Postoji li dijagnoza za previše živahno dete?

Zar je loša stvar ako je dete živahno? Zar ne treba očekivati da je dete „puno energije“? Radije treba da se brinemo ako je mirno, povučeno, ako nema potrebu da trči i skače, je l’? Svakom detetu je teško zadržati pažnju, zar ne? Iako u većini slučajeva očekujemo da je teško zadržati pažnju deteta i ostaviti ga da sedi mirno u jednom mestu duže od par minuta, ipak postoji granica do koje nam se detetova “energičnost” čini prihvatljivom.

Prema mnogim stručnjacima za psihološka pitanja, onog trenutka kada dete pređe tu granicu, sumnja se na takozvani ADHD-a (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), odnosno dijagnozu poremećaja pažnje uz hiperaktivnost.

O legitimitetu ovog poremećaja se, još od trenutka kada je uveden do dan danas, vode naučne diskusije a ipak, oko 4-8% školske dece dobija ovu dijagnozu. Šta su neki od simptomi ovog poremećaja? Nemogućnost koncentisanja na samo jednu temu (zadatak), hiperaktivnost, stalna potreba da se kreće (ne može da sedi, da miruje), teškoće sa uočavanjem detalja i da usredsređivanjem pažnje, delanje bez razmišljanja o posledicama itd. Kod dece sa ovom dijagnozom simptomi su prisutni duži vremenski period, uočljivi su u više aspekata života deteta (npr. i kod kuće i u školi) i značajno narušavaju funkcionisanje deteta. Češće se javlja kod dečaka nego kod devojčica. Ukoliko se ne tretira, smatra se da se od dece sa ADHD-om kasnije očekuju sa većom verovatnoćom slabiji akademski uspeh, problemi sa zakonom, problemi na poslu sa neproduktivnošću, interpersonalni problemi i dr.

Postoje tri podtipa ADHD-a. Svaki tip je okarakterisan nekim specifičnim ponašanjima.

Predominantno hiperaktivno-impulsivni tip. Ovaj poremećaj se dijagnostikuje i kod one dece koja ne moraju imati problema sa pažnjom, ali koja zbog preterane aktivnosti (stalnog vrpoljenja, nemogućnosti da se ostane miran na jednom na mestu, uvijanja, tupkanja nogom, itd.) vremenom počinju imati probleme sa pažnjom, jer se od njih sve više očekuje da provedu neko vreme u koncentrisanom radu na jednom zadatku. Ova deca uporno pričaju, „izblebeću“ odgovore pre nego što uopšte čuju pitanja, imaju problem sa bilo kakvom aktivnošću „u tišini“, imaju stalnu potrebu da se kreću…Rade prvo što im padne na pamet, ne razmišljajući o posledicama svog ponašanja.
Predominantno nepažljiv tip. (ADD, H se izostavlja zbog nedostatka simptoma hiperaktivnosti) Ovaj podtip se ređe dijagnostikuje jer nema simptoma upadljivog ponašanja. Posledično, mnoga deca kojima je potrebna pomoć pri učenju ne uspeju da je na vreme dobiju. Naime, ova deca imaju problema u primećivanju detalja, ne mogu da se u dovoljnoj meri koncentrišu na zadatak koji rade, imaju problema sa pažljivim slušanjem, praćenjem instrukcija, ne uspevaju da se samoorganizuju, zaboravljaju ili gube stvari (igračke, sveske), lako im se odvlači pažnja, izbegavaju i odlažu bilo kakce zadatke koji zahtevaju trajnije ulaganje, veći mentalni napor itd.
Kombinovani tip. Predstavlja kombinaciju prethodna dva tipa, kako mu samo ime kaže.
Važno je znati da ADHD nije samo i prvenstveno poremećaj pažnje. Problem je u tome što se deca ne uspevaju da se odupru trenutnoj želji da urade ono što im je na pameti. Ta deca ne moraju pokazivati poremećaj pažnje kada rade ono što im je zanimljivo (kada igraju video-igrice ili gledaju crtaće) ali teško ostaju mirna kada treba uraditi domaći zadatak. Ovoj deci teško je da organizuju svoj rad, da odnekle započnu, da isprate instrukcije i zapamte ono što uče. Kada dete krene u školu, i kada ne uspeva da se „snađe“ u školskom okruženju (npr. ostane mirno u učionici ili uradi koncentrisano domaći zadatak) ponekad nam je lakše da tumačimo to u svetlu njegove lenjosti, neupornosti, nedovoljne inteligencije nego što posumnjamo da dete zaista ne uspeva da održi pažnju jer mu je mnoge druge stvari odvlače a njegov mozak nije treniran da se odupre. Tu prvenstveno govorimo