Месец: мај 2019.

Oralna praksija i senzorna integracija

Oralna praksija predstavlja preduslov za pravilan izgovor glasova, a bazirana je na voljnom pokretanju delova govornih organa (usana, vilice, obraza, jezika, mekog i tvrdog nepca). Oralna praksija se intenzivno razvija tokom prve godine života, kada se kod dece primećuje niz neverbalnih i verbalnih oralnih motoričkih aktivnosti, kao što su žvakanje, sisanje, gutanje, pokreti orofacijalne muskulature, vokalizacija, brbljanje i na kraju ovog perioda – pojava prve funcionalne reči. Žvakanje predstavlja izuzetno važnu aktivnost jer su za njeno izvođenje potrebne različite oralne veštine kasnije neophodne za pravilan razvoj govora. Zato je deci potrebno postepeno uvoditi čvršću hranu koju mogu da žvaću, grizu (korica hleba, jabuka, keks…). Već kod tromesečne bebe se mogu uočiti prvi pokreti žvakanja, beba između 5. i 7. meseca može da žvaće zatvorenih usta, dok desetomesečno dete može duže da žvaće i da oblizuje donju usnu. Sa 2 godine dete treba da jede hranu različite teksture, čvrstine, ukusa, da može da pregrize kreker ili neki tvrđi kolačić. Međutim, neretko se dešava da veliki broj dece jede samo pasiranu hranu, odbija da žvaće ili grize hranu, često se zagrcnu ili povraćaju, imaju pojačanu salivaciju usled slabosti mišića orofacijalne regije, što može bitno uticati na pravilan razvoj govora.
Jedan od razloga zbog kojeg dolazi do pojave loših oralno-motoričkih veština može biti problem u senzornoj integraciji. Senzorni problemi mogu dovesti do toga da dete ne oseća hranu u ustima ili je preosetljivo na određenu vrstu hrane.

Tako taktilno preosetljivo dete može odbijati da jede hranu različitih tekstura ili ukusa, ili je može samo gutati, uz minimalno žvakanja, može prekomerno plakati, imati nagon za povraćanjem kada dođe vreme za ručak.

S druge strane, kod neosetljivog deteta može doći do toga da ne oseća da ima hranu ili pljuvačku u ustima,  da uzima velike zalogaje hrane… Kod proprioceptivno nedovoljno osetljive dece može doći do toga da retko jedu, jer često nemaju osećaj da su gladni, da škripe zubima (bruksizam), da intenzivno oralno ispituju predmete. Hipotonična deca (koja su često proprioceptivno nedovoljno osetljiva) imaju problem sa posturom, kontrolom trupa, stabilnošću glave, slabošću mišića orofacijalne regije, pojačanom salivacijom što bitno utiče na razvoj oralno-motoričkih veština. Sve ove nabrojane senzorne teškoće rezultiraju lošom oralnom praksijom. Pošto govor zahteva koordinisane pokrete jezika, usana, vilice, mišića orofacijalne regije i pravilno disanje, dete sa nezrelom oralnom praksijom imaće problem sa motoričkim planiranjem, sa izvođenjem motoričkih pokreta što može da uspori proces progovaranja. Usled nedovoljne osetljivosti može se desiti da dete ne oseća u kom su mu položaju jezik, usne, koliko treba da otvori usta da bi izgovorio određeni glas itd. U ovim slučajevima, detetu treba uraditi procenu senzorne integracije i ustanoviti da li se radi o poremećaju senzorne diskriminacije, registracije ili senzorne modulacije (preosetljivost, nedovoljna osetljivost ili traženje), sastaviti senzorni profil deteta i napraviti plan tretmana senzorne integracije na kojem bi se primenjivale aktivnosti za senzitivaciju ili desenzitivaciju oralne regije, oralne masaže koje mogu pomoći u senzornoj registraciji, vežbe kojima se poboljšava motorno planiranje i slično.

Zašto nam je prva reč kod deteta nerazumna, nerazgovetna i sa prizvukom stranog jezika

Danas, kada je prisutna velika kulturna raznolikost i kada nam se nameće potreba za razumevanje i govorenje što više jezika, roditelji se često pitaju kako mogu pomoći deci i kada je pravo vreme za početak učenja stranog jezika.

