Naša adresa
Dimitrija Tucovića 18
Pozovi nas
066.827.9797
Pošalji nam poruku
office@logoped-drcabarkapa.com
Radno vreme
Pon - Petak: 10AM - 6PM

Pikler penjalica i značaj ravnoteže

U našem logopedskom centru nešto novo…

Penjalica (Pikler penjalica – Eco toys) sa kosinom angažuje detetovu vizuelnu percepciju, odmeravanje jačine hvata šake, rotaciju tela i prelaz preko srednje linije tela, usklađivanje tonusa kako bi se održala željena postura, koordinaciju pookreta ruku i nogu što je  vrlo bitno, a sjajna je i za vestibularnu stimulaciju, odnosno, aktiviranje čula ravnoteže.

Čulo ravnoteže ima važnu ulogu u svesti o položaju i kretanju u prostoru, održavanju tonusa i stabilizaciji očiju prilikom kretanja glave. Ono je jedino koje koristi informacije i iz drugih čula za svoj rad.  Da bismo održali ravnotežu, potrebne su nam informacije iz čula vida i čula sluha. Otuda postoji neraskidiva veza u aktivnosti ovih čula, jer kada nedostaju informacije iz ovih čula, otežano je održavanje ravnoteže. Čulo ravnoteže je smešteno u unutrašnjem uvetu koje je odgovorno i za prijem i dalje prosleđivanje zvučnih informacija. Istraživanja su pokazala da stimulacija čula ravnoteže podstiče bolju slušnu obradu i brbljanje.  S druge strane, svaka promena položaja glave je korigovana pokretima očiju u suprotnom smeru, što je važno za orijentaciju u prostoru. Kada vestibularni sistem ne obrađuje informacije kako treba, to se odražava na vizuelnu percepciju i naše opažanje prostora, oblika, razdaljine, kao i na razlikovanje sličnih informacija (npr.slova ili brojeva). Postoji veza i sa drugim sistemima. Dobra orijentacija u prostoru i poverenje u svoje telo, odnosno poverenje da ćemo moći da prilagodimo mišiće tela tako da zadržimo ravnotežu, bez padanja, stvaraju fizičku i emocionalnu sigurnost. Ona pomaže i u regulisanju stepena budnosti i pažnje i time je povezana sa uspehom u učenju. Na osnovu svega navedenog se vidi da je uredno funkcionisanje i stimulisanje čula ravnoteže od suštinskog značaja za razvoj slušanja, gledanja, a zatim i govora i školskog učenja. Govor i jezik su kruna dobre senzorne integracije i zato je važno detetu pružiti adekvatnu stimulaciju svih čula.

Dan čistih planina- volimo i čuvajmo našu planetu

Širom sveta se na današnji dan (26.septembar) obeležava Dan čistih planina.

Planine su nam važne jer nam obezbeđuju kiseonik, vodu za piće a ujedno su i dom velikom broju biljaka i životinja. One su nešto bez čega ne bi ni mi postojali i nešto što čini svet lepšim mestom. Zato je važno ukazati na značaj planina i na značaj očuvanja istih. Na ovaj dan širom sveta se organizuju razne ekološke akcije čišćenja, planinarenja, šetnje…

Lepote i sve prednosti koje nam pružaju naše planine bivaju ugrožene usled različitih faktora (masovnog turizma, seče šuma, globalizacije, urbanizacije, klimatski prromena…). Današnji dan prolazi u znaku podizanja svesti o značaju prirode i njenom očuvanju.

Zato smo danas u LEC Čabarkapa kroz logopedsko-edukativni rad govorili o značaju i lepotama planina. Sa Vašim mališanima kod kuće možete pričati o ovoj temi na različite načine i ujedno stimulisati razvoj deteta. Pričajte im o našim planinama (širite rečnik, definišite pojmove), crtajte i bojite najviše vrhove, diskutujte kakve su planine zimi a kakve leti, pravite kolaže i lepite lišće šarenih boja koje krasi šume naših planina…

Poruka LEC Čabarkapa:

Čuvajte planine… tako čuvate i svoju decu i svoju budućnost.

Naučio sam da govorim lepo, sada je došlo vreme da naučim lepo da pišem i čitam

Kao što je bitno da dete naučimo pravilno da govori i razume govor, tako je bitno i da dete nauči da čita i piše, da razume pročitano i da bude funkcionalno pismeno.

Ako je osoba nepismena znači da, pored svega navedenog, nema bogatsvo rečnika, a samim tim ima smanjenu sposobnost komunikacije što direktno utiče na jezik, kulturu i opšte znanje.

U septembru 1965. godine se prvi put javila ideja o obeležavanju Međunarodnog dana pismenosti i to na Svetskoj konferenciji ministara obrazovanja u Teheranu. Na konferenciji je pokrenuta inicijativa za obeležavanje Međunarodnog dana pismenosti kako bi se pokrenula svest o važnosti pismenosti na međunarodnom nivou.
1966. godine se prvi put obeležio Međunarodni dan pismenosti.

Cilj obeležavanja Međunarodnog dana pismenosti jeste da podseti na problem nepismenosti koji postoji u celom svetu. Neki od problema osoba koje se vode kao funkcionalno nepismene su popunjavanje formulara, razumevanje izveštaja o stanju u banci, plaćanje računa, primena informacija dobijenih iz različitih tekstova.

Statistički podaci nam govore da pismenost u Srbiji i regionu nije na zavidnom nivou. U Srbiji je 17% stanovništva nepismeno, dok 14% populacije nema dan škole ili ima samo nekoliko dana škole,  11% dece ima nezavršenu osnovnu školu. UNESCO smatra da je procenat od 0,2 % nepismenih prihvatljiv i dozvoljen maksimum.

PISA istraživanje (najveća međunarodna provera postignuća učenika) pokazalo je da učenici u Srbiji postižu rezultate ispod proseka. Među mladima je izražena upotreba žargonizama i stranih reč.
Stručnjaci upozoravaju da naši đaci ne poznaju dovoljno gramatiku, pravopis i da im je leksički fond siromašan.

Pismenost podrazumeva poznavanje pisma, umeće čitanja i pisanja. Nepismenost je nepoznavanje pisma iz čega proističe nemogućnost čitanja i pisanja.
Različiti su kriterijumi po kojima se neka osoba svrstava u nepismene i razlikuju se od zemlje do zemlje. U nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ako ona ne zna da čita i piše, dok u drugoj zemlji osoba je nepismena ako ne zna da čita ili da piše. Takođe, u nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ona osoba koja nema završeno osnovno obrazovanje.

UNESCO predlaže da se pod nepismenim ljudima smatraju osobe koje ne znaju da napišu ili pročitaju jednostavan tekst vezan za svakodnevni život. Takođe, prema UNESCO osoba je funkcionalno pismena ako može da se uključi u aktivnosti u kojima je pismenost važna za funkcionisanje zajednice .
Prava i jedinstvena definicija pismenosti ne postoji zbog toga što postoji više različitih shvatanja o tome šta pismenost podrazumeva.
U međunarodnoj zajednici shvatanje pismenosti je različito, od toga da je to jednostavan proces sticanja osnovnih kognitivnih veština, zatim korišćenje kognitivnih veština na načine koji utiču na socioekonomski razvoj kao i razvijanje kapaciteta za društvenu svest i kritičku refleksiju kao podlogu za lične promene i promene zajednice.
U praksi se pismenost smatra kao sposobnost čitanja, pisanja i računanja u kombinaciji sa definisanjem pismene osobe kao one koja je završila osnovno obrazovanje.
Pismenost je ljudsko pravo koje je definisano u pravu na obrazovanje. Deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a samim tim i pravo na pismenost.

