Oralna praksija i senzorna integracija

Oralna praksija predstavlja preduslov za pravilan izgovor glasova, a bazirana je na voljnom pokretanju delova govornih organa (usana, vilice, obraza, jezika, mekog i tvrdog nepca). Oralna praksija se intenzivno razvija tokom prve godine života, kada se kod dece primećuje niz neverbalnih i verbalnih oralnih motoričkih aktivnosti, kao što su žvakanje, sisanje, gutanje, pokreti orofacijalne muskulature, vokalizacija, brbljanje i na kraju ovog perioda – pojava prve funcionalne reči. Žvakanje predstavlja izuzetno važnu aktivnost jer su za njeno izvođenje potrebne različite oralne veštine kasnije neophodne za pravilan razvoj govora. Zato je deci potrebno postepeno uvoditi čvršću hranu koju mogu da žvaću, grizu (korica hleba, jabuka, keks…). Već kod tromesečne bebe se mogu uočiti prvi pokreti žvakanja, beba između 5. i 7. meseca može da žvaće zatvorenih usta, dok desetomesečno dete može duže da žvaće i da oblizuje donju usnu. Sa 2 godine dete treba da jede hranu različite teksture, čvrstine, ukusa, da može da pregrize kreker ili neki tvrđi kolačić. Međutim, neretko se dešava da veliki broj dece jede samo pasiranu hranu, odbija da žvaće ili grize hranu, često se zagrcnu ili povraćaju, imaju pojačanu salivaciju usled slabosti mišića orofacijalne regije, što može bitno uticati na pravilan razvoj govora.
Jedan od razloga zbog kojeg dolazi do pojave loših oralno-motoričkih veština može biti problem u senzornoj integraciji. Senzorni problemi mogu dovesti do toga da dete ne oseća hranu u ustima ili je preosetljivo na određenu vrstu hrane.

Tako taktilno preosetljivo dete može odbijati da jede hranu različitih tekstura ili ukusa, ili je može samo gutati, uz minimalno žvakanja, može prekomerno plakati, imati nagon za povraćanjem kada dođe vreme za ručak.

S druge strane, kod neosetljivog deteta može doći do toga da ne oseća da ima hranu ili pljuvačku u ustima,  da uzima velike zalogaje hrane… Kod proprioceptivno nedovoljno osetljive dece može doći do toga da retko jedu, jer često nemaju osećaj da su gladni, da škripe zubima (bruksizam), da intenzivno oralno ispituju predmete. Hipotonična deca (koja su često proprioceptivno nedovoljno osetljiva) imaju problem sa posturom, kontrolom trupa, stabilnošću glave, slabošću mišića orofacijalne regije, pojačanom salivacijom što bitno utiče na razvoj oralno-motoričkih veština. Sve ove nabrojane senzorne teškoće rezultiraju lošom oralnom praksijom. Pošto govor zahteva koordinisane pokrete jezika, usana, vilice, mišića orofacijalne regije i pravilno disanje, dete sa nezrelom oralnom praksijom imaće problem sa motoričkim planiranjem, sa izvođenjem motoričkih pokreta što može da uspori proces progovaranja. Usled nedovoljne osetljivosti može se desiti da dete ne oseća u kom su mu položaju jezik, usne, koliko treba da otvori usta da bi izgovorio određeni glas itd. U ovim slučajevima, detetu treba uraditi procenu senzorne integracije i ustanoviti da li se radi o poremećaju senzorne diskriminacije, registracije ili senzorne modulacije (preosetljivost, nedovoljna osetljivost ili traženje), sastaviti senzorni profil deteta i napraviti plan tretmana senzorne integracije na kojem bi se primenjivale aktivnosti za senzitivaciju ili desenzitivaciju oralne regije, oralne masaže koje mogu pomoći u senzornoj registraciji, vežbe kojima se poboljšava motorno planiranje i slično.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *