve godine života, kroz aktivnosti kao što su žvakanje, sisanje, gutanje, pokreti orofacijalne muskulature, vokalizacija, brbljanje i na kraju ovog perioda – pojava prve funcionalne reči. Žvakanje predstavlja izuzetno važnu aktivnost jer su za njeno izvođenje potrebne različite oralne veštine, kasnije neophodne za pravilan razvoj govora. Za pravilno žvakanje neophodno je da su zubi i vilica pravilno razvijeni i da postoji adekvatna pokretljivost i snaga mišića jezika i usana.

Jedan od razloga zbog kojeg dolazi do pojave loših oralno-motoričkih veština može biti problem u senzornoj integraciji. Senzorni problemi mogu dovesti do toga da dete ne oseća hranu u ustima ili je preosetljivo na određenu vrstu hrane.

Znaci poremećaja senzorne integracije su: odbijanje hrane različitih tekstura, boja ili ukusa, gutanje bez žvakanja ili uz minimalno žvakanje, prekomerno plakanje ili nagon za povraćanjem kada dođe vreme za ručak. Takođe, pojava salivacije, prevelikih zalogaja, škripanje zubima, intenzivno ispitivanje predmeta ustima (nakon prve godine) itd.

Kod dece koja su taktilno preosetljiva nošenje proteze predstavlja pravi izazov. Zbog ovakvih i sličnih poteškoća LEC Čabarkapa je otpočeo saradnju sa specijalistom ortopedije vilica dr Natašom Mratinković (Specijalistička stomatološka ordinacija MND Dental) koja je generalni zastupnik Myobrace aparata.

Šta je Myobrace i kako se on razlikuje od ostalih ortodontskih terapija?

Myobrace sistem se razlikuje od ostalih ortodontskih terapija jer nema za cilj samo ispravljanje, već i otklanjanje uzroka koji je doveo do zbijenosti zuba i nerazvijenosti vilice. Ovaj način terapije je idealan za decu tokom rasta i razvoja, u uzrastu od 6 do 10 godina.

Myobrace terapijom dobijamo sledeće rezultate:

* Pravilno disanje na nos i spojene usne u stanju mirovanja

* Pravilna pozicija jezika

* Neaktivnost mišića usana prilikom gutanja

* Pravilan razvoj mišića orofacijalne regije

* Ispravljanje zuba bez bravica, ritejnera ili ekstrakcije

Myobrace aparati ispravljaju zube i vilice učeći jezik da bude na pravilnoj poziciji, poboljšavaju funkciju gutanja i stimulišu disanje na nos. Takođe, dizajnirani su tako da uz pomoć blagih sila deluju na zbijene zube i na taj način stvaraju širu vilicu, što ne samo da ispravlja zube, već i poboljšava izgled i razvoj lica. Pored toga, smanjuje se broj slučajeva u kojima su potrebne bravice ili ekstrakcija zuba. Aparati iz Myobrace sistem-a ispravljaju zube u tri faze: prvo koriguju loše navike, potom utiču na ekspanziju luka i ispravljanje zuba i, konačno, u trećoj fazi obezbeđuju retenciju.

Pikler penjalica i značaj ravnoteže

U našem logopedskom centru nešto novo…

Penjalica (Pikler penjalica – Eco toys) sa kosinom angažuje detetovu vizuelnu percepciju, odmeravanje jačine hvata šake, rotaciju tela i prelaz preko srednje linije tela, usklađivanje tonusa kako bi se održala željena postura, koordinaciju pookreta ruku i nogu što je  vrlo bitno, a sjajna je i za vestibularnu stimulaciju, odnosno, aktiviranje čula ravnoteže.

