Naša adresa
Dimitrija Tucovića 18
Pozovi nas
066.827.9797
Pošalji nam poruku
office@logoped-drcabarkapa.com
Radno vreme
Pon - Petak: 10AM - 6PM

Leksikon za sve đake prvake i njihove roditelje

Svakog 1. septembra deca đaci prvaci polaze u školu. To je poseban dan za svako dete, ali i za roditelje. Vaša deca više nisu mala, već polako ulaze u svet „odraslih“. Tada se roditelji, a i đaci prvaci susreću sa mnogim pitanjima i nedoumicama. LEC Čabarkapa vam odgovara na neka od njih:

 

  • Ko su đaci prvaci? – To su deca koja su upisana u prvi razred osnovne škole u kojoj će da uče i da se druže sa svojim školskim drugovima.

  • Da li ću moći da se igram kada postanem đak prvak? – Naravno da ćeš moći. Ti si dalje dete samo što si sada i đak.
  • Roditelji đaka prvaka se pitaju šta je sve potrebno za školu? – Potreban je ranac, škloski pribor (pernica, olovka, gumica, rezač, bojice, flomasteri, lenjir i dr.), sveske, udžbenici.
  • Đaci prvaci se pitaju koje su njihove obaveze i kakva su njihova prava? – Njihova prava i obaveze su da idu u školu i da se obrazuju, da uče, da se druže, da vole i budu voljena.
  • Šta ću da radim prvi dan u školi? – Prvi dan u školi ćeš prisustvovati priredbi i prozivci đaka prvaka. Upoznaćeš svoju učiteljicu i školske drugove.
  • Da li se prvi dan polaska u školu slavi kod kuće? – Dan kada postaješ đak je veoma važan kako za tebe tako i za tvoju porodicu. Oni će se potruditi da ti taj dan bude lep i veseo.
  • Zašto me u školi uči učitelj (učiteljica)? – U školi te uči učitelj (učiteljica) zato što je to njihovo zanimanje i oni su išli na fakultet da bi mogli da uče decu.
  • Zašto je učiteljica ponekad stroga? – Učiteljice ne brinu samo o tome da li ćeš da naučiš nešto. Brinu i o bezbednosti učenika i znaju da se deca iz nestašluka mogu povrediti. Ako ne učimo i ne slušamo na času ne možemo da završimo školu. Učiteljica ponekad reaguje strogo da bi je đaci slušali. To ne znači da ih ona ne voli.
  • Zašto zvono zvoni na početku i na kraju časa? – Svaki čas ima svoje vreme trajanja kada učitelji i učenici uče i rade, ali im je neophodno i da se odmore. Zbog toga postoje odmori između časova.
  • Smem li da napustim čas da bih išao u toalet? – Trudi se da ideš u toalet na odmoru, ali ako osećaš potrebu da ideš u toku časa moraš da se javiš učiteljici i da je zamoliš da ideš.
  • Šta sve možemo da radimo na odmoru? – Đaci se na odmoru igraju raznih igara, druže se, pričaju, smeju se, jedu užinu i idu u toalet.
  • Da li je tačno da je matematika najteži predmet u školi? – To nije tačno! Matematika nije bauk. Ako pažljivo slušaš na času i redovno učiš i vežbaš matematika neće biti teška, već će biti zanimljiva.
  • Mogu li imati problem na časovima muzičke kulture, ako ne umem lepo da pevam? – Sve može da se savlada ako se trudiš. Na časovima muzičke kulture, pored pevanja, slušamo i muziku, upoznajemo instrumente, učimo note.
  • Zašto moram i kod kuće da učim? – U školi učiš uz pomoć učiteljice, ali je potrebno da obnoviš to što si naučio. Zbog toga moraš da učiš i kod kuće.
  • Kada je najbolje vreme da pakujem knjige u ranac za sledeći radni dan u školi? – Najbolje je da po rasporedu časova pakuješ knjige u ranac kada uradiš domaći zadatak i obnoviš ono što si učio u školi.
  • Da li moram da radim domaći zadatak i učim kada sam bolestan i ne idem u školu? – Kada si bolestan moraš da ležiš kod kuće i piješ lekove. Kada imaš temperaturu nije dobro da radiš domaći. Svakako te obaveze te čekaju i moraš da ih završiš.
  • Da li smem da prećutim roditeljima ako nešto nisam dobro uradio u školi ili ako sam napravio nestašluk u školi? – Veoma je važno da kažeš roditeljima kada se nešto desi u školi. Na taj način roditelji stiču poverenje u tebe.
  • Smem li da pomognem drugu na času ako nešto ne zna? – Uvek je lepo da pomogneš drugu, ali ne i da mu šapućeš.
  • Kako da se ponašam prema drugu koji drugačije izgleda ili se drugačije ponaša? – U svaku školu idu i deca koja imaju određene probleme u ponašanju i drugačije izgledaju. To ne znači da su ona manje vredna od druge dece i da treba da ih ismevamo, zadirkujemo ili žalimo.
  • Pošto sam levoruk, da li je potrebno da počnem da pišem desnom rukom? – To nije potrebno. Najbolje je da pišeš onom rukom kojom ti je lakše.
  • Kako da se ponašam ako se u školi upiškim ili isprljam, a da mi se ne smeju drugovi? – To može svakome da se dogodi i važno je da se obratiš učiteljici, a ona će da ti pomogne.
  • Zašto moram da čitam knjige kada mi je to dosadno? – Niko ne voli da radi nešto što mu je dosadno. Ali čitanje knjiga ne mora da bude dosadno. Čitanjem bogatiš svoj rečnik.
  • Da li ću biti bolji čovek kada završim školu? – Škola ne utiče na to da neko bude dobar ili loš čovek, ali nas uči pravilima ponašanja, obrazuje nas i sprema za život koji nas čeka kada odrastemo.

 

Kako kažu „Škola je učiteljica života“. Uči te pisanju, čitanju, računanju, obavezama, tvojim pravima, da deliš, družiš se, upoznaješ nove drugare, a sa nekima ostvariš druženje za ceo život.

Poruka LEC Čabarkapa: „U svakom pogledu ćeš naučiti u školi mnoge životne primere i situacije koje će ti pomoći da budeš bolji dečak, drug, momak, lekar, advokat i čovek.“

Izvor „Vodič za đaka prvaka“, autor Goran Marković, izdavač Pčelica, Čačak 2017.god.

 

Dr sci Nataša D. Čabarkapa u emisiji Tri tačke kod Ivane Zarić

Gošća emisije Tri tačke u nedelju 14. jula bila je Nataša D. Čabarkapa, logoped, koja je govorila je o razvoju i problemima u govoru kod dece.

„Jedno od najvećih iščekivanja roditelja je iščekivanje prve reči, i uopšte dana kada će uspostaviti verbalnu komunikaciju, sa svojim detetom kada će početi da razgovaraju, prvo polako, pa onda sv više i više. Govor je, ne treba da pričamo koliko važan, svi želimo da govorimo lepo, svi želimo da govorimo ispravno, želimo isto to i od svoje dece. Međutim, nekada se zapletemo, jave se neki problemi ali problemi su u najvećem broju slučajeva srećom rešivi, samo je potrebno pokucati na prava vrata i u pravo vreme, što je isto veoma važno…“, bile su uvodne reči voditeljke i novinarke Ivane Zarić sa N1 televizije. Kompletnu emisiju možete pogledati ovde:

Kažu dete Vam je nevaspitano, niste ga naučili redu, a prava je istina da Vaše dete ima problem

Postoji li dijagnoza za previše živahno dete?

Zar je loša stvar ako je dete živahno?

Da li moje dete ima ADHD ili je previše nemirno, razmaženo i nevaspitano?

U većini slučajeva očekujemo da je teško zadržati pažnju deteta i ostaviti ga da sedi mirno u jednom mestu duže od par minuta, ipak postoji granica do koje nam se detetova “energičnost” čini prihvatljivom. Prema mnogim stručnjacima za psihološka pitanja, onog trenutka kada dete pređe tu granicu, sumnja se na takozvani ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), odnosno dijagnozu poremećaja pažnje uz hiperaktivnost.

Da li je sve dijagnoza ADHD?

O ovom poremećaju se, još od trenutka kada je uveden do dan danas, vode naučne diskusije, a ipak oko 4-8% školske dece dobija ovu dijagnozu. Šta su neki od simptoma ovog poremećaja? Nemogućnost koncentrisanja na samo jednu temu (zadatak), hiperaktivnost, stalna potreba za pokretom (dete ne može da sedi, da miruje), teškoće sa uočavanjem detalja i sa usredsređivanjem pažnje, impulsivnost (delanje bez razmišljanja o posledicama) itd. Kod dece sa ovom dijagnozom simptomi su prisutni duži vremenski period, uočljivi su u više aspekata života deteta (npr. i kod kuće i u školi) i značajno narušavaju funkcionisanje deteta.

Kod koga se češće javlja?

Češće se javlja kod dečaka nego kod devojčica. Ukoliko se ne tretira, smatra se da se kod dece sa ADHD-om kasnije očekuju slabiji uspeh u školi, problemi sa zakonom, problemi na poslu sa neproduktivnošću, interpersonalni problemi i dr.

Šta je prisutno kod dečaka?

Dečaci su češće hiperaktivni i impulsivni.

Šta je prisutno kod devojčica?

Devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje, te se kod njih problem kasnije prepozna.

Kada se simptomi javljaju?

Mogu se javiti pre 7.godine i to pre 3.godine, ali se obično dijagnostikuje sa polaskom u školu.

Zašto?

Škola ima svoja pravila, a to su „sedi mirno“, „budi pažljiv na času“ i „izvršavaj zadatke“.

„Karakterna osobina“ ADHD-a je nemir i stalna potreba za novim stimulusima tj. aktivnostima.

Koji tipovi ADHD-a postoje?

Postoje tri podtipa ADHD-a. Svaki tip je okarakterisan nekim specifičnim ponašanjima.

  • Predominantno hiperaktivno – impulsivni tipOvaj poremećaj se dijagnostikuje i kod one dece koja ne moraju imati problema sa pažnjom, ali koja zbog preterane aktivnosti (stalnog vrpoljenja, nemogućnosti da se ostane miran na jednom na mestu, uvijanja, tupkanja nogom, itd.) vremenom počinju imati probleme sa pažnjom, jer se od njih sve više očekuje da provedu neko vreme u koncentrisanom radu na jednom zadatku. Ova deca uporno pričaju, „izblebeću“ odgovore pre nego što uopšte čuju pitanja, imaju problem sa bilo kakvom aktivnošću „u tišini“, imaju stalnu potrebu da se kreću…Impulsivna su, rade prvo što im padne na pamet, ne razmišljajući o posledicama svog ponašanja.
  • Predominantno nepažljiv tip(ADD, H se izostavlja zbog nedostatka simptoma hiperaktivnosti). Ovaj podtip se ređe dijagnostikuje jer nema simptoma upadljivog ponašanja. Posledično, mnoga deca kojima je potrebna pomoć pri učenju ne uspeju da je na vreme dobiju. Naime, ova deca imaju problema u primećivanju detalja, ne mogu da se u dovoljnoj meri koncentrišu na zadatak koji rade, imaju problema sa pažljivim slušanjem, praćenjem instrukcija, ne uspevaju da se samoorganizuju, zaboravljaju ili gube stvari (igračke, sveske), lako im se odvlači pažnja, izbegavaju i odlažu bilo kakve zadatke koji zahtevaju trajnije ulaganje, veći mentalni napor itd.
  • Kombinovani tip. Predstavlja kombinaciju prethodna dva tipa, kako mu samo ime kaže.

Šta je važno znati o ADHD-u?