 Šta dete treba da usvoji pre početka učenja stranog jezika?

Svakako, pre početka učenja stranog jezika, potrebno je da dete ovlada maternjim jezikom kako ne bi kasnije naišlo na poteškoće u savladavanju maternjeg jezika. Neophodno je da logoped uradi procenu govorno-jezičkih sposobnosti, kako bi bili sigurni da učenje novog jezika neće poremetiti bazu maternjeg, već je nadograditi. Deca koja zamenjuju (supstituišu) glasove, omituju, umekšavaju, obezvučavaju ili/i iz bilo kog razloga kasne u govorno-jezičkom razvoju mogu da imaju takva odstupanja i u izgovoru i u stranom jeziku. Tek kada logoped ukaže na probleme koje dete ima prilikom izgovora glasova ili u samom kašnjenju govora, i nakon kontinuiranog logopedskog tretmana i rešavanja problema u govoru i jeziku dete je spremno za učenje novog jezika.

Učenje kreće kroz igru i nesvesno usvajanje, vodeći računa o važnosti postupnog učenja na isti način na koji teče govorno jezički razvoj i kako dete savladava maternji jezik.Baza maternjeg jezika mora imati dobar temelj, kako bi izgradnja onoga što tek dolazi bila čvrsta i ustaljena.

Kako se strani jezik usvaja?

Neurofiziološki mehanizmi koji su odgovorni za usvajanje kako maternjeg jezika, tako i stranog jezika slabe nakon određenog perioda zivota. Već posle pete godine, dete slabije može da usvoji fonološka pravila i morfosintasičke osnove jezika, koje je do tada automatski i nesvesno usvajalo.

Kako prolaze godine i kako dete raste, ono kreće sa lakšim usvajanjem gramatičkih pravila nekog jezika i to usvajanje teče svesnim procesima. To ne znači da starija deca ili odrasli koji kasnje uče neki strani jezik neće uspeti da ga nauče, već znači da će kod njih način učenja biti drugačiji. Oni neće usvajti strani jezik nesvesno, nego svesno i taj proces usvajanja jezika će teći drugačijim putem i drugim neurofiziološkim mehanizmima nego kod dece mlađe od pet godina.

Da li vredi početi rano?

Rano učenje stranog jezika kod dece je pokazalo niz prednosti u odnosu na onu decu koja nisu učila strani jezik. Neka istraživanja govore u prilog tome da deca koja su rano počela sa učenjem stranog jezika, lakše usvajaju gradivo iz ostalih predmeta. Pretpostavka je da takva vrsta iskustva, uz to, pospešuje i komunikaciju, snalažljivost u izražavanju i razumevanju jezika. Takođe, rano savladavanje maternjeg jezika i učenje stranog jezika od malih nogu, stvara osnovu za lakše učenje drugih stranih jezika.

Svakako, rano učenje jezika podstiče decu da kasnije uče i druge jezike. Automatsko i nesvesno usvajanje jezika motiviše decu za dalje učenje. Jako je bitan metod postupnosti koji mora biti u skladu sa detetovim mogućnostima. Edukativni materijal, takođe, mora biti prilagođen detetu i njegovim mogućnostima, kako ga ne bi sputavalo već motivisalo za dalje učenje.

Kako se jezik usvaja od „malih nogu“?

Deca u ovom ranom periodu uče tako što oponašaju model koji ih uči pa je važno obratiti pažnju na oblik nastave koji se primenjuje kod ove dece. Formiranje manjih grupa gde će se ispoštovati individulani pristup prema meri svakog deteta je nešto što će olakšati učenje stranih jezika.

Jako je bitno razlikovati pristup kod podučavanja dece mlađeg uzrasta od onog koji se primenjuju kod starije dece. Najbolji su rezultati postignuti kod onog učenja koje se odvijalo u prirodnoj sredini. Usvajanje novog je uspešnije kad se odvija kroz igru, pevanje, glumu, imitaciju… Bitna stvar je da se deca ne opterećuju gramatikom već da spontano usvajaju novi jezik. U ranom periodu zivota deca veoma brzo i sa velikom lakoćom upijaju znanje a najbolji primer za to je usvajanje maternjeg jezika. Dakle, u tom ranom uzrastu, ukoliko je  govorno-jezički razvoj deteta uredan, usvajanje drugog jezika im ne predstavlja problem.