Problem nepismenosti utiče na jezik, kulturu i lokalno znanje. Nepismenost utiče direktno na jezik i govor zbog toga što osoba koja nije pismena, nema bogatstvo rečnika i ima smanjenu sposobnost komunikacije.

Često kažemo da je neka osoba nepismena ako govori i/ili piše gramatički i pravopisno nekorektno. U velikoj meri na pismenost utiču mediji koji često promovišu nepismene natpise i neadekvatan način izražavanja. Takođe, na pismenost u velikoj meri utiče i pisanje poruka na takozvanim pametnim mobilnim telefonima gde većina ljudi ne obraća pažnju kako su napisali reči, da li su rečenice gramatički i pravopisno korektne i slično. Bili nepismeni ili ne, veliki broj građana, pa i javnih ličnosti, čini brojne pravopisne i gramatičke greške, pod kojim se podrazumeva nepravilna upotreba reči, kao i njihovo pisanje, kada se piše i izgovara neki glas u reči (npr. kad se piše „č“, a kad „ć“, odnosno „dž“ i „đ“), kad se piše malo ili veliko slovo, kad se stavljaju znaci interpunkcije i slično.

Poruka LEC Čabarkapa je:
Ljudi su uzori jedni drugima u mnogim oblastima, pa tako možemo biti jedni drugima dobar uzor u oblasti pismenosti tako što ćemo podstaći ljude iz svoje okoline da se školuju i opismenjavaju, a kasnije i da poznaju svoj jezik i poštuju njegov pravopis.

Slovo izaberi pa ga do pojma odvedi

Analiza i sinteza glasova u rečima predstavljaju osnovu za buduće čitanje i pisanje. Na predškolskom uzrastu dete treba da zna da sastavi (sinteza) i rastavi (analiza) reč od četiri ili pet glasova. Dete treba da zna koji je prvi glas u reči, od koliko glasova se sastoji reč, koji glas je poslednji u reči, koji glas je pre, a koji posle nekog glasa, koja reč je u pitanju kada se glasovi izgovore pojedinačno. Na primer: „Kada kažem reč K-U-Ć-A, koju reč sam izgovorila?” ili “Koje glasove čuješ kada kažem reč TORBA?”

Tim LEC Čabarkapa je osmislio aktivnost pomoću koje na zanimljiv način vežbamo analizu i sintezu glasova.
Na tablu smo zalepili različite pojmove i nacrtali po jednu putanju do svakog pojma. Dete prvo pitamo šta sve zna o njemu, a zatim na koje slovo počinje ili se završava zadati pojam. Dete treba da odabere slovo, a zatim da po iscrtanoj putanji dođe do traženog pojma.

Na ovaj način, osim analize i sinteze glasova u reči, definišemo pojmove, bogatimo rečnik deteta i proširujemo verbalni iskaz. Kroz  ovu aktivnost radimo i na unapređenju kvaliteta vizuelne percepcije, vizuelnom usmeravanju i pretraživanju. Ova aktivnost je korisna i za uočavanje i prepoznavanje grafema, vežbanje vizuo-motorne koordinacije (koordinacije oko-ruka), rad na doslednoj upotrebi pokaznog gesta, prelazak preko srednje linije, kao i za usmeravanje i produžavanje pažnje.

Zabavite se sa Vašim predškolcima i na zanimljiv način vežbajte i učite slova.

Danas je 1. septembar.

Srećan dan za našu decu i njihove roditelje.

Tim LEC Čabarkapa želi srećan prvi školski dan i polazak u školu. Nadamo se da će kombinovana nastava i svaki drugi dan boravka u školi doneti dobre rezultate i puno uspeha.

Hvala Vam- mala reč sa velikim značenjem

Svaki put ima svoj početak i svoj kraj. Nekada bude mnogo težak jer je pun nizvesnosti… „da li ću rešiti problem, koliko ću morati kod logopeda, da li ću naučiti glas R, da čitam brže i pišem lepše…“


U naš život logopeda često dolaze deca i roditelji koje muče neki problem. Dođu iz raznih krajeva naše zemlje i belog sveta. Dođu jer imaju životni problem. Problem sa detetom. Tako je jednog dana u naš centar došao Nemanja sa mamom Dijanom i tatom Markom.


Mnogo muka, suza, neizvesnosti, padova i uspona. Vetar, kiša, sneg, sunce. Smenjivalo se sve. A onda… „Hvala Vam“. Prosta, jednostavna reč. Ima veliko značenje za nas koji radimo ovaj posao. Nešto je počelo, završilo se i nastavilo dalje svojim putem.

Srećni smo jer su „oni“ srećni jer „ono“ može da nastavi da živi srećno i bezbrižno.

Čula i mozak – Unutrašnji i spoljašnji ometajući faktori u razvoju saznajnih funkcija, motorike, govora i emocija

Zašto moje dete ne želi da pere ruke sapunom, dodiruje pesak, vatu, ne voli da se mazi? Zašto mom detetu smeta buka? Zašto ne želi da se ljulja na ljuljašci? Na sva ova, a i druga pitanja koja ste nas pitali, smo odgovorili i pokušali da Vam pomognemo.

Najčešća pitanja roditelja koji imaju senzorno preosetljivu decu:

Zašto moje dete ne želi da pere ruke sapunom, dodiruje penu, pesak, vatu, plastelin, ne voli da se mazi, ne voli da bude prljavo, hoda na prstima,  izbegava da jede pasiranu hranu?

Reč je o taktilno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu taktilnog podražaja, pa se često dešava da burno reaguje ako dodirne vatu, pesak, ljigave loptice, testo… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitizacija, odnosno smanjenje taktilne preosetljivosti.

Zašto mom detetu smeta buka? Zašto moje dete stavlja ruke na uši kada čuje zvuk sirene, ljudski govor, muziku, zvuk telefona, zvona, alarm?

Reč je o auditivno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu auditvnog podražaja, pa se često dešava da plače, pokriva uši rukama čak iako čuje ljudski glas, zvuk zvona u školi, kucanje sata… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitizacija, odnosno smanjenje auditivne preosetljivosti.

Zašto moje dete izbegava da se ljulja na ljuljašci? Zašto mu smetaju promene položaja? Zašto se plaši visine (odbija da se penje na gredu, na merdevine)? Zašto moje dete odbija da skače na trambolini ili da trči?

Reč je o vestibularno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vestibularnog podražaja, pa se često dešava da burno reaguje ako se okrene na leđa, stavi na ljuljašku, klackalicu… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitivacija, odnosno smanjenje vestibularne preosetljivosti.

Zašto mom detetu smeta svetlo? Zašto voli mračne prostorije? Zašto se plaši reklama u kojima dolazi do nagle smene različitih boja i oblika? Zašto ne sme da prođe pored velikih svetlećih bilborda?

Reč je o vizuelno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vizuelnog unosa, pa se često dešava da mu smeta jako svetlo, odsjaj, šarenilo, brzo se zamara tokom čitanja… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitivacija, odnosno smanjenje vizuelne preosetljivosti.

Najčešća pitanja roditelja koji imaju senzorno nedovoljno osetljivu decu:

Zašto moje dete stavlja predmete u usta, dodiruje sve što vidi, trlja predmete različitih tekstura, stavlja puno hrane u usta, nema potrebu da se obuče kada je golo, ne oseća kada mu je prljava pelena?

Reč je o taktilno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu taktilnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim taktilnim stimulusima koje mogu intenzivno da pritiskaju, stavljaju u usta… Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje taktilne osetljivosti.

Zašto moje dete proizvodi buku, govori glasno, uživa u glasnom okruženju, ne odaziva se na ime ili se odaziva samo kada se glasno pozove, voli da sluša glasnu muziku, pojačava televizor ili radio?

Reč je o auditivno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu auditivnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim auditivnim stimulusima (često vrišti, lupka zvučnim igračkama…). Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje auditivne osetljivosti.

Zašto moje dete voli dugo da se ljulja? Zašto puno skače na trambolini, neprestano se vrti u krug, voli da dubi na glavi, voli da se baca u vazduh?

Reč je o vestibularno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vestibularnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim vestibularnim stimulusima (vrti se oko svoje ose, trči u krug, snažno ljulja ljuljašku…). Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje vestibularne osetljivosti.

Zašto moje dete dugo gleda u svetlo ili u predmete koji se okreću? Zašto maše rukom ili predmetima ispred očiju?

Reč je o vizuelno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vizuelnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim vizuelnim stimulusima. Ova deca često dugo mogu da zagledaju igračke ili predmete koje su intenzivnih boja (žute, crvene, fluorescentne, zelene), vole da gledaju reklame ili scene u kojima dolazi do brze smene različitih boja, pokreta, oblika… Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje vizuelne osetljivosti.

Zašto se moje dete stalno oslanja na zid, jako lupa nogama kada hoda, baca igračke, lupa predmetima po podu ili po zidu, izuzetno jako drži predmete, voli da nosi teške lopte, vreće, flaše sa vodom, gura nameštaj u kući?

Reč je o proprioceptivno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu proprioceptivnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim proprioceptivnim stimulusima, pa tako ova deca često bacaju igračke, lupkaju po nameštaju, guraju teške predmete… Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje priprioceptivne osetljivosti.

Danas je svetski dan levorukih osoba

U svetu postoji 8-14%, a u Srbiji 5-10% levorukih osoba. Smatra se da nasleđe značajno utiče na određivanje dominantne lateralizovanosti, ali se ne zanemaruju ni uticaji okoline i određenih motoričkih poremećaja.

Dominantna lateralizovanost označava pojavu vodećeg ekstremiteta ili vodećeg čula pri vršenju složenih psihomotornih aktivnosti kao što su govor, orijentacija u prostoru i vremenu, pamćenje, učenje, čitanje, pisanje… Period razvoja od ambivalentnosti tj. korišćenja obe ruke pa do odabira vodeće ruke predstavlja proces sazrevanja i uspostavlja se oko 3.-4. godine života. Opredeljenost za desnu ili levu ruku ima svoj razvojni tok. Treba ga ispratiti i ukoliko se dete opredelilo za levu ruku nikako ga ne treba preusmeravati već podsticati na različita manipulativna i senzorna iskustva i aktivnosti.

Gde god se nalazimo, u školi, parku, na sportskim aktivnostima svakodnevno se susrećemo sa dešnjacima i samim tim živimo u okruženju koje je stvoreno za njih. Levoruke osobe se moraju od samog početka prilagođavati i učiti da koriste predmete koji su namenjeni desnorukima, kao što su makaze, rezač za olovke, kompjuterski miš itd.

Problemi sa kojima se svakodnevno susreću levoruka deca su u školi, a oni se odnose na nepravilno držanje tela prilikom pisanja (levoruke osobe uglavnom prelaze srednju liniju tela u desno i tako dolazi do nastanka kifoze i skolioze), nepravilno držanje olovke, smer pisanja, lineacija, prostorna orijentacija na papiru, veličina slova, mešanje ćirilice i latinice, položaj sveske, kao i mesto u školskoj klupi.

Prilikom pisanja je vrlo važno da dete zauzme pravilan položaj tela tj. ledja, ruke i šake. Telo je malo udaljeno od stola i zauzima prav ugao u odnosu na sto, ruke su na stolu i u jednoj drži olovku, a drugom rukom pridržava papir prilikom pisanja. Pravilno držanje olovke je jedan od preduslova za lepo pisanje. Dete treba da drži olovku na sredini, sa tri prsta,  blagim pritiskom. Levoruka deca treba da drže olovku tako da je vrh olovke okrenut i usmeren prema levom ramenu, a šaka da bude u pronaciji. Prilikom pisanja se mora paziti na uglao pisanja jer on, takođe, utiče na pravilno držanje olovke. Levoruko dete uz školskoj klupi treba da sedi sa leve strane kako bi nesmetano moglo da piše. Sveska ili papir za pisanje treba da bude okrenut prema levoj strani. Prostorna orijentacija na papiru je veoma bitna, a levoruka deca se susreću sa problemom smera pisanja, koje je sleva na desno gde prilikom pisanja prekrivaju napisano, tako da se vrlo često susreću sa ogledalskim pisanjem.

Često se deca koja pišu levom rukom susreću sa teškoćama prilikom korišćenja određenih predmeta kao što su rezač za olovke ili makaze pa misle da ne mogu da izvedu tu aktivnost. Kod dece se u tim situacijama može javiti frustracija i ljutnja koja se može nakupljati. Zato sa decom morate da pričate, da im pomognete da savladaju te teškoće i ukoliko je potrebno da se javite psihologu.

Uz pravilan pristup i učenje, levoruka deca mogu biti jednako spretna u manipulativnim aktivnostima kao i deca koja pišu desnom rukom.

Detaljnije o  toku govorno-jezičkog, psihomotornog i socioemocionalnog razvoja, odstupanjima, stimulisanju govora, kao i druge korisne savete o govoru, psihomotorici i emocijama možete pročitati u  praktikumu dr Nataše D. Čabarkape ,,Da brbljam, da govorim, da učim“. Ukoliko želite stručno mišljenje, naš  tim je tu za Vas i rado će odgovoriti na sva Vaša pitanja.

U praktikumu  mozete naći vežbe koje će Vašem detetu pomoći da usvoje pravilno i lepo pisanje i da savladaju sve one teškoće sa kojima se svakodnevno susreću.

Spretni prsti, jaka šaka su nam važni za dobrog đaka

Dete se za grafomotorne aktivnosti sprema od samog rođenja. Zrelost hvata zavisi od uzrasnog sazrevanja, ali i neuroloških struktura.
Tokom prvog meseca života, šaka je zatvorena u pesnicu; u drugom mesecu stisak šake slabi, a palac se oslobađa iz nje; u  trećem mesecu beba drži zvečku ili neki drugi predmet u ruci kada joj se stavi, palac i celu šaku počnje da stavlja u usta; u četvrtom mesecu  posmatra svoje šake (ruke), igra se sa njima i pruža ruke prema igrački; u petom mesecu prebacuje igračku iz ruke u ruku, a u šestom mesecu se razvija palmarni hvat (hvat celim dlanom); u sedmom i početkom osmog meseca  hvata  predmet svim prstima i dlanom,  a već krajem osmog meseca  hvata predmet prstima, a ne dodiruje dlanom. Pincet hvat (opružen palac i  kažiprst) se javlja u desetom mesecu života , a u jedanaestom mesecu  kažiprst se blago savija uz opruženi palac; u dvanaestom mesecu  razvija se najviši oblik hvata- klešta hvat (hvat vrhovima palca i kažiprsta).
Pomoću klešta hvata dete precizno hvata najsitnije predmete. Posle prve godine dete počinje da se intresuje za papir i olovku tj. za grafomotorne aktivnosti. Na tom uzrastu hvat olovke je palmarno-radialni (olovku drži celom šakom), zatim olovku hvata  vrhovima svih prstiju, naslanjajući je na dlan,  na kraju  tropsrni hvat (hvat sa  vrhovima palca, kažiprsta i srednjeg prsta na donjem delu olovke).

Zrelost šake  (diferenciranost mišića šake) se završava krajem šeste godine života i podrazumeva samostalno i voljno pokretanje pojedinačnih prstiju šake, bez  prisustva sinkinezija odnosno nevoljnih  pokretanja ostalih mišića prstiju ili lica. Prvo se izdvaja palac, zatim kažiprst i srednji prst, a kasnije i svih pet prstiju.