Važno je znati da ADHD nije samo i prvenstveno poremećaj pažnje. Problem je u tome što deca ne uspevaju da se odupru trenutnoj želji da urade ono što im je na pameti. Ta deca ne moraju pokazivati poremećaj pažnje kada rade ono što im je zanimljivo (kada igraju video-igrice ili gledaju crtaće), ali teško ostaju mirna kada treba uraditi domaći zadatak. Ovoj deci teško je da organizuju svoj rad, da odnekle započnu, da isprate instrukcije i zapamte ono što uče. Kada dete krene u školu i kada ne uspeva da se „snađe“ u školskom okruženju (npr. ostane mirno u učionici ili uradi koncentrisano domaći zadatak) ponekad nam je lakše da tumačimo to u svetlu njegove lenjosti, neupornosti, nedovoljne inteligencije nego što posumnjamo da dete zaista ne uspeva da održi pažnju jer mu je mnoge druge stvari odvlače, a njegov mozak nije treniran da se odupre. Tu prvenstveno govorimo o slabostima pažnje. Na ADD treba biti posebno osetljiv i ne pomešati tu dijagnozu sa dečijim bojkotom, željom da se privuče pažnja, nedostatku zainteresovanosti za material koji se uči i slično.

Kada se obratite stručnjaku sa detetom, važno je najpre proveriti da li je uzrok nepažnje organski. Dakle, obratite se najpre lekaru.

Važno je uraditi EEG, proveriti moždano funkcionisanje, takođe proveriti da li dete ima problema sa sluhom ili vidom, da li ima bilo koji drugi medicinski problem koji može uticati na njegovo ponašanje. Treba eliminisati i potencijalne psihijatrijske probleme (anksioznost, depresija) i treba isključiti poremećaje prilagođavanja ili reakcije na traumatske događaje (obratiti pažnju na promene koje se dešavaju u životu deteta, od smrti člana porodice, do razvoda roditelja, promene mesta stanovanja itd). Takođe, važno je isključiti to da dete u školi ili kod kuće ne trpi određene neuobičajene stresove. Stručnjak, takođe, treba da ustanovi koliko se dugo simptomi javljaju i u kom stepenu narušavaju funkcionisanje deteta.

Ko sve učestvuje u dijagnostikovanju ADHD-a?

Da bi se postavila dijagnoza ADHD-a bitna je multidisciplinarna timska procena stručnjaka: pedijatar, dečiji neurolog, psihijatar, reedukator psihomotorike, logoped i psiholog.

Šta raditi?

Multidisciplinarna timska procena donosi pravu dijagnozu, samim tim i mogućnost pravljenja metodološki strukturisanog logopedskog tretmana (koji se odvija na Behringer i KSAFA –m aparatu), reedukativne vežbe koje se odvijaju u senzornoj sobi i psihološki tretman usmeren ka stabilnosti pažnje, opuštanju deteta i sticanju poverenja kako bi se problem što pre izbacio na „površinu“ i postepeno rešio.

Opet napominjemo, važno je ispitati prethodno pomenute organske faktore (obavezno uraditi EEG, proveru vida, sluha itd.).

Dragi roditelji, savet Logopedskog centra Čabarkapa je: „Slušajte stručnjake (logoped, reedukator psihomotorike i psiholog), ali slušajte pažljivo i svoje dete. I nikad ne dozvolite da dijagnoza obeleži Vaše dete, nego neka Vam koriste kao alat da svom detetu pomognete da se bolje snalazi u onome što radi svakodnevno.“

Veseli ormar, šarena torba… Jupi!!!!!!…. Spremni smo za more

Predstavljamo Vam ideju za aktivnost koja je nastala u našoj logopedskoj radionici. Uskoro kreće sezona odmora i pravo je vreme da decu učite kako da pakuju svoju odeću u torbu kada krenete na odmor, a zatim da je spakuju u ormar kada se vratite kući.

Pomoću ove aktivnosti i zajedničkog pakovanja sa decom radite na produžavanju njihove pažnje, obnavljanje kategorije odeće i obuće, bogatite njihov rečnik i produžavate njihovo strpljenje i istrajnost u zadatku.

Više o združenoj pažnji pri izvršavanju naloga i aktivnosti koje dajete Vašem detetu možete pročitati u praktikumu „Da brbljam, da govorim, da učim“.

Zašto je sve više govorno-jezičkih poremećaja, sve više dece koja ne progovaraju na vreme, a sve manje logopeda u Srbiji?

Zašto je sve više govorno-jezičkih poremećaja, sve više dece koja ne progovaraju na vreme, a sve manje logopeda u Srbiji?

 

Porast govorno-jezičke patologije u poslednjih 55 godina kod dece predškolskog uzrasta je sve veći sa 8,5% (1953.) do 63% (2010.), a po poslednjim istraživanjima od 70 do 80% dece ima neki od problema u govoru, jeziku, artikulaciji, učenju i ponašanju.

Podaci iz Nacionalne službe za zapošljavanje govore da je oko 1.100 nezaposlenih logopeda dok u Hrvatskoj i Sloveniji nema nezaposlenih. U Srbiji na 20.000 stanovnika dolazi jedan logoped,vdok po evropskim standardima jedan logoped na 8.000 stanovnika. U nekim opštinama po Srbiji nas nema ni u vrtićima, školama ni dispanzerima (opštine Knjaževac, Bačka Palanka, Trstenik, Bečej i Sopot). Ovo je rezultat nedostatka organizovane logopedske službe u Srbiji, sa izraženim deficitom logopedskih kadrova kako u vrtićima, školama tako i u zdravstvenim ustanovama.

Roditelji koji i primete kašnjenje u govorno-jezičkom, psihomotornom i socio-emocionalnom razvoju kod svog deteta, nemaju kome da se obrate za stručnu pomoć.

Vratimo se statistici, ona nam je najbolji pokazatelj. Istraživanja pokazuju da 70% roditelja već u prva tri meseca detetovog života primećuju da razvoj njihovog deteta nije u skladu sa razvojnim normama.

Šta prvo uoče?