Čulo ravnoteže ima važnu ulogu u svesti o položaju i kretanju u prostoru, održavanju tonusa i stabilizaciji očiju prilikom kretanja glave. Ono je jedino koje koristi informacije i iz drugih čula za svoj rad.  Da bismo održali ravnotežu, potrebne su nam informacije iz čula vida i čula sluha. Otuda postoji neraskidiva veza u aktivnosti ovih čula, jer kada nedostaju informacije iz ovih čula, otežano je održavanje ravnoteže. Čulo ravnoteže je smešteno u unutrašnjem uvetu koje je odgovorno i za prijem i dalje prosleđivanje zvučnih informacija. Istraživanja su pokazala da stimulacija čula ravnoteže podstiče bolju slušnu obradu i brbljanje.  S druge strane, svaka promena položaja glave je korigovana pokretima očiju u suprotnom smeru, što je važno za orijentaciju u prostoru. Kada vestibularni sistem ne obrađuje informacije kako treba, to se odražava na vizuelnu percepciju i naše opažanje prostora, oblika, razdaljine, kao i na razlikovanje sličnih informacija (npr.slova ili brojeva). Postoji veza i sa drugim sistemima. Dobra orijentacija u prostoru i poverenje u svoje telo, odnosno poverenje da ćemo moći da prilagodimo mišiće tela tako da zadržimo ravnotežu, bez padanja, stvaraju fizičku i emocionalnu sigurnost. Ona pomaže i u regulisanju stepena budnosti i pažnje i time je povezana sa uspehom u učenju. Na osnovu svega navedenog se vidi da je uredno funkcionisanje i stimulisanje čula ravnoteže od suštinskog značaja za razvoj slušanja, gledanja, a zatim i govora i školskog učenja. Govor i jezik su kruna dobre senzorne integracije i zato je važno detetu pružiti adekvatnu stimulaciju svih čula.

Dan čistih planina- volimo i čuvajmo našu planetu

Širom sveta se na današnji dan (26.septembar) obeležava Dan čistih planina.

Planine su nam važne jer nam obezbeđuju kiseonik, vodu za piće a ujedno su i dom velikom broju biljaka i životinja. One su nešto bez čega ne bi ni mi postojali i nešto što čini svet lepšim mestom. Zato je važno ukazati na značaj planina i na značaj očuvanja istih. Na ovaj dan širom sveta se organizuju razne ekološke akcije čišćenja, planinarenja, šetnje…

Lepote i sve prednosti koje nam pružaju naše planine bivaju ugrožene usled različitih faktora (masovnog turizma, seče šuma, globalizacije, urbanizacije, klimatski prromena…). Današnji dan prolazi u znaku podizanja svesti o značaju prirode i njenom očuvanju.

Zato smo danas u LEC Čabarkapa kroz logopedsko-edukativni rad govorili o značaju i lepotama planina. Sa Vašim mališanima kod kuće možete pričati o ovoj temi na različite načine i ujedno stimulisati razvoj deteta. Pričajte im o našim planinama (širite rečnik, definišite pojmove), crtajte i bojite najviše vrhove, diskutujte kakve su planine zimi a kakve leti, pravite kolaže i lepite lišće šarenih boja koje krasi šume naših planina…

Poruka LEC Čabarkapa:

Čuvajte planine… tako čuvate i svoju decu i svoju budućnost.

Naučio sam da govorim lepo, sada je došlo vreme da naučim lepo da pišem i čitam

Kao što je bitno da dete naučimo pravilno da govori i razume govor, tako je bitno i da dete nauči da čita i piše, da razume pročitano i da bude funkcionalno pismeno.

Ako je osoba nepismena znači da, pored svega navedenog, nema bogatsvo rečnika, a samim tim ima smanjenu sposobnost komunikacije što direktno utiče na jezik, kulturu i opšte znanje.

U septembru 1965. godine se prvi put javila ideja o obeležavanju Međunarodnog dana pismenosti i to na Svetskoj konferenciji ministara obrazovanja u Teheranu. Na konferenciji je pokrenuta inicijativa za obeležavanje Međunarodnog dana pismenosti kako bi se pokrenula svest o važnosti pismenosti na međunarodnom nivou.
1966. godine se prvi put obeležio Međunarodni dan pismenosti.

Cilj obeležavanja Međunarodnog dana pismenosti jeste da podseti na problem nepismenosti koji postoji u celom svetu. Neki od problema osoba koje se vode kao funkcionalno nepismene su popunjavanje formulara, razumevanje izveštaja o stanju u banci, plaćanje računa, primena informacija dobijenih iz različitih tekstova.

