Roditelj kao blokator promene (i kako da to ne budete)

Čudno je koliko je nas rano biologija isprogramirala da postanemo spremni za roditeljstvo, a još čudnije koliko zapravo „psihički“ nikada nismo dovoljno. Teško je reći da nam je ovo sasvim nerazumljivo; ipak, biologija je računala samo na reprodukciju, a mi uz to mislimo i o vaspitanju. Reprodukcija ne mari mnogo za vaspitanje i psihički život deteta koje se rađa.

Stručnjacima koji se bave decom, neodvojivo od posla jeste da se bave i roditeljima. Pišući o deci, gotovo da je teško da se ne „potkače“ i roditelji. Nekako se čini da u okviru naše kulture imamo skup pretpostavki o tome šta deca jesu i kakva bi trebalo da budu. Kao da su se te pretpostavke ukorenile u toj meri da se smatraju konvencionalnom mudrošću naše stvarnosti. A zapravo, ova mudrost je do te mere nejasan „priručnik“ za akciju, te ni jedan roditelj nije do kraja siguran šta radi. Nigde na svetu ne postoji knjiga koja govori o tome kako vaspitavati decu, primenljiv sistem za, ma koje dete.

Prve roditeljske anksioznosti u vezi sa novom ulogom koju treba da preuzmu rođenjem deteta, razbiju se najčešće baš o to prvo dete. Pretpostavljamo da su mahom roditelji više od jednog deteta, imali više iskustva sa preplavljujućim strahovima pred situacijama kada se nešto može desiti prvom detetu. Kod drugog je možda bilo za nijansu lakše, velikim delom zato što je to „već viđeno“. Međutim, neki roditelji ne umeju da se otrgnu tih misli da je dete bezbedno samo kada je „u njegovom krilu„, „pod njegovom rukom„. Postoji termin koji se retko pominje u našoj literaturi, ali vrlo često u stranoj- „helikopter roditelji“ (zbog svojih propelera koji se vrte oko težišta). To je termin koji se najčešće koristi za previše zaštitnički orijentisanog roditelja koji ne dopušta da išta loše dođe do njegovog deteta. „Mama će sve to rešiti, zlato moje“.

Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas.- Duško Radović

Ponekad iz najbolje namere, decu „naučimo“ našim strahovima. U njihov „razvojni kod“ upišemo naše sopstvene „greške“. Plašimo ih slikama koje nas plaše, učimo ih da se klone stvari kojih bismo se mi klonili. Ukoliko mi ispoljavamo agresivnost, učimo dete da je i to način na koji se može ponašati. Ukoliko smo mi uznemireni, dete će pretpostaviti da za to postoji razlog. Primer kako se stvara emocionalna rezonanca, preslikavanje roditeljskih emocija na dete. Tako, već nekoliko godina kasnije roditelji pitaju otkud njima tako bojažljivo dete…ili stidljivo, ili nervozno, ili agresivno…(šta god da ti epiteti zapravo podrazumevaju u kontekstu roditeljske pritužbe).
Slični „helikopter“ roditeljima u neku ruku su i oni roditelji koje popularno u stranoj literaturi nazivaju „snowplough“ roditeljima („snowplough“ su ona vozila koja čiste sneg na putevima). Oni su dakle slični po tome što sve prepreke sa puta otklanjaju za svoje mališane. Drugačiji su po tome što se sav taj „očišćeni sneg“ s puta gomila u vidu velikih očekivanja u odnosu na svoju decu. „Od rođenja, deca su postavljena na sedište, zakopčana pojasom, zaštićena, vožena i usmerena u jednom pravcu i smeru.“ (David McCullough, nastavnik i autor knjiga o roditeljstvu) Izgleda da prezaštićivanje sa jedne strane implicira velika očekivanja kao način da se „vrati“ sve ono što je uloženo u decu i za decu. Iako takvo razmišljanje ima neku svoju logiku, u isto vreme isključuje onu drugu, u mnogome važniju, da svo to prezaštićivanje otežava deci da razviju veštine potrebne za kasnije osamostaljivanje, onemogućuje im da upoznaju sfere u kojem mogu osmisliti nova rešenja, biti kreativni i prepušteni maštanju, domišljatosti, dovitljivosti…Neke od najbitnijih lekcija u životu, uče se kroz razočarenja i poraze. To nije iskustvo koje imamo pravo da uskraćujemo, ma koliko želeli da zaštitimo svoju decu.