U našem Centru radimo vežbe koje Vi možete da radite sa detetom, a koje značajno doprinose sazrevanju motorike i osamostaljivanju pokreta prstiju šake.

Svaku vežbu možete ponavljati pet do deset puta, prvo na dominantnoj, a zatim na nedominantnoj ruci, uz brojanje.

Zabavite se sa Vašim detetom kroz ove zanimljive, ali korisne vežbe.

Redukujte vesti koje stižu do dece: Saveti psihologa koje bi trebalo da pročita svaki roditelj

U moru informacija o koronavirusu, pitanje koje se javlja u životu roditelja jeste da li i na koji način razgovarati sa detetom o ovoj temi i umanjiti njihovu brigu. Sa jedne strane želite da im smanjite strahove, a sa druge želite da razgovor bude iskren i da osigurate da će pravilno voditi računa o higijeni, sebi i drugima. Pred vama je nekoliko saveta kako se nositi sa ovom situacijom.

Bolje pričati nego ne pričati

Kada su izazovne i teške teme u pitanju, iz potrebe da zaštite dete i ne želeći da im dodaju brigu, roditelji o nekim stvarima ne razgovaraju sa decom. Tako je često u slučaju bolesti ili smrti, ali i u situacijama kao što je ova. Ipak, bolje je da razgovarate. Deca svakako čuju o ovoj temi bilo sa televizije, bilo iz naših razgovora ili od vršnjaka. Ukoliko o nečemu ne razgovaramo sa detetom, to često dovodi do suprotnog efekta – dete zapravo više brine, a oseća da o tome ne treba razgovarati, pa svoje brige ne podeli sa roditeljima.

Proverite šta dete zna o virusu i kako se povodom toga oseća

Dobar način da otvorite temu i prilagodite razgovor detetu jeste da pitate šta ono već zna. Nakon toga mu možete objasniti i detaljnije razgovarati o tome, i uticati na pogrešne predstave koje ima. U skladu sa osećanjima deteta, važan deo razgovora jeste upravo smanjenje brige i straha. Detetu je važno poslati poruku da je bezbedno, da vi, i još mnogo odraslih, vodite računa o njihovoj bezbednosti.

Uskladite razgovor sa uzrastom i ličnošću deteta

Mlađoj deci nije potrebno mnogo informacija, kako ne bi bili preplavljeni. U tom razgovoru je važno odgovarati na njihova pitanja. I kada ne znate odgovor, možete reći:“Zanimljivo pitanje, potrudiću se da nađem odgovor pa ću ti reći“.

Situaciju možete uporediti sa nečim što im je već poznato. „Sećaš se kako si bio prehlađen ili imao grip? E vidiš, korona je veoma slična tome. Deca i odrasli najčešće imaju tako nešto, kašlju, umorni su, imaju temperaturu. Tada je važno da se odmaraju i piju čaj i limunadu, i možda neki sirup. Lekari znaju puno o tome i oni im kažu šta da rade“.

U starijim uzrastima, deca viših razreda i tinejdžeri imaće mnogo pitanja jer se susreću sa više informacija koje dobijaju od vršnjaka i na internetu. Tu je posebno važno ostati u razgovoru sa njima, učiti ih da razlikuju proverene i neproverene informacije, i naravno usmeriti na osećaj sigurnosti.

Neka deca su sklonija anksioznosti i brizi. Generalno, a naročito kod ove dece, roditelj je onaj koji treba da govori umirujuće i sigurno. Uz to je važno prepoznati i reći detetu „vidim da brineš“, poslati poruku da tu brigu prepoznajemo, ali ponuditi pristup fokusiran na sve stvari koje činimo da se zaštitimo.

