Godina: 2019.

Kažu dete Vam je nevaspitano, niste ga naučili redu, a prava je istina da Vaše dete ima problem

Postoji li dijagnoza za previše živahno dete?

Zar je loša stvar ako je dete živahno?

Da li moje dete ima ADHD ili je previše nemirno, razmaženo i nevaspitano?

U većini slučajeva očekujemo da je teško zadržati pažnju deteta i ostaviti ga da sedi mirno u jednom mestu duže od par minuta, ipak postoji granica do koje nam se detetova “energičnost” čini prihvatljivom. Prema mnogim stručnjacima za psihološka pitanja, onog trenutka kada dete pređe tu granicu, sumnja se na takozvani ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), odnosno dijagnozu poremećaja pažnje uz hiperaktivnost.

Da li je sve dijagnoza ADHD?

O ovom poremećaju se, još od trenutka kada je uveden do dan danas, vode naučne diskusije, a ipak oko 4-8% školske dece dobija ovu dijagnozu. Šta su neki od simptoma ovog poremećaja? Nemogućnost koncentrisanja na samo jednu temu (zadatak), hiperaktivnost, stalna potreba za pokretom (dete ne može da sedi, da miruje), teškoće sa uočavanjem detalja i sa usredsređivanjem pažnje, impulsivnost (delanje bez razmišljanja o posledicama) itd. Kod dece sa ovom dijagnozom simptomi su prisutni duži vremenski period, uočljivi su u više aspekata života deteta (npr. i kod kuće i u školi) i značajno narušavaju funkcionisanje deteta.

Kod koga se češće javlja?

Češće se javlja kod dečaka nego kod devojčica. Ukoliko se ne tretira, smatra se da se kod dece sa ADHD-om kasnije očekuju slabiji uspeh u školi, problemi sa zakonom, problemi na poslu sa neproduktivnošću, interpersonalni problemi i dr.

Šta je prisutno kod dečaka?

Dečaci su češće hiperaktivni i impulsivni.

Šta je prisutno kod devojčica?

Devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje, te se kod njih problem kasnije prepozna.

Kada se simptomi javljaju?

Mogu se javiti pre 7.godine i to pre 3.godine, ali se obično dijagnostikuje sa polaskom u školu.

Zašto?

Škola ima svoja pravila, a to su „sedi mirno“, „budi pažljiv na času“ i „izvršavaj zadatke“.

„Karakterna osobina“ ADHD-a je nemir i stalna potreba za novim stimulusima tj. aktivnostima.

Koji tipovi ADHD-a postoje?

Postoje tri podtipa ADHD-a. Svaki tip je okarakterisan nekim specifičnim ponašanjima.

• Predominantno hiperaktivno – impulsivni tip. Ovaj poremećaj se dijagnostikuje i kod one dece koja ne moraju imati problema sa pažnjom, ali koja zbog preterane aktivnosti (stalnog vrpoljenja, nemogućnosti da se ostane miran na jednom na mestu, uvijanja, tupkanja nogom, itd.) vremenom počinju imati probleme sa pažnjom, jer se od njih sve više očekuje da provedu neko vreme u koncentrisanom radu na jednom zadatku. Ova deca uporno pričaju, „izblebeću“ odgovore pre nego što uopšte čuju pitanja, imaju problem sa bilo kakvom aktivnošću „u tišini“, imaju stalnu potrebu da se kreću…Impulsivna su, rade prvo što im padne na pamet, ne razmišljajući o posledicama svog ponašanja.
• Predominantno nepažljiv tip. (ADD, H se izostavlja zbog nedostatka simptoma hiperaktivnosti). Ovaj podtip se ređe dijagnostikuje jer nema simptoma upadljivog ponašanja. Posledično, mnoga deca kojima je potrebna pomoć pri učenju ne uspeju da je na vreme dobiju. Naime, ova deca imaju problema u primećivanju detalja, ne mogu da se u dovoljnoj meri koncentrišu na zadatak koji rade, imaju problema sa pažljivim slušanjem, praćenjem instrukcija, ne uspevaju da se samoorganizuju, zaboravljaju ili gube stvari (igračke, sveske), lako im se odvlači pažnja, izbegavaju i odlažu bilo kakve zadatke koji zahtevaju trajnije ulaganje, veći mentalni napor itd.
• Kombinovani tip. Predstavlja kombinaciju prethodna dva tipa, kako mu samo ime kaže.

Šta je važno znati o ADHD-u?

Važno je znati da ADHD nije samo i prvenstveno poremećaj pažnje. Problem je u tome što deca ne uspevaju da se odupru trenutnoj želji da urade ono što im je na pameti. Ta deca ne moraju pokazivati poremećaj pažnje kada rade ono što im je zanimljivo (kada igraju video-igrice ili gledaju crtaće), ali teško ostaju mirna kada treba uraditi domaći zadatak. Ovoj deci teško je da organizuju svoj rad, da odnekle započnu, da isprate instrukcije i zapamte ono što uče. Kada dete krene u školu i kada ne uspeva da se „snađe“ u školskom okruženju (npr. ostane mirno u učionici ili uradi koncentrisano domaći zadatak) ponekad nam je lakše da tumačimo to u svetlu njegove lenjosti, neupornosti, nedovoljne inteligencije nego što posumnjamo da dete zaista ne uspeva da održi pažnju jer mu je mnoge druge stvari odvlače, a njegov mozak nije treniran da se odupre. Tu prvenstveno govorimo o slabostima pažnje. Na ADD treba biti posebno osetljiv i ne pomešati tu dijagnozu sa dečijim bojkotom, željom da se privuče pažnja, nedostatku zainteresovanosti za material koji se uči i slično.

Kada se obratite stručnjaku sa detetom, važno je najpre proveriti da li je uzrok nepažnje organski. Dakle, obratite se najpre lekaru.

Važno je uraditi EEG, proveriti moždano funkcionisanje, takođe proveriti da li dete ima problema sa sluhom ili vidom, da li ima bilo koji drugi medicinski problem koji može uticati na njegovo ponašanje. Treba eliminisati i potencijalne psihijatrijske probleme (anksioznost, depresija) i treba isključiti poremećaje prilagođavanja ili reakcije na traumatske događaje (obratiti pažnju na promene koje se dešavaju u životu deteta, od smrti člana porodice, do razvoda roditelja, promene mesta stanovanja itd). Takođe, važno je isključiti to da dete u školi ili kod kuće ne trpi određene neuobičajene stresove. Stručnjak, takođe, treba da ustanovi koliko se dugo simptomi javljaju i u kom stepenu narušavaju funkcionisanje deteta.

Ko sve učestvuje u dijagnostikovanju ADHD-a?

Da bi se postavila dijagnoza ADHD-a bitna je multidisciplinarna timska procena stručnjaka: pedijatar, dečiji neurolog, psihijatar, reedukator psihomotorike, logoped i psiholog.

Šta raditi?

Multidisciplinarna timska procena donosi pravu dijagnozu, samim tim i mogućnost pravljenja metodološki strukturisanog logopedskog tretmana (koji se odvija na Behringer i KSAFA –m aparatu), reedukativne vežbe koje se odvijaju u senzornoj sobi i psihološki tretman usmeren ka stabilnosti pažnje, opuštanju deteta i sticanju poverenja kako bi se problem što pre izbacio na „površinu“ i postepeno rešio.

Opet napominjemo, važno je ispitati prethodno pomenute organske faktore (obavezno uraditi EEG, proveru vida, sluha itd.).

Dragi roditelji, savet Logopedskog centra Čabarkapa je: „Slušajte stručnjake (logoped, reedukator psihomotorike i psiholog), ali slušajte pažljivo i svoje dete. I nikad ne dozvolite da dijagnoza obeleži Vaše dete, nego neka Vam koriste kao alat da svom detetu pomognete da se bolje snalazi u onome što radi svakodnevno.“

Zašto je sve više govorno-jezičkih poremećaja, sve više dece koja ne progovaraju na vreme, a sve manje logopeda u Srbiji?

Zašto je sve više govorno-jezičkih poremećaja, sve više dece koja ne progovaraju na vreme, a sve manje logopeda u Srbiji?

Porast govorno-jezičke patologije u poslednjih 55 godina kod dece predškolskog uzrasta je sve veći sa 8,5% (1953.) do 63% (2010.), a po poslednjim istraživanjima od 70 do 80% dece ima neki od problema u govoru, jeziku, artikulaciji, učenju i ponašanju.

Podaci iz Nacionalne službe za zapošljavanje govore da je oko 1.100 nezaposlenih logopeda dok u Hrvatskoj i Sloveniji nema nezaposlenih. U Srbiji na 20.000 stanovnika dolazi jedan logoped,vdok po evropskim standardima jedan logoped na 8.000 stanovnika. U nekim opštinama po Srbiji nas nema ni u vrtićima, školama ni dispanzerima (opštine Knjaževac, Bačka Palanka, Trstenik, Bečej i Sopot). Ovo je rezultat nedostatka organizovane logopedske službe u Srbiji, sa izraženim deficitom logopedskih kadrova kako u vrtićima, školama tako i u zdravstvenim ustanovama.

Roditelji koji i primete kašnjenje u govorno-jezičkom, psihomotornom i socio-emocionalnom razvoju kod svog deteta, nemaju kome da se obrate za stručnu pomoć.

Vratimo se statistici, ona nam je najbolji pokazatelj. Istraživanja pokazuju da 70% roditelja već u prva tri meseca detetovog života primećuju da razvoj njihovog deteta nije u skladu sa razvojnim normama.

Šta prvo uoče?

• izostanak ili oskudno razvijanje govorno-jezičkih faza (gukanje i brbljanje),
• da njihova beba ne reaguje na jake zvuke,
• ne usmerava pogled ka predmetima,
• ne hvata predmete,
• mirna beba koja puno spava,
• stereotipni pokreti pri izvršenju neke radnje,
• često motorno pažnjenej lepršanje rukama, besciljno pražnjenje tj. trčkaranje po prostoriji (od zida do zida).

Ovo je iskaz roditelja koji dođu u naš Centar na prvi prijem.

Statistika dalje kaže da više od 70% dece predškolskog uzrasta od jedne do tri godine, kod kojih je dijagnostikovan govorno-jezički problem, imaju problem i u ponašanju, usvajanju novih sadržaja i socijalizaciji. Takođe, 24% dece školskog uzrasta imaju problem u čitanju i pisanju što je posledica nepravovremenog dijagnostikovanja i započinjanja logopedskog tretmana na vreme kako bi se problem rešio pre polaska u školu.

Sve više nam dolaze roditelji koji su zabrinuti što njihovo dete ima dve, tri ili četri godine, a ne govori. Uglavnom nam govore kako su se obraćali stručnjacima, ali da su im govorili da ima vremena i da će se govor razviti sam, normalno je da dete ne govori i do treće godine, lenjo je, mali je, sve razume, ali neće da govori, a neki nam kažu: niko nam nije rekao da nam treba logoped.

Šta je ovde bitno?

Značajan faktor je neiformisanost opšte populacije koliko je razvoj govora važan za dete i da dete na vreme progovori, zatim rasprostranjeno mišljenje da je poremećaj govora samo nepravilan izgovor glasova i da logoped radi samo na pravilnom izgovoru tih glasova.

Bitni koraci u rešavanju ovih problema su:

• roditelji,pratite razvoj svoga deteta (govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni),
• pratite njegove govorno jezičke faze (faza gukanja od 2. do 3. meseca, faza brbljanja od 5. do 6. mesec, slogovna faza oko 9. meseca i pojava prve funkcionalne reči oko 12. meseca). Savet: izostanak bilo koje od faza znači kašnjenje u govoru, odmah reagujte – javite se logopedu.
• dođite kod logopeda samo radi pregleda, a on će Vam reći da li je tretman potreban ili samo praćenje detetovog razvoja,
• proverite sluh svoga deteta ukoliko primetite da se ne okreće na zvuke i govor okoline,
• ako reči kasne, rečnik je oskudan, pojavile se reči pa se izgubile,
• ako primetite neadekvatno ponašanje i komunikaciju koja nije primerena za širu okolinu,
• govor se neće razviti sam, niti pored tv, tableta i telefona, tako da ne stimulišete svoje dete vizuelnim i auditivnim efektima gde deca pamte samo sekvence i reklame,
• ne hranite dete pored stimulacije zvane jutjub gde veseli i zvučni sadržaji remete pravilan razvoj Vašeg deteta,
• takođe, ne pasirajte hranu Vašem detetu do treće ili četvrte godine praveći od njega bebu i nedozvoljavajući mu da žvaće čvrstu hranu a to je bitno za razvoj govora i stimulaciju artikulacionog aparata,
• razgovarajte sa svojim detetom i budite mu dobar govorni model, ne tepajte, zovite ga njegovim imenom, igrajte se sa njim, govorite, objašnjavate, jer govor se može razviti samo učenjem, pričom, raznim iskustvima koje ćete dati svom detetu.