Statistički podaci nam govore da pismenost u Srbiji i regionu nije na zavidnom nivou. U Srbiji je 17% stanovništva nepismeno, dok 14% populacije nema dan škole ili ima samo nekoliko dana škole,  11% dece ima nezavršenu osnovnu školu. UNESCO smatra da je procenat od 0,2 % nepismenih prihvatljiv i dozvoljen maksimum.

PISA istraživanje (najveća međunarodna provera postignuća učenika) pokazalo je da učenici u Srbiji postižu rezultate ispod proseka. Među mladima je izražena upotreba žargonizama i stranih reč.
Stručnjaci upozoravaju da naši đaci ne poznaju dovoljno gramatiku, pravopis i da im je leksički fond siromašan.

Pismenost podrazumeva poznavanje pisma, umeće čitanja i pisanja. Nepismenost je nepoznavanje pisma iz čega proističe nemogućnost čitanja i pisanja.
Različiti su kriterijumi po kojima se neka osoba svrstava u nepismene i razlikuju se od zemlje do zemlje. U nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ako ona ne zna da čita i piše, dok u drugoj zemlji osoba je nepismena ako ne zna da čita ili da piše. Takođe, u nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ona osoba koja nema završeno osnovno obrazovanje.

UNESCO predlaže da se pod nepismenim ljudima smatraju osobe koje ne znaju da napišu ili pročitaju jednostavan tekst vezan za svakodnevni život. Takođe, prema UNESCO osoba je funkcionalno pismena ako može da se uključi u aktivnosti u kojima je pismenost važna za funkcionisanje zajednice .
Prava i jedinstvena definicija pismenosti ne postoji zbog toga što postoji više različitih shvatanja o tome šta pismenost podrazumeva.
U međunarodnoj zajednici shvatanje pismenosti je različito, od toga da je to jednostavan proces sticanja osnovnih kognitivnih veština, zatim korišćenje kognitivnih veština na načine koji utiču na socioekonomski razvoj kao i razvijanje kapaciteta za društvenu svest i kritičku refleksiju kao podlogu za lične promene i promene zajednice.
U praksi se pismenost smatra kao sposobnost čitanja, pisanja i računanja u kombinaciji sa definisanjem pismene osobe kao one koja je završila osnovno obrazovanje.
Pismenost je ljudsko pravo koje je definisano u pravu na obrazovanje. Deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a samim tim i pravo na pismenost.

Problem nepismenosti utiče na jezik, kulturu i lokalno znanje. Nepismenost utiče direktno na jezik i govor zbog toga što osoba koja nije pismena, nema bogatstvo rečnika i ima smanjenu sposobnost komunikacije.

Često kažemo da je neka osoba nepismena ako govori i/ili piše gramatički i pravopisno nekorektno. U velikoj meri na pismenost utiču mediji koji često promovišu nepismene natpise i neadekvatan način izražavanja. Takođe, na pismenost u velikoj meri utiče i pisanje poruka na takozvanim pametnim mobilnim telefonima gde većina ljudi ne obraća pažnju kako su napisali reči, da li su rečenice gramatički i pravopisno korektne i slično. Bili nepismeni ili ne, veliki broj građana, pa i javnih ličnosti, čini brojne pravopisne i gramatičke greške, pod kojim se podrazumeva nepravilna upotreba reči, kao i njihovo pisanje, kada se piše i izgovara neki glas u reči (npr. kad se piše „č“, a kad „ć“, odnosno „dž“ i „đ“), kad se piše malo ili veliko slovo, kad se stavljaju znaci interpunkcije i slično.

Poruka LEC Čabarkapa je:
Ljudi su uzori jedni drugima u mnogim oblastima, pa tako možemo biti jedni drugima dobar uzor u oblasti pismenosti tako što ćemo podstaći ljude iz svoje okoline da se školuju i opismenjavaju, a kasnije i da poznaju svoj jezik i poštuju njegov pravopis.