Iako su dosadašnja iskustva pokazala da deca lakše usvajaju strani jezik u ranijem uzrastu, bitno je reći da početak učenja stranog jezika u sedmoj godini zivota je dovoljno rano da usvoji i izgovor i naglasak i da uspešno napreduje u usvajanju novog jezika. Uloga logopeda je da prati norme govorno-jezičkog razvoja i da tokom rada sa detetom stvara temelje za kasnije sticanje drugih znanja i veština.

Iako postoje argumenti koji idu u prilog učenju stranog jezika od malih nogu, ipak je za jezik (koji je po svojoj prirodi stalno u razvoju) neophodan rad tokom celog toka školovanja. Na taj način učenje jezika prati i sazrevanje deteta, što znači da neke novostečene misaone sheme omogućavaju da se neke jezičke strukture lakše razumeju i primene.

Savet roditeljima je da pre uvođenja novog jezika potraže savet logopeda koji će proceniti govorno – jezički status deteta. Ako dete ima bazu svoga jezika tada nema prepreka da se uvede novi jezik kod deteta. Naravno novi jezik se postepeno i kroz igru i slikovni materijal uvodi kod deteta. Potrebno je voditi računa da se suprasegment i melodija maternjeg jezika ne naruše.

Zašto je važno da prva reč „dođe“ na vreme?

Prva reč kasni, faze u progovaranju su oskudne ili ih nema, razvoj govora nije u skladu sa njegovim hronološkim uzrastom, a Vi se pitate da li je Vašem detetu potreban logoped?

U čekanju vreme i „kritični period“ za govorno-jezički razvoj prolaze, a Vi i dalje imate izgovor…rano je, ima vremena, mali je…progovoriće…

Kao što pedijatri imaju norme prema kojima prate stepen razvoja deteta, tako i logopedi imaju norme prema kojima prate da li detetov govorno-jezički razvoj teče uredno.

Sigurno ste čuli od ljudi iz vaše okoline da neko dete ima dve, tri ili čak četiri godine, a još uvek nije progovorilo. Neki ljudi se brinu zbog toga, a neki imaju stav da to nije bitno i da ima vremena da progovori: „Zašto „terati“ dete da govori ako ne želi?“, „Bitno je da razume sve što mu se kaže“, „Lenjo je da govori“, „Govoriće ceo život“. Ovi i mnogi slični stavovi su pogrešni! Važno je da dete progovori na vreme kako bi njegov razvoj tekao uredno, u skladu sa normama.

Kada je vreme za prvu reč?

Pre nego što dođe do pojave prve reči, bitno je da dete ima faze gukanja i brbljanja. Već tada možemo primetiti da se govorno-jezički razvoj ne razvija onako kako bi trebalo. Prva reč treba da se javi oko godinu dana. Kada kažemo prva reč, mislimo na prvu reč koja je funkcionalna, odnosno upotrebljena smisleno i u pravom trenutku (npr. kada se dete obrati mami i kaže „mama“). Mnogi roditelji na pitanje logopeda kada se javila prva reč odgovaraju da je to bilo oko šestog ili osmog meseca. U tom periodu dete udvaja slogove (ma-ma, ta-ta) i to je slogovna faza kroz koju dete prolazi i to nije prva funkcionalna reč iako roditelji to misle.

Razvoj govora iz meseca u mesec

Oko šestog meseca, dete osim pevanja vokala (A, E, I, O, U) počinje da izgovara i neke konsonante (m, p, t, d, ) i tada, po prvi put, od deteta dobijamo nešto što liči na prve pokušaje da se produkuju reči, odnosno slogove (ma, ta, ba, pa…). Ta faza razvoja naziva se faza „brbljanja“. Pre šestog meseca, važno je da podstičemo dete da produkuje vokale tako što ćemo zajedno sa njim da pevamo (aaaaa, eeee…). Osim toga nastojite da verbalizujete sve ono što radite sa detetom (npr, kada šetate i vidite kuče kažete: „Vidi kucu. Kako kaže kuca? Av, av, aaav…“). Kada dete počne da udvaja slogove, važno je da mu uzvratite na isti način („ma-ma“, „ta-ta“). Dete možete da stimulišete tako što ćete da imenujete određene aktivnosti koje radite sa njim (npr. kada ga uspavljujete, pevajte „ni-na, na-na“, kada ga hranite „am-am“ i slično).