  • izostanak ili oskudno razvijanje govorno-jezičkih faza (gukanje i brbljanje),
  • da njihova beba ne reaguje na jake zvuke,
  • ne usmerava pogled ka predmetima,
  • ne hvata predmete,
  • mirna beba koja puno spava,
  • stereotipni pokreti pri izvršenju neke radnje,
  • često motorno pažnjenej lepršanje rukama, besciljno pražnjenje tj. trčkaranje po prostoriji (od zida do zida).

Ovo je iskaz roditelja koji dođu u naš Centar na prvi prijem.

Statistika dalje kaže da više od 70% dece predškolskog uzrasta od jedne do tri godine, kod kojih je dijagnostikovan govorno-jezički problem, imaju problem i u ponašanju, usvajanju novih sadržaja i socijalizaciji. Takođe, 24% dece školskog uzrasta imaju problem u čitanju i pisanju što je posledica nepravovremenog dijagnostikovanja i započinjanja logopedskog tretmana na vreme kako bi se problem rešio pre polaska u školu.

Sve više nam dolaze roditelji koji su zabrinuti što njihovo dete ima dve, tri ili četri godine, a ne govori. Uglavnom nam govore kako su se obraćali stručnjacima, ali da su im govorili da ima vremena i da će se govor razviti sam, normalno je da dete ne govori i do treće godine, lenjo je, mali je, sve razume, ali neće da govori, a neki nam kažu: niko nam nije rekao da nam treba logoped.

Šta je ovde bitno?

Značajan faktor je neiformisanost opšte populacije koliko je razvoj govora važan za dete i da dete na vreme progovori, zatim rasprostranjeno mišljenje da je poremećaj govora samo nepravilan izgovor glasova i da logoped radi samo na pravilnom izgovoru tih glasova.

Bitni koraci u rešavanju ovih problema su:

  • roditelji,pratite razvoj svoga deteta (govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni),
  • pratite njegove govorno jezičke faze (faza gukanja od 2. do 3. meseca, faza brbljanja od 5. do 6. mesec, slogovna faza oko 9. meseca i pojava prve funkcionalne reči oko 12. meseca). Savet: izostanak bilo koje od faza znači kašnjenje u govoru, odmah reagujte – javite se logopedu.
  • dođite kod logopeda samo radi pregleda, a on će Vam reći da li je tretman potreban ili samo praćenje detetovog razvoja,
  • proverite sluh svoga deteta ukoliko primetite da se ne okreće na zvuke i govor okoline,
  • ako reči kasne, rečnik je oskudan, pojavile se reči pa se izgubile,
  • ako primetite neadekvatno ponašanje i komunikaciju koja nije primerena za širu okolinu,
  • govor se neće razviti sam, niti pored tv, tableta i telefona, tako da ne stimulišete svoje dete vizuelnim i auditivnim efektima gde deca pamte samo sekvence i reklame,
  • ne hranite dete pored stimulacije zvane jutjub gde veseli i zvučni sadržaji remete pravilan razvoj Vašeg deteta,
  • takođe, ne pasirajte hranu Vašem detetu do treće ili četvrte godine praveći od njega bebu i nedozvoljavajući mu da žvaće čvrstu hranu a to je bitno za razvoj govora i stimulaciju artikulacionog aparata,
  • razgovarajte sa svojim detetom i budite mu dobar govorni model, ne tepajte, zovite ga njegovim imenom, igrajte se sa njim, govorite, objašnjavate, jer govor se može razviti samo učenjem, pričom, raznim iskustvima koje ćete dati svom detetu.

Ako ste sve ovo primetili kod svog deteta obratite se stručnjaku – logopedu. Logoped je stručnjak koji se bavi govorno-jezičkim razvojem i koji na osnovu testovne opservacije pravi adekvatan metodološki strukturisan tretman prilagođen vašem detetu. Vi ste roditelj i Vaše je samo da dođete na vreme sa svojim detetom.

Ukoliko čekate gubite dragoceno vreme. Vreme koje je nenadoknadivo. Ulaskom u školski sistem sa problemom kašnjenja u govoru može da napravi mnogo veće probleme sa kojima nećete moći tako lako da se izborite jer nećete imati vremena da se borite sa starim problemom, a nastao je novi i dete Vam je krenulo u školu.

 

 

Oralna praksija i senzorna integracija

Oralna praksija predstavlja preduslov za pravilan izgovor glasova, a bazirana je na voljnom pokretanju delova govornih organa (usana, vilice, obraza, jezika, mekog i tvrdog nepca). Oralna praksija se intenzivno razvija tokom prve godine života, kada se kod dece primećuje niz neverbalnih i verbalnih oralnih motoričkih aktivnosti, kao što su žvakanje, sisanje, gutanje, pokreti orofacijalne muskulature, vokalizacija, brbljanje i na kraju ovog perioda – pojava prve funcionalne reči. Žvakanje predstavlja izuzetno važnu aktivnost jer su za njeno izvođenje potrebne različite oralne veštine kasnije neophodne za pravilan razvoj govora. Zato je deci potrebno postepeno uvoditi čvršću hranu koju mogu da žvaću, grizu (korica hleba, jabuka, keks…). Već kod tromesečne bebe se mogu uočiti prvi pokreti žvakanja, beba između 5. i 7. meseca može da žvaće zatvorenih usta, dok desetomesečno dete može duže da žvaće i da oblizuje donju usnu. Sa 2 godine dete treba da jede hranu različite teksture, čvrstine, ukusa, da može da pregrize kreker ili neki tvrđi kolačić. Međutim, neretko se dešava da veliki broj dece jede samo pasiranu hranu, odbija da žvaće ili grize hranu, često se zagrcnu ili povraćaju, imaju pojačanu salivaciju usled slabosti mišića orofacijalne regije, što može bitno uticati na pravilan razvoj govora.
Jedan od razloga zbog kojeg dolazi do pojave loših oralno-motoričkih veština može biti problem u senzornoj integraciji. Senzorni problemi mogu dovesti do toga da dete ne oseća hranu u ustima ili je preosetljivo na određenu vrstu hrane.