Ako ste sve ovo primetili kod svog deteta obratite se stručnjaku – logopedu. Logoped je stručnjak koji se bavi govorno-jezičkim razvojem i koji na osnovu testovne opservacije pravi adekvatan metodološki strukturisan tretman prilagođen vašem detetu. Vi ste roditelj i Vaše je samo da dođete na vreme sa svojim detetom.

Ukoliko čekate gubite dragoceno vreme. Vreme koje je nenadoknadivo. Ulaskom u školski sistem sa problemom kašnjenja u govoru može da napravi mnogo veće probleme sa kojima nećete moći tako lako da se izborite jer nećete imati vremena da se borite sa starim problemom, a nastao je novi i dete Vam je krenulo u školu.

Oralna praksija i senzorna integracija

Oralna praksija predstavlja preduslov za pravilan izgovor glasova, a bazirana je na voljnom pokretanju delova govornih organa (usana, vilice, obraza, jezika, mekog i tvrdog nepca). Oralna praksija se intenzivno razvija tokom prve godine života, kada se kod dece primećuje niz neverbalnih i verbalnih oralnih motoričkih aktivnosti, kao što su žvakanje, sisanje, gutanje, pokreti orofacijalne muskulature, vokalizacija, brbljanje i na kraju ovog perioda – pojava prve funcionalne reči. Žvakanje predstavlja izuzetno važnu aktivnost jer su za njeno izvođenje potrebne različite oralne veštine kasnije neophodne za pravilan razvoj govora. Zato je deci potrebno postepeno uvoditi čvršću hranu koju mogu da žvaću, grizu (korica hleba, jabuka, keks…). Već kod tromesečne bebe se mogu uočiti prvi pokreti žvakanja, beba između 5. i 7. meseca može da žvaće zatvorenih usta, dok desetomesečno dete može duže da žvaće i da oblizuje donju usnu. Sa 2 godine dete treba da jede hranu različite teksture, čvrstine, ukusa, da može da pregrize kreker ili neki tvrđi kolačić. Međutim, neretko se dešava da veliki broj dece jede samo pasiranu hranu, odbija da žvaće ili grize hranu, često se zagrcnu ili povraćaju, imaju pojačanu salivaciju usled slabosti mišića orofacijalne regije, što može bitno uticati na pravilan razvoj govora.
Jedan od razloga zbog kojeg dolazi do pojave loših oralno-motoričkih veština može biti problem u senzornoj integraciji. Senzorni problemi mogu dovesti do toga da dete ne oseća hranu u ustima ili je preosetljivo na određenu vrstu hrane.

Tako taktilno preosetljivo dete može odbijati da jede hranu različitih tekstura ili ukusa, ili je može samo gutati, uz minimalno žvakanja, može prekomerno plakati, imati nagon za povraćanjem kada dođe vreme za ručak.

S druge strane, kod neosetljivog deteta može doći do toga da ne oseća da ima hranu ili pljuvačku u ustima,  da uzima velike zalogaje hrane… Kod proprioceptivno nedovoljno osetljive dece može doći do toga da retko jedu, jer često nemaju osećaj da su gladni, da škripe zubima (bruksizam), da intenzivno oralno ispituju predmete. Hipotonična deca (koja su često proprioceptivno nedovoljno osetljiva) imaju problem sa posturom, kontrolom trupa, stabilnošću glave, slabošću mišića orofacijalne regije, pojačanom salivacijom što bitno utiče na razvoj oralno-motoričkih veština. Sve ove nabrojane senzorne teškoće rezultiraju lošom oralnom praksijom. Pošto govor zahteva koordinisane pokrete jezika, usana, vilice, mišića orofacijalne regije i pravilno disanje, dete sa nezrelom oralnom praksijom imaće problem sa motoričkim planiranjem, sa izvođenjem motoričkih pokreta što može da uspori proces progovaranja. Usled nedovoljne osetljivosti može se desiti da dete ne oseća u kom su mu položaju jezik, usne, koliko treba da otvori usta da bi izgovorio određeni glas itd. U ovim slučajevima, detetu treba uraditi procenu senzorne integracije i ustanoviti da li se radi o poremećaju senzorne diskriminacije, registracije ili senzorne modulacije (preosetljivost, nedovoljna osetljivost ili traženje), sastaviti senzorni profil deteta i napraviti plan tretmana senzorne integracije na kojem bi se primenjivale aktivnosti za senzitivaciju ili desenzitivaciju oralne regije, oralne masaže koje mogu pomoći u senzornoj registraciji, vežbe kojima se poboljšava motorno planiranje i slično.