Deca i satovi se ne smeju neprestano navijati. Valja ih pustiti i da idu. – Žan Pol

Dakle, poruke „Ne brini, sredićemo mi sve to“ može implicirati da dete ni ne mora da se promeni. Zanimljivo je da po Žanu Pijažeu (tvorac jedne od najuticajnih teorija o kognitivnom razvoju dece) inteligencija biva razvijena kroz spregu dva procesa: asimilacije i akomodacije. Asimilacija podrazumeva da ono sa čim se susrećemo biva modifikovano našim misaonim procesima tako da se u njih uklapa. Dakle, ono što se menja je predmet, a ne način na koji mislimo. Akomodacija tu dolazi na scenu onda kada određen objekat ne uspeva da se prilagodi nasim misaonim shemama, već zahteva da se misaone sheme prilagode objektu. Čemu to vodi? Promeni. Možda deluje surovo što ističemo ovo ali- možemo misliti o roditeljima koji prezaštićuju ,kao o onima koji zapravo koče dete da se menja, adaptira, razvija. E sad, zamislite kako je deci pred kojom se iako su nespremna, slažu velika očekivanja koja treba da ostvare. Koliko je teško da pred izazovom stojiš bez oruđa da mu izađeš u susret.

Pametni roditelji dopuštaju svojoj deci da poneki put i pogreše. – Gandi

Vrlo često roditelji odu kod stručnjaka ne da bi dobili mišljenje o tome na čemu treba da se radi, već da bi dobili potvrdu onog što već misle da znaju o svom detetu. U stanju su da viču na sav glas ne bi li stvorili toliku buku da izbegnu da čuju onaj šapat koji im govori da nešto treba da se preduzme. Koji bi mogli biti razlozi ovakvih reakcija? Lista je predugačka. Od toga da bi to izneverilo njihova roditeljska očekivanja o onome što bi njihovo dete moglo da postigne do toga da invalidiraju sliku o sebi kao o roditeljima koji su predani, posvećeni i povrh svega, dobri roditelji.

Ono što je, čini nam se, najteže razumeti jeste da roditelji najčešće sve, i dobro i loše, rade iz najbolje namere. Bilo da šalju poruku „Ne menjaj se, sve ćemo to mi srediti luče naše“ ili „Nauči da ojačaš, ne izigravaj budalu. Dosta s glupiranjem“, roditelj ima uverenje da to radi da bi njegovom detetu bilo bolje. U oba slučajeva, ne bi nas začudilo (mada svakako ima izuzetaka, jer svako od nas potencijalno nosi klicu rezilijencije, otpornosti na ono što bi moglo da za nekog bude pritisak, traumatično iskustvo) da za samo par godina počnemo da pričamo o tome zašto je dete bojažljivo, zašto se uzdržava od toga da proba nove stvari, zašto odbija da sasluša druge, zašto je naviklo da uvek bude u pravu, zašto se lako rasplače, zašto ima utisak da su druga deca neprijateljski raspoložena prema njemu…

Naša je praksa da roditelje uključimo u svaki proces rada sa detetom. Mi nismo tu da sudimo da li radite dobar posao ili ne. Mi smo tu da sa Vama pokušamo da dovedemo u pitanje neke načine funkcionisanja koji su možda nekada radili a koji su sada počeli da „škripe“. Mi smo tu da zajedno pronađemo načine da pomognemo detetu da prevaziđe teškoće, ne tako što ćemo mu nametnuti gotova rešenja, već tako što ćemo ga podstaknuti da misli i eksperimentiše sa svojim iskustvom. Vi kao roditelj takođe morate želeti da radite na sebi.

Roditelji su važni koterapeuti.

Vi ste svom detetu neka vrsta mosta ka onome što se dešava u prostorijama našeg Centra (ili bilo koje druge pomagačke kuće) ka „stvarnom svetu“.

Da, dete možda ima problem. I da, verovatno je da imate i vi veze sa tim problemom na ovaj ili onaj način. I ne, to ne znači da treba nastaviti svako svojim putem po starom ili da treba upirati prstom i kriviti nekog za to što se ranije pažnja nije posvetila nekim stvarima.

Biti hrabar roditelj ne znači ne plašiti se za svoje dete. Hrabar roditelj je onaj koji uspe da uprokos svojim strahovima radi na tome da svom detetu bude što bolji oslonac, baza, podsticaj (ne zaklon).

Hrabar roditelj radi na sebi, edukuje se, sarađuje sa stručnjacima. On priznaje da biti roditelj ne znači biti nepogrešivo ljudsko biće, već čovek koji trudeći se da učini najbolje, ponekad zaluta, pogreši, nađe se u nedoumici i tada odluči da se obrati nekome za pomoć.