Tako taktilno preosetljivo dete može odbijati da jede hranu različitih tekstura ili ukusa, ili je može samo gutati, uz minimalno žvakanja, može prekomerno plakati, imati nagon za povraćanjem kada dođe vreme za ručak.

S druge strane, kod neosetljivog deteta može doći do toga da ne oseća da ima hranu ili pljuvačku u ustima,  da uzima velike zalogaje hrane… Kod proprioceptivno nedovoljno osetljive dece može doći do toga da retko jedu, jer često nemaju osećaj da su gladni, da škripe zubima (bruksizam), da intenzivno oralno ispituju predmete. Hipotonična deca (koja su često proprioceptivno nedovoljno osetljiva) imaju problem sa posturom, kontrolom trupa, stabilnošću glave, slabošću mišića orofacijalne regije, pojačanom salivacijom što bitno utiče na razvoj oralno-motoričkih veština. Sve ove nabrojane senzorne teškoće rezultiraju lošom oralnom praksijom. Pošto govor zahteva koordinisane pokrete jezika, usana, vilice, mišića orofacijalne regije i pravilno disanje, dete sa nezrelom oralnom praksijom imaće problem sa motoričkim planiranjem, sa izvođenjem motoričkih pokreta što može da uspori proces progovaranja. Usled nedovoljne osetljivosti može se desiti da dete ne oseća u kom su mu položaju jezik, usne, koliko treba da otvori usta da bi izgovorio određeni glas itd. U ovim slučajevima, detetu treba uraditi procenu senzorne integracije i ustanoviti da li se radi o poremećaju senzorne diskriminacije, registracije ili senzorne modulacije (preosetljivost, nedovoljna osetljivost ili traženje), sastaviti senzorni profil deteta i napraviti plan tretmana senzorne integracije na kojem bi se primenjivale aktivnosti za senzitivaciju ili desenzitivaciju oralne regije, oralne masaže koje mogu pomoći u senzornoj registraciji, vežbe kojima se poboljšava motorno planiranje i slično.

Zašto nam je prva reč kod deteta nerazumna, nerazgovetna i sa prizvukom stranog jezika

Danas, kada je prisutna velika kulturna raznolikost i kada nam se nameće potreba za razumevanje i govorenje što više jezika, roditelji se često pitaju kako mogu pomoći deci i kada je pravo vreme za početak učenja stranog jezika.

 Šta dete treba da usvoji pre početka učenja stranog jezika?

Svakako, pre početka učenja stranog jezika, potrebno je da dete ovlada maternjim jezikom kako ne bi kasnije naišlo na poteškoće u savladavanju maternjeg jezika. Neophodno je da logoped uradi procenu govorno-jezičkih sposobnosti, kako bi bili sigurni da učenje novog jezika neće poremetiti bazu maternjeg, već je nadograditi. Deca koja zamenjuju (supstituišu) glasove, omituju, umekšavaju, obezvučavaju ili/i iz bilo kog razloga kasne u govorno-jezičkom razvoju mogu da imaju takva odstupanja i u izgovoru i u stranom jeziku. Tek kada logoped ukaže na probleme koje dete ima prilikom izgovora glasova ili u samom kašnjenju govora, i nakon kontinuiranog logopedskog tretmana i rešavanja problema u govoru i jeziku dete je spremno za učenje novog jezika.

Učenje kreće kroz igru i nesvesno usvajanje, vodeći računa o važnosti postupnog učenja na isti način na koji teče govorno jezički razvoj i kako dete savladava maternji jezik.Baza maternjeg jezika mora imati dobar temelj, kako bi izgradnja onoga što tek dolazi bila čvrsta i ustaljena.

Kako se strani jezik usvaja?

Neurofiziološki mehanizmi koji su odgovorni za usvajanje kako maternjeg jezika, tako i stranog jezika slabe nakon određenog perioda zivota. Već posle pete godine, dete slabije može da usvoji fonološka pravila i morfosintasičke osnove jezika, koje je do tada automatski i nesvesno usvajalo.

Kako prolaze godine i kako dete raste, ono kreće sa lakšim usvajanjem gramatičkih pravila nekog jezika i to usvajanje teče svesnim procesima. To ne znači da starija deca ili odrasli koji kasnje uče neki strani jezik neće uspeti da ga nauče, već znači da će kod njih način učenja biti drugačiji. Oni neće usvajti strani jezik nesvesno, nego svesno i taj proces usvajanja jezika će teći drugačijim putem i drugim neurofiziološkim mehanizmima nego kod dece mlađe od pet godina.

Da li vredi početi rano?

Rano učenje stranog jezika kod dece je pokazalo niz prednosti u odnosu na onu decu koja nisu učila strani jezik. Neka istraživanja govore u prilog tome da deca koja su rano počela sa učenjem stranog jezika, lakše usvajaju gradivo iz ostalih predmeta. Pretpostavka je da takva vrsta iskustva, uz to, pospešuje i komunikaciju, snalažljivost u izražavanju i razumevanju jezika. Takođe, rano savladavanje maternjeg jezika i učenje stranog jezika od malih nogu, stvara osnovu za lakše učenje drugih stranih jezika.

Svakako, rano učenje jezika podstiče decu da kasnije uče i druge jezike. Automatsko i nesvesno usvajanje jezika motiviše decu za dalje učenje. Jako je bitan metod postupnosti koji mora biti u skladu sa detetovim mogućnostima. Edukativni materijal, takođe, mora biti prilagođen detetu i njegovim mogućnostima, kako ga ne bi sputavalo već motivisalo za dalje učenje.

Kako se jezik usvaja od „malih nogu“?

Deca u ovom ranom periodu uče tako što oponašaju model koji ih uči pa je važno obratiti pažnju na oblik nastave koji se primenjuje kod ove dece. Formiranje manjih grupa gde će se ispoštovati individulani pristup prema meri svakog deteta je nešto što će olakšati učenje stranih jezika.

Jako je bitno razlikovati pristup kod podučavanja dece mlađeg uzrasta od onog koji se primenjuju kod starije dece. Najbolji su rezultati postignuti kod onog učenja koje se odvijalo u prirodnoj sredini. Usvajanje novog je uspešnije kad se odvija kroz igru, pevanje, glumu, imitaciju… Bitna stvar je da se deca ne opterećuju gramatikom već da spontano usvajaju novi jezik. U ranom periodu zivota deca veoma brzo i sa velikom lakoćom upijaju znanje a najbolji primer za to je usvajanje maternjeg jezika. Dakle, u tom ranom uzrastu, ukoliko je  govorno-jezički razvoj deteta uredan, usvajanje drugog jezika im ne predstavlja problem.

Iako su dosadašnja iskustva pokazala da deca lakše usvajaju strani jezik u ranijem uzrastu, bitno je reći da početak učenja stranog jezika u sedmoj godini zivota je dovoljno rano da usvoji i izgovor i naglasak i da uspešno napreduje u usvajanju novog jezika. Uloga logopeda je da prati norme govorno-jezičkog razvoja i da tokom rada sa detetom stvara temelje za kasnije sticanje drugih znanja i veština.

Iako postoje argumenti koji idu u prilog učenju stranog jezika od malih nogu, ipak je za jezik (koji je po svojoj prirodi stalno u razvoju) neophodan rad tokom celog toka školovanja. Na taj način učenje jezika prati i sazrevanje deteta, što znači da neke novostečene misaone sheme omogućavaju da se neke jezičke strukture lakše razumeju i primene.

Savet roditeljima je da pre uvođenja novog jezika potraže savet logopeda koji će proceniti govorno – jezički status deteta. Ako dete ima bazu svoga jezika tada nema prepreka da se uvede novi jezik kod deteta. Naravno novi jezik se postepeno i kroz igru i slikovni materijal uvodi kod deteta. Potrebno je voditi računa da se suprasegment i melodija maternjeg jezika ne naruše.

 

Šta je autizam i šta su pervazivni razvojni poremećaji

Autizam ili pervazivni poremećaj pokriva širok spektar poremećaja i definiše ga odsustvo određenog ponašanja. Šta to znači?

Poremećaj verbalne i neverbalne komunikacije; nepostojanje imaginacije; nemogućnost socijalizacije; prisustvo stereotipnih pokreta – prstima ili telom, hod na prstima, lepršanje rukama, preosetljivost čula: bilo da je stimulus (nadražaj) slušni, vizuelni ili taktilni tj. rutina u svakodnevnim aktivnostima, povećana hiperaktivnost i uznemirenost; opsednutost tv reklamama, telefonom, tabletom, kompjuterom, svetlećim predmetima. Kada govorimo o siptomima jedan od prvih je: neodazivanje na ime (gde roditelj prvo posumnja na sluh) Savet:obavezno proveriti sluh. Oskudan rečnik za detetov uzrast. Koristi gest ili ga uopšte nema kada mu nešto treba, neadekvatno i siromašno igranje igračkama (ređanje u istom nizu,vrtenje točkova na autiću, korišćenje perifernog vida kada posmatra igračku), kao i odsustvo osmišljavanja igara. Isključivanje tj.odsustvo pogleda, pažnja je kratka, a hiperaktivnost povećana u situacijama usmerene aktivnosti, nedostatak pokaznog gesta (koji je preteče razvoja govora), vreme kada roditelj treba da reaguje je oko druge godine (moj savet je 18. mesec) kada se multidisciplinarnom opservacijom deteta (logoped, reedukator psihomotorike, senzorni integrator i psiholog) dijagnostikuje problem.

Zašto tada?

Autizam kao i pervazivni poremećaji se ne dijagnostikuju pre 3.godine. Pre tog perioda stručnjaci mogu uočiti elemente iz pervazivnog spektra i raditi na tome.  18. mesec je važan jer se smatra da je to ključan period do kada je dete trebalo da usvoji sve aspekte govorno-jezičkog, psihomotornog i socio-emocionalnog razvoja potrebne za taj uzrast. Jer, ukoliko se javi bilo kakvo odstupanje baš ovaj period je ključan za adekvatnu stimulaciju i tretman, a samim tim se očekuju i bolji rezultati.

Često nas pitaju da li se zna uzrok ovim poremećajima?

Uzroci mogu biti genetski, imunološki, metabolički, ali se ne znaju svi uzroci. Kod neke dece sa imunološkim deficitom, koja često upotrebljavaju antibiotike ili imaju slab imunitet mogu da budu okidači za nastanak poremećaja.

Da li postoji lek za autizam?

Za poremećaj koji nazivamo autizam još uvek nije pronađen lek. Međutim dolaskom na vreme kod stručnjaka (logoped, defektolog, oligofrenolog, reedukator psihomotorike, senzorni integrator i psiholog) i timskim radom mogu se postići dobri rezultati, toliko dobri da dete postaje funkcionalno i socijalizovano.

U ovim situacijama bitna je timska stručna saradnja. Roditelj se uglavnom obrati pedijatru kada uoči neki problem kod svog deteta. Pedijatar upućuje na dalju dijagnostiku, gde se kada se utvrdi dijagnoza sprovodi adekvatan stručni tretman (logoped, reedukator psihomotorike, senzorni integrator i psiholog) svako sa svog aspekta.

Zašto roditelji krive sebe za problem svoga deteta?

U dugogodišnjoj praksi u radu sa decom sa različitim govorno-jezičkim, psihomotornim i socio-emocionalnim problemima često se susrećemo sa tim da roditelj krivi sebe za problem svoga deteta. Zašto nisu došli na vreme? Zbog čega su čekali, a videli su da dete ima problem.

Prvo mislim na one roditelje koji su svesni da njihovo dete ima neki problem u govoru i komunikaciji, ali nisu svesni da je potrebno odmah započeti logopedski tretman, već misle „Mali je, ima vremena“. Drugo, roditelj dođe kod stručnjaka a on mu kaže „Rano je“. Ne slušajte kada vam kažu da je rano, a vaš instinkt, posebno majke, kaže da nešto nije u redu sa vašim detetom.

Onog trenutka kada posumnjate da nešto nije u redu da vašim detom, pozovite i dođite kod stručnjaka na procenu. Možda će vam reći da je sve u redu ili da odmah morate da krenete na logopedske tretmane. Bolje je doći na kompletnu timsku opservaciju nego posle kriviti sebe zašto niste došli ranije.

Govor deteta je siromašan, oskudan a razumevanje neadekvatno, selektivno… Razvojna disfazija

Kada govornojezički razvoj kasni ili se sporije razvija to niije stvar slučajnosti. Veoma je važno da roditelji na vreme uoče to kašnjenje i obrate se stručnjaku, logopedu. Logoped će nakon svoje procene prepoznati uzroke govorno-jezičkog odstupanja, dijagnostikovati, a onda i osmisliti plan tretmana koji će odgovarati potrebama deteta. Dobra dijagnostika i rani početak tretmana u slučaju da postoji kašnjenje govora, su među presudnim faktorima za pravilan razvoj govora kod deteta. Razlozi za kašnjenje govora mogu biti brojni (na primer, mogu biti biološke ili psihološke prirode, ali i posledica neadekvatne stimulacije i nedovoljno bogatog iskustva deteta). Nekada, međutim, neki razlozi nisu dovoljno vidljivi i otkriju se tek kasnije tokom tretmana. Iz tog razloga, važno je da dete prati budno oko stručnjaka koji će znati da roditeljima skrene pažnju.

Dešava se da u toku govorno-jezičkog razvoja u jednom trenutku dođe do stagnacije, a onda da se razvoj nesmetano nastavi i da dete bez ikakve teškoće dostigne onaj nivo na kojem su vršnjaci sa urednim govorno-jezičkim razvojem. Međutim, takvih fenomena je retko. Najčešće se ispostavi da roditelji koji misle da će se problem spontano rešiti, zakasne da dođu i time naprave još veći problem.

Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju često uzrokuje i druge nepravilnosti u govoru. U takve probleme spadaju agramatizam, odnosno nepravilna upotreba gramatičkih kategorija („Eno ga Marija. Jesi li videla njega?“), zatim slabo pamćenje verbalnog sadržaja (tj.reči i rečenica), loša auditivna pažnja i diskriminacija, dislalija, odnosno nepravilno izgovaranja velikog broja glasova, i mnoge druge.   

Roditelji obično počinju da traže mišljenje stručnjaka onda kada primate i to najčešće oko druge, a nekada treće i četvrte godine. Tada nam roditelji govore da dete nije još uvek progovorilo, da sa tri godine ima tek nekoliko reči ili potpuno nerazumljiv govor. 

U našoj praksi, jedan od najčešćih problema zbog kojeg roditelji dolaze sa decom jeste razvojna disfazija. Ona predstavlja, dakle, poremećaj sposobnosti da se razume, strukturira i izrazi misao kroz govor. Tada je sposobnost deteta da govori ispod očekivanog nivoa za njegov mentalni i kalendarski uzrast. 

Kako da roditelj prepozna razvojnu disfaziju? Način na koji dete govori deluje siromašnije u odnosu na ono što pokazuju njegovi vršnjaci. Teže nego ostala deca razume značenje reči, višesložne reči izgovara samo sa početnim ili završnim slogom, skraćuje reči tako što zamenjuje glasove i slogove, teško formira rečenicu.

Šta roditelji treba da urade?

Različiti nivoi razvoja sluha, govora i jezika vezuju se za određeni period, tzvi kritični period. Iz tog razloga, od presudne važnosti je savesno pratiti razvoj deteta. Ma koliko nam bilo teško da priznamo da dete u nečemu zaostaje u odnosu na svoju braću ili sestre, ili pak vršnjake, od ključnog je značaja na vreme se obratiti za pomoć. Naime, ukoliko se ti kritični periodi propuste, imajte na umu da su teško nadoknadivi. Iz tog razloga, kao roditelji, budite savesni u praćenju normi razvoja predviđenih za uzrast, a u isto vreme, obratite pažnju na načine na koje treba stimulisati dete.
Što ranija dijagnostika i što ranije uključivanje u logopedski tretman su od izuzetne važnosti. U radu sa decom sa razvojnom disfazijom treba pristupiti pažljivo. Potrebno je izgraditi odnos sa detetom i voditi ga kroz težak proces vraćanja na pravu govorno-jezičku “trasu”.
U samoj osnovi govora su dve sposobnosti: sposobnost da se govor razume i da se govor produkuje (receptivni i ekspresivni). Iz tog razloga, razumevanje govora i produkovanje, odnosno pričanje, se ne smeju odvajati. Mora se raditi paralelno na obe sposobnosti. Logopedski tretman podrazumeva intenzivnu stimulaciju govorom uz pomoć različitih vrsta aktivnosti.

Kako KSAFA-m i Behringer aparat pomažu da se razvije govor?

Logopedski tretman se mora odvijati na aparatima koji stimulišu auditivnu percepciju i pomažu da se govor što pre razvij, usvoji I dobije svoju funkcionalnost..

Važno je imati u vidu da je govor u sprezi sa razvojem mišljenja i razvojem motorike. Ne može se raditi samo na jednoj karici bez rada na druge dve. Sva tri elementa moraju biti uključena, te je iz tog razloga odlično da sa detetom pored logopeda radi multidisciplinarni tim, odnosno reedukator psihomotorike, psiholog i senzorni integrator.

U rad sa detetom, neizostavno su uključeni roditelji. Od velike važnosti je da oni budu svesni da se tretman ne završava kada dovedu dete kući (od logopeda) već da u kućnim uslovima/svakodnevnim situacijama prate rad logopeda sa detetom, da pažljivo slušaju sugestije i budu spremni da i sami unesu promene u svoje ponašanje, funkcionisanje, odnose. Nekada je teško prihvatiti svoju grešku i pomisliti na to da deo naše krivice stoji u osnovi problema deteta. Iz tog razloga, često je u rad uključen i psiholog koji vodi roditelje kroz taj proces promene.Vrlo je važno da kao roditelji preuzmete odgovornost koja vam pripada i da budete koterapeuti u procesu rada sa detetom.

Od Vaše spremnosti da tražite pomoć zavisi da li će je dete na vreme dobiti, a onda i da li će se pravilno razvijati.
Nemojte verovati kada Vam kažu da ste došli prerano. Dođite što ranije.

Govor deteta nije razvijen do te mere da ne postoji – Alalija

Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju sve je češće viđen problem. Nažalost, kada nije prisutan govor, dešava se da roditelji čekaju dugo pre nego što se obrate logopedu. Nepostojanje govora već na uzrastu od 18 meseci (izostanak faza progovaranja (gukanje, brbljanje) i pojave prve reči) predstavlja veliki problem i hitno se mora intervenisati. Ne verujte kada Vas uveravaju da će spontano doći do promene. Kod alalije, ili negovorenja, važno je konsultovati se i raditi sa logopedom.

Dakle, šta je alalija?

Alalija je dečiji govorni poremećaj koji predstavlja negovorenje. Pod ovim terminom se podrazumeva ne samo da dete ne govori nego i da ne razume govor drugog. Može se dijagnostikovati već na uzrastu od  18 meseci. Alaliju možemo primetiti kod deteta kada se ono ne koristi govorom i ne razume govor okoline ili delimično razume govor okoline, ili razvija sopstveni govor koji je drugima nerazumljiv, kada deluje nezainteresovano  za komunikaciju, plašljivo, povučeno, plačljivo, a komunikacija se mahom svodi na gestove. Kod velikog broja ove dece, nema nikakvih oštećenja čula ili inteligencije.

Da bismo bolje razumeli to kako dolazi do alalije, važno je krenuti od njene podele. Naime, alalija se može podeliti na senzornu, motornu i senzo-motornu alaliju.

  • Senzorna alalija je govorni poremećaj kod koga je sačuvan sluh i dete je u stanju da primi zvuke iz okoline. Ali zbog ovog oblika alalije je oštećen fonemski sluh pa dete ne moze da formira i reprodukuje glasove i reči. Deca sa senzornom alalijom niti govore, niti razumeju govor. Kod ove dece je najčesće slaba auditivna pažnja i pamćenje. Motorika je najčešće normalno razvijena.
  • Motorna alalija predstavlja nemost kod koje dete nije sposobno da komunicira sa okolinom. Nastaje kao posledica oštećenja centralnog nervnog sistema (Brokine zone, odgovorne za produkciju govora). Kod dece sa motornom alalijom je kod većine sačuvan elementarni sluh pa ta deca imaju sposobnost razumevanja govora okoline, a samo kod malog broja dece se javlja nagluvost. Kada govorimo o ekspresivnom govoru ove dece (dakle govoru koji produkuju) jako je bitan logopedski tretman kako njihova nemost ne bi ostala trajna. Ova deca mogu izgovarati nekoliko reci i to najčešće trapavo i nepravilno. U kasnijem razvoju govora ove dece često su prisutne dislalije, nepravilan akcenat, rečnik koji je oskudan i koji se sporo razvija. Ukoliko je uključen konstantan logopedski tretman ovi nabrojani nedostaci u govoru će se rešiti. Tokom školovanja ove dece mogu se javiti disleksija i disgrafija kao i poremećaji čitanja i pisanja.
  • Senzo-motorna alalija– prisutni su simptomi i senzorne i motorne alalije a ostećene su i Brokina i Vernikeova oblast (za produkciju i  razumevanje govora).

Kada nema reči, komunicira se neverbalno (dakle, mimikom i gestovima) što dalje znači da je komunikacija mnogo ograničenija i siromašnija. Izostanak verbalne komunikacije (komunikacije rečima) dalje često vodi zaostajanju u psihičkom (socio-emocionalnom) razvoju deteta u odnosu na svoje vršnjake. Kod motorne alalije često je prisutna i tromost, nespretnost pri hodanju, odevanju i slicnim radnjama gde je potrebna uskladjenost i koordinacija pokreta ruku i nogu. Kod ove dece je češća levorukost i neopredeljenost na različitim nivoima lateralizovanosti.

Važno je da znate da je uzaludno čekati da se problem sam reši. Iako postoje iskustva ljudi koja govore da je tako nešto moguće, ni jedan stručnjak Vam ne bi savetovao da se u tako nešto uzdate. Javite se na vreme logopedu. Ukoliko ste u mogućnosti, uključite multidisciplinarni tim (dakle, logopeda, psihologa, reedukatora psihomotorike i senzornog integratora) kako biste pratili celokupni dečiji razvoj. Govor je u sprezi i sa mnogim misaonim funkcijama, te je zato važno da psiholog prati rad sa detetom. Sam logopedski tretman najčešće obuhvata rad na fonematskom sluhu kako se kod ove dece javljaju paralalije (zamene glasova, slogova i reči sličnih po zvučnosti), radi se na tretmanu disleksije i disgrafije, na motornoj spretnosti i usavršavanju motornih radnji, koordinaciji i usklađenosti govornih organa kao preduslovu za sto precizniju artikulaciju i uspostavljanje govora. Ova deca slabo razlikuju oblike i boje pa samim tim sporije formiraju prostorne predstave te je potrebno raditi i na snalaženju u prostoru. Reedukator psihomotorike je zato saradnik od izuzetne važnosti koji ima zadatak, između ostalog, da koristeći se pokretom „probudi“ jezik radeći sveobuhvatno na psihomotornom razvoju deteta.

U čekanju prolazi vreme koje je bitno za nadoknađivanje svega propuštenog.