Zašto nam je prva reč kod deteta nerazumna, nerazgovetna i sa prizvukom stranog jezika

Danas, kada je prisutna velika kulturna raznolikost i kada nam se nameće potreba za razumevanje i govorenje što više jezika, roditelji se često pitaju kako mogu pomoći deci i kada je pravo vreme za početak učenja stranog jezika.

 Šta dete treba da usvoji pre početka učenja stranog jezika?

Svakako, pre početka učenja stranog jezika, potrebno je da dete ovlada maternjim jezikom kako ne bi kasnije naišlo na poteškoće u savladavanju maternjeg jezika. Neophodno je da logoped uradi procenu govorno-jezičkih sposobnosti, kako bi bili sigurni da učenje novog jezika neće poremetiti bazu maternjeg, već je nadograditi. Deca koja zamenjuju (supstituišu) glasove, omituju, umekšavaju, obezvučavaju ili/i iz bilo kog razloga kasne u govorno-jezičkom razvoju mogu da imaju takva odstupanja i u izgovoru i u stranom jeziku. Tek kada logoped ukaže na probleme koje dete ima prilikom izgovora glasova ili u samom kašnjenju govora, i nakon kontinuiranog logopedskog tretmana i rešavanja problema u govoru i jeziku dete je spremno za učenje novog jezika.

Učenje kreće kroz igru i nesvesno usvajanje, vodeći računa o važnosti postupnog učenja na isti način na koji teče govorno jezički razvoj i kako dete savladava maternji jezik.Baza maternjeg jezika mora imati dobar temelj, kako bi izgradnja onoga što tek dolazi bila čvrsta i ustaljena.

Kako se strani jezik usvaja?

Neurofiziološki mehanizmi koji su odgovorni za usvajanje kako maternjeg jezika, tako i stranog jezika slabe nakon određenog perioda zivota. Već posle pete godine, dete slabije može da usvoji fonološka pravila i morfosintasičke osnove jezika, koje je do tada automatski i nesvesno usvajalo.

Kako prolaze godine i kako dete raste, ono kreće sa lakšim usvajanjem gramatičkih pravila nekog jezika i to usvajanje teče svesnim procesima. To ne znači da starija deca ili odrasli koji kasnje uče neki strani jezik neće uspeti da ga nauče, već znači da će kod njih način učenja biti drugačiji. Oni neće usvajti strani jezik nesvesno, nego svesno i taj proces usvajanja jezika će teći drugačijim putem i drugim neurofiziološkim mehanizmima nego kod dece mlađe od pet godina.

Da li vredi početi rano?

Rano učenje stranog jezika kod dece je pokazalo niz prednosti u odnosu na onu decu koja nisu učila strani jezik. Neka istraživanja govore u prilog tome da deca koja su rano počela sa učenjem stranog jezika, lakše usvajaju gradivo iz ostalih predmeta. Pretpostavka je da takva vrsta iskustva, uz to, pospešuje i komunikaciju, snalažljivost u izražavanju i razumevanju jezika. Takođe, rano savladavanje maternjeg jezika i učenje stranog jezika od malih nogu, stvara osnovu za lakše učenje drugih stranih jezika.

Svakako, rano učenje jezika podstiče decu da kasnije uče i druge jezike. Automatsko i nesvesno usvajanje jezika motiviše decu za dalje učenje. Jako je bitan metod postupnosti koji mora biti u skladu sa detetovim mogućnostima. Edukativni materijal, takođe, mora biti prilagođen detetu i njegovim mogućnostima, kako ga ne bi sputavalo već motivisalo za dalje učenje.

Kako se jezik usvaja od „malih nogu“?

Deca u ovom ranom periodu uče tako što oponašaju model koji ih uči pa je važno obratiti pažnju na oblik nastave koji se primenjuje kod ove dece. Formiranje manjih grupa gde će se ispoštovati individulani pristup prema meri svakog deteta je nešto što će olakšati učenje stranih jezika.

Jako je bitno razlikovati pristup kod podučavanja dece mlađeg uzrasta od onog koji se primenjuju kod starije dece. Najbolji su rezultati postignuti kod onog učenja koje se odvijalo u prirodnoj sredini. Usvajanje novog je uspešnije kad se odvija kroz igru, pevanje, glumu, imitaciju… Bitna stvar je da se deca ne opterećuju gramatikom već da spontano usvajaju novi jezik. U ranom periodu zivota deca veoma brzo i sa velikom lakoćom upijaju znanje a najbolji primer za to je usvajanje maternjeg jezika. Dakle, u tom ranom uzrastu, ukoliko je  govorno-jezički razvoj deteta uredan, usvajanje drugog jezika im ne predstavlja problem.

Iako su dosadašnja iskustva pokazala da deca lakše usvajaju strani jezik u ranijem uzrastu, bitno je reći da početak učenja stranog jezika u sedmoj godini zivota je dovoljno rano da usvoji i izgovor i naglasak i da uspešno napreduje u usvajanju novog jezika. Uloga logopeda je da prati norme govorno-jezičkog razvoja i da tokom rada sa detetom stvara temelje za kasnije sticanje drugih znanja i veština.

Iako postoje argumenti koji idu u prilog učenju stranog jezika od malih nogu, ipak je za jezik (koji je po svojoj prirodi stalno u razvoju) neophodan rad tokom celog toka školovanja. Na taj način učenje jezika prati i sazrevanje deteta, što znači da neke novostečene misaone sheme omogućavaju da se neke jezičke strukture lakše razumeju i primene.

Savet roditeljima je da pre uvođenja novog jezika potraže savet logopeda koji će proceniti govorno – jezički status deteta. Ako dete ima bazu svoga jezika tada nema prepreka da se uvede novi jezik kod deteta. Naravno novi jezik se postepeno i kroz igru i slikovni materijal uvodi kod deteta. Potrebno je voditi računa da se suprasegment i melodija maternjeg jezika ne naruše.

Zašto je važno da prva reč „dođe“ na vreme?

Prva reč kasni, faze u progovaranju su oskudne ili ih nema, razvoj govora nije u skladu sa njegovim hronološkim uzrastom, a Vi se pitate da li je Vašem detetu potreban logoped?

U čekanju vreme i „kritični period“ za govorno-jezički razvoj prolaze, a Vi i dalje imate izgovor…rano je, ima vremena, mali je…progovoriće…

Kao što pedijatri imaju norme prema kojima prate stepen razvoja deteta, tako i logopedi imaju norme prema kojima prate da li detetov govorno-jezički razvoj teče uredno.

Sigurno ste čuli od ljudi iz vaše okoline da neko dete ima dve, tri ili čak četiri godine, a još uvek nije progovorilo. Neki ljudi se brinu zbog toga, a neki imaju stav da to nije bitno i da ima vremena da progovori: „Zašto „terati“ dete da govori ako ne želi?“, „Bitno je da razume sve što mu se kaže“, „Lenjo je da govori“, „Govoriće ceo život“. Ovi i mnogi slični stavovi su pogrešni! Važno je da dete progovori na vreme kako bi njegov razvoj tekao uredno, u skladu sa normama.

Kada je vreme za prvu reč?

Pre nego što dođe do pojave prve reči, bitno je da dete ima faze gukanja i brbljanja. Već tada možemo primetiti da se govorno-jezički razvoj ne razvija onako kako bi trebalo. Prva reč treba da se javi oko godinu dana. Kada kažemo prva reč, mislimo na prvu reč koja je funkcionalna, odnosno upotrebljena smisleno i u pravom trenutku (npr. kada se dete obrati mami i kaže „mama“). Mnogi roditelji na pitanje logopeda kada se javila prva reč odgovaraju da je to bilo oko šestog ili osmog meseca. U tom periodu dete udvaja slogove (ma-ma, ta-ta) i to je slogovna faza kroz koju dete prolazi i to nije prva funkcionalna reč iako roditelji to misle.

Razvoj govora iz meseca u mesec

Oko šestog meseca, dete osim pevanja vokala (A, E, I, O, U) počinje da izgovara i neke konsonante (m, p, t, d, ) i tada, po prvi put, od deteta dobijamo nešto što liči na prve pokušaje da se produkuju reči, odnosno slogove (ma, ta, ba, pa…). Ta faza razvoja naziva se faza „brbljanja“. Pre šestog meseca, važno je da podstičemo dete da produkuje vokale tako što ćemo zajedno sa njim da pevamo (aaaaa, eeee…). Osim toga nastojite da verbalizujete sve ono što radite sa detetom (npr, kada šetate i vidite kuče kažete: „Vidi kucu. Kako kaže kuca? Av, av, aaav…“). Kada dete počne da udvaja slogove, važno je da mu uzvratite na isti način („ma-ma“, „ta-ta“). Dete možete da stimulišete tako što ćete da imenujete određene aktivnosti koje radite sa njim (npr. kada ga uspavljujete, pevajte „ni-na, na-na“, kada ga hranite „am-am“ i slično).

Onomatopeja je jedna od važnih stimulacija, stoga kada vidite neku životinju, automobil ili uradite neku aktivnost propratite to vokalizacijom (npr. „mau-mau“, „opa“, „brm-brm“, „bi-bi“ i sl.). Mnogo je važno da dete nakon onomatopeje krene sa razumevanjem govora i razvojem govora jer u mnogim situacijama se dešava da dete ostane na nivou onomatepeje jer nema dovoljno stimulacije.

Od šestog do devetog meseca beba je spremna za aktivno učenje tako što gleda ono što dodiruje, traži ono što čuje i započinje gestovnu komunikaciju. U ovom periodu majka uvodi dete u svet zvuka, uči ga da imitira i da posmatra svoje lice u ogledalu. U devetom mesecu dolazi do udvajanja slogova, a brbljanje postaje intenzivnije i podseća na pravi govor. Taj period između devetog i dvanasetog meseca je period kada dete najčešće izgovara svoje prve reči. Tada je važno biti osetljiv na to kuda dete usmerava pažnju i koristiti detetovu radoznalost da bi naučilo kako da nešto imenuje („Da, to je kuca!“). Tada roditelji imaju zadatak da dete uče da poštuje zabrane i izvršava jednostavne naloge (npr. „Daj loptu“).

Saveti za roditelje

Ako dete nije progovorilo oko prve godine ili se razvoj govora odvija usporeno, od značaja je da njegova okolina (prvenstveno roditelji) koriste jasno artikulisan govor. Bitno je da pravilno izgovarate reči kada se obraćate detetu. Nemojte da mu se obraćate izmenjemom artikulacijom, odnosno da govorite umekšane glasove (npr. Idemo da pavamo. Vojim te. Jubim moje pije.). Neophodno je sve aktivnosti, u vezi sa detetom, propratititi govorom jer je detetu potrebna stalna govorna stimulacija.

Moć govora dobijamo rođenjem, ali logopedi su tu da onda kada ta moć nema efektivnu snagu, nauče dete kako da je upotrebljava. Dobra stimulacija podrazumeva uključenost roditelja, odlučnost i energičnost. Zadaci koje treba roditelji da obave stimulišući dete da govori mogu da budu naporni i teški, ali napredak koji naprave, posle određenog vremena, zajedno sa svojim detetom učiniće da taj osećaj nestane. Osim dijagnostikovanja i rada sa decom, logopedi imaju ulogu i da edukuju roditelje kako da spreče javljanje govorno-jezičkih poremećaja, kao i da rade sa svojom decom ukoliko se javi neki poremećaj. Ukoliko mislite da Vaše dete kasni u odnosu na razvojne govorno-jezičke norme, prva reč se nije javila na vreme ili samo želite da proverite da li govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj teče uredno pravi način da budete sigurni u to je da dete odvedete kod tima stručnjaka (logoped, psiholog i reedukator psihomotorike) koji će vam reći svoje mišljenje i predlog rada sa detetom.

Izostanak pokaznog gesta, nemanje kontakta pogledom, neodazivanje na ime su prvi alarm da se javite logopedu! I još jednom, u govorno-jezičkom, psihomotornom i socioemocionalnom razvoju Vašeg deteta ne postoje izgovori i opravdanja „Ima vremena!“ već postanite svesni da Vaše dete ima problem i da mu je potrebna pomoć stručnjaka tj. logopeda.