Onomatopeja je jedna od važnih stimulacija, stoga kada vidite neku životinju, automobil ili uradite neku aktivnost propratite to vokalizacijom (npr. „mau-mau“, „opa“, „brm-brm“, „bi-bi“ i sl.). Mnogo je važno da dete nakon onomatopeje krene sa razumevanjem govora i razvojem govora jer u mnogim situacijama se dešava da dete ostane na nivou onomatepeje jer nema dovoljno stimulacije.

Od šestog do devetog meseca beba je spremna za aktivno učenje tako što gleda ono što dodiruje, traži ono što čuje i započinje gestovnu komunikaciju. U ovom periodu majka uvodi dete u svet zvuka, uči ga da imitira i da posmatra svoje lice u ogledalu. U devetom mesecu dolazi do udvajanja slogova, a brbljanje postaje intenzivnije i podseća na pravi govor. Taj period između devetog i dvanasetog meseca je period kada dete najčešće izgovara svoje prve reči. Tada je važno biti osetljiv na to kuda dete usmerava pažnju i koristiti detetovu radoznalost da bi naučilo kako da nešto imenuje („Da, to je kuca!“). Tada roditelji imaju zadatak da dete uče da poštuje zabrane i izvršava jednostavne naloge (npr. „Daj loptu“).

Saveti za roditelje

Ako dete nije progovorilo oko prve godine ili se razvoj govora odvija usporeno, od značaja je da njegova okolina (prvenstveno roditelji) koriste jasno artikulisan govor. Bitno je da pravilno izgovarate reči kada se obraćate detetu. Nemojte da mu se obraćate izmenjemom artikulacijom, odnosno da govorite umekšane glasove (npr. Idemo da pavamo. Vojim te. Jubim moje pije.). Neophodno je sve aktivnosti, u vezi sa detetom, propratititi govorom jer je detetu potrebna stalna govorna stimulacija.

Moć govora dobijamo rođenjem, ali logopedi su tu da onda kada ta moć nema efektivnu snagu, nauče dete kako da je upotrebljava. Dobra stimulacija podrazumeva uključenost roditelja, odlučnost i energičnost. Zadaci koje treba roditelji da obave stimulišući dete da govori mogu da budu naporni i teški, ali napredak koji naprave, posle određenog vremena, zajedno sa svojim detetom učiniće da taj osećaj nestane. Osim dijagnostikovanja i rada sa decom, logopedi imaju ulogu i da edukuju roditelje kako da spreče javljanje govorno-jezičkih poremećaja, kao i da rade sa svojom decom ukoliko se javi neki poremećaj. Ukoliko mislite da Vaše dete kasni u odnosu na razvojne govorno-jezičke norme, prva reč se nije javila na vreme ili samo želite da proverite da li govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj teče uredno pravi način da budete sigurni u to je da dete odvedete kod tima stručnjaka (logoped, psiholog i reedukator psihomotorike) koji će vam reći svoje mišljenje i predlog rada sa detetom.

Izostanak pokaznog gesta, nemanje kontakta pogledom, neodazivanje na ime su prvi alarm da se javite logopedu! I još jednom, u govorno-jezičkom, psihomotornom i socioemocionalnom razvoju Vašeg deteta ne postoje izgovori i opravdanja „Ima vremena!“ već postanite svesni da Vaše dete ima problem i da mu je potrebna pomoć stručnjaka tj. logopeda.

Prvi prijem i opservacija: Dijagnostika i tretman za Vaše dete u Logopedskom centru Čabarkapa

Sigurno ste pomislili: „Zašto je bitno da na prvom prijemu, pored logopeda, budu prisutni psiholog, reedukator psihomotorike i senzorni integrator?“ ili „Mom detetu treba logoped, a ne psiholog.“ Često se dešava da se iza govorno-jezičkog poremećaja krije još neki problem, kao što je npr. problem sa pažnjom ili problem sa motorikom ili ipak dete nije sigurno da li treba da piše levom ili desnom rukom (dominantna lateralizacija) ili detetu ne prija kada dodirne plišanu igračku ili ne voli da nosi kapu.

Zbog navedenog je bitno da na prvom prijemu bude prisutan stručni tim koji čine: logoped, psiholog, reedukator psihomotorike i senzorni integrator. Ispravna dijagnostika i rano započet tretman su presudni faktori za razvoj govora kod deteta kod kog postoji kašnjenje u govoru. Nekada su razlozi za kašnjenje u govoru vidljivi odmah, a nekada se to kašnjenje primeti tek tokom tretmana. Upravo to je još jedan razlog zbog koga je bitno da dete bude opservirano sa različitih aspekata.

Kako izgleda prvi prijem i šta svako od stručnjaka procenjuje?

Svaki prijem se razlikuje u zavisnosti  o kom problemu se radi i koliko godina ima dete (da li je predškolac, školsko dete ili dete koje još uvek nije progovorilo). Svaki član posebno opservira dete, odvojeno od roditelja, kako bi rezultati bili što relevantniji i potpuniji.

Jedan od najbitnijih delova prvog prijema je uzimanje anamnestičkih podataka.

Važno je da roditelji kažu tačne informacije koje su nam bitne, a to je da li su faze gukanja i brbljanja protekle uredno, da li se prva reč pojavila i kada se pojavila prva reč sa značenjem, da li je govor počeo da se razgrađuje ili nije došlo do razgradnje, da li su reči od početka bile funkcionalno upotrebljavane, da li postoji pozitivan porodični hereditet (da li je neko iz porodice imao neki govorno-jezički ili psihomotorni poremećaj ili problem sa sluhom), da li su faze psihomotornog razvoja (sedenje, puzanje, prohodavanje) protekle uredno, da li dete ne voli nešto da dodiruje ili jede, da li je postojala neka situacija koja je možda uticala na dete i sl.

Logoped procenjuje govorno-jezički status deteta, odnosno procenu receptivnog i ekspresivnog govora (da li je dete progovorilo, da li razume naloge koji mu se zadaju). Pored toga, logoped procenjuje artikulaciju kao i govorne organe koji učestvuju u govoru (disanje, mišiće usana, lica i jezik, kao i  celokupnu anatomiju govornog aparata). Ako se radi o predškolskom i školskom detetu, logoped koristi testove koji odgovaraju njegovom uzrastu. Tu spada procena grafomotorike, da li dete pravilno drži olovku, da li ostavlja adekvatan trag olovke na papiru, da li prati smer pisanja slova, procena pisanja, čitanja, prepričavanja, kao i procena fonemskog sluha i analiza i sinteza glasova u reči. Nakon odgovarajuće logopedske procene, roditeljima se iznosi mišljenje, dijagnoza kao i predlog tretmana. Logopedski tretman podrazumeva stimulaciju koja je intenzivna uz pomoć različitih vrsta aktivnosti. Zavisno od toga koji problem dete ima i šta su njegove potrebe, uvode se različite aktivnosti kroz koje dete i logoped zajedničkim snagama utiču na razvoj govora. Osim toga logoped radi na bogaćenju rečnika, na funkcionalnoj upotrebi reči, na razumevanju govora i na mnogim drugim aspektima govora. U to spada i rad sa predškolskom i školskom decom koji podrazumeva rad na grafomotorici, pisanju, čitanju, razvoju fonemskog sluha, analizi i sintezi glasova u reči i mnogi drugi aspekti koji podrazumevaju školsko gradivo. Pošto su govor i mišljenje povezani, rad logopeda nekada prevazilazi granice onoga što se definiše kao razvoj govora, već uključuje i rad na opštem osposobljavanju deteta za razne životne situacije.

Pored procene govorno-jezičkog statusa, značajno je da psiholog proceni i celokupni psihološki razvoj deteta. Ne tako retko se dešava da se psihičko stanje deteta, ustvari, odražava na detetov govor. Svako dete prolazi kroz određene stadijume normalnog psihološkog razvoja na koje se psiholog oslanja u svojoj proceni. Tokom prvog prijema koriste se različiti testovi za procenu kognitivnog i socio-emocionalnog razvoja deteta. Neki testovi su standardizovani i omogućavaju poređenje postignutog rezultata deteta sa decom tipičnog razvoja. Na osnovu toga se procenjuje u kojoj meri dete odstupa od proseka. Za finiju procenu koriste se i neke druge tehnike kao što je crtež porodice, putem kog se dobijaju kvalitativni podaci o detetu. Osim procene deteta, deo psihološke procene jeste i razgovor sa roditeljima. Važno je da su roditelji otvoreni za saradnju i da razumeju da procena nije deo kritikovanja njihovog vaspitnog stila, već formiranje celokupne slike na osnovu koje se čitav tim može usresrediti na rešavanje problematičnih situacija, kao i na detetove potencijale i osmisli najbolji plan tretmana.

Reedukator psihomotorike tokom prvog prijema procenjuje psihomotorni status koji obuhvata nivo razvijenih funkcija u oblasti grube motorike, koordinacije pokreta ekstremiteta, ravnoteže, sazrevanje dominacije hemisfera (lateralizovanosti), fine motorike, grafomotorike, vizuomotorne koordinacije, orijenatacije u prostoru i vremenu. Kroz različite aktivnosti u objektivnom prostoru (penjanje, silaženje, preskakanje, ljuljanje, prelaženje raznovrsnih prepreka, hodanje, skakanje, bacanje i hvatanje) procenjuje se motorna spretnost deteta, tonus (napetost mišića), koordinacija nogu i ruku, orijentacija u prostoru, pažnja i pamćenje. Kroz aktivnosti za stolom (u manipulativnom prostoru) sa sitnim predmetima, plastelinom i drugim senzornim materijalom i kroz crtanje procenjuje se zrelost šake i spretnost prstiju, koordinacija oka i ruke, da li dete pravilno drži olovku, kojom rukom piše, da li dobro imitira (uči) nove pokrete ovog tipa. Procena se prilagođava kroz aktivnosti koje dete treba da zna na određenom uzrasu. Tako se procenjuje da li postoji kašnjenje ili su detetove sposobnosti u skladu sa uzrastom. S obzirom da je govor deo psihomotorike i da se napredak ne može ostvariti u oblasti govora i jezika ukoliko je neka oblast psihomotorike nezrela. Često se roditelji obraćaju zbog problema u govoru, ali dalja procena reedukatora psihomotorike otkriva da mnoge oblasti psihomotorike nisu adekvatno razvijene. Pored toga, reedukator psihomotorike je tu da zajedno sa detetom radi na sticanju iskustva u objektivnom prostoru, a koja  logoped kasnije oblikuje govorno-jezički i formira pojmove sa ciljem da ih dete koristi u aktivnom rečniku.

Sve ono što nam se dešava u toku dana, što vidimo, čujemo, pomirišemo, okusimo, dodirnemo, osetimo, naš organizam prima preko čula i prosleđuje do mozga. Na neke draži reagujemo burnije (intenzivnijim odgovorom), na neke slabije, a neke nas uopšte ne dotiču. Ali ako je ono što primamo iz naše okoline pomoću čula prejako ili preslabo, ako nam treba više draži (stimulusa) da bi mogli normalno da funkcionišemo i da bi nam bilo prijatno tada govorimo o poremećaju senzorne integracije. Zbog toga je značajno da tokom prvog prijema senzorni integrator opservira dete.

Deca sa smetnjama u razvoju često imaju združeno poremećaj senzorne integracije, govorne smetnje i nedostatak ranih iskustava vezanih za telo odnosno nezrelu psihomotoriku. Zato je dobro da u logopedski tretman budu uključeni i tretman senzorne integracije i reedukacija psihomotorike.

Multidisciplinarni tim koji čine logoped, psiholog, reedukator psihomotorike i senzorni integrator  je tu kako bi se postavila odgovarajuća dijagnoza i na vreme započeo tretman. Zbog toga što je govor u direktnoj vezi sa mišljenjem, socio-emocionalnim stanjem deteta i psihomotorikom svako od članova tima je tu da sa svog aspekta proceni dete i da da adekvatan plan tretmana koji zajedničkim radom daje rezultate. 

Zato je bitno doći na vreme, uraditi dobru dijagnostiku i postaviti metodološki strukturisan tretman za Vaše dete kako bi rezultat i napredak bili efikasniji i brži. Molimo Vas, ne čekajte!