Usmerite ih na ono što radimo da ostanemo bezbedni

I odrasli i deca su manje pod stresom kada preuzimaju neke akcije nego kad su pasivni. Deci možete objasniti da se koronavirus, kao i grip, prenosi putem čestica koje ne vidimo i to kroz kašljanje i kijanje. Te čestice mogu biti i na odeći ili drugim površinama, kao što su kvake ili šipke u autobusu. One mogu da nas zaraze samo ako nam uđu u usta, oči ili nos. Mi svi često diramo lice i oči i nos i usta, i onda ako imamo viruse na rukama mogu da uđu u naše telo.  Zato mi možemo da ih pobedimo ako vodimo računa da nam ruke i stvari budu čiste. Pokažite detetu kako se pravilno peru ruke, izaberite neku pesmicu koju treba da otpeva dok ih pere ili do koliko ćete da brojite dok to radite. Isto tako, usmerite ih na važnost pravilnog kašljanja i kijanja – u lakat ili maramicu. I od toga možete napraviti igru ili „izazov“ – Ko bolje stiže da to učini. Pokušajte da u ove aktivnosti unesete pozitivne emocije i ostanite dosledni u njihovoj važnosti.

Takođe, objasnite im da o ovoj situaciji brinu i rešavaju je naučnici, lekari i odgovorni ljudi u društvu. Da oni imaju plan. Navedite im primere lečenja, pronalaženja načina pomoći, mera koje se sprovode. Ukratko, podsetite ih da nije njihovo da brinu, da su odrasli tu da organizuju i rešavaju.

Redukujte vesti koje stižu do dece

Izveštaji u medijima su česti i gotovo uvek fokusirani na nove negativne aspekte. Nema potrebe da sve te informacije stižu do dece, naprotiv. Kada su deca prisutna, promenite televizijske kanale koji to emituju. Budite svesni svojih razgovora sa ukućanima ili prijateljima, i smanjite mogućnost da ih deca čuju.

Održavajte njihovu rutinu koliko god je moguće

Šira slika je nepredvidljivija nego inače, a struktura i rutina svakodnevnice deci pruža predvidivost i prija im. Ovo je naročito važno u svetlu prestanka rada škola i vrtića, dobro je da neka baza, struktura dana u smislu ustajanja, obroka, spavanja ostane ista. Osmislite skupa aktivnosti koje će ući u raspored i pokušajte da ih održavate iz dana u dan. Usmeravajte pažnju na zanimljive stvari dečijeg života, a ne na korona virus. Negujte vreme pred spavanje, tada se često odvijaju emotivni i veliki razgovori. Zaokružite dan sa porukom smiraja detetu.

Proradite lične brige i strahove, nađite vreme za sebe

Kada ste vi aktuelno uznemireni i zabrinuti – tada nije vreme da razgovarate sa detetom. I sadržaj i način na koji govorite neće biti poruka koju želite da pošaljete detetu, a ono će osetiti vašu emociju. Svi imamo lične brige, strahove i sumnje u ovoj situaciji i potrebno je da nađemo vreme kada ćemo ih podeliti sa nekim – proradite svoje uznemirenosti sa značajnim drugima i uživajte u nekoj aktivnosti koja vas ispunjava.

Držite temu otvorenom

Potrudite se da svojim pristupom i stavom, održavate temu otvorenom i šaljete jasnu poruku detetu da može da vas pita ili sa vama podeli sve što mu prolazi kroz glavicu o ovoj, ali i svakoj drugoj temi.

Ponašajte se na način na koje želite da se vaše dete i druga deca ponašaju sutra u životu. Mi smo ti koji smo im modeli, racionalno i odgovorno ponašanje prema sebi ali i prema drugima je stvar koju vaše dete može da nauči od vas u ovoj situaciji, bilo da je u pitanju ponašanje u vezi sa zdravljem bilo generalno. Lična odgovornost, ali i empatija, briga o drugima i solidarnost. Nedostatke toga primećujemo i bez ovakvih kriza, a krize su uvek šanse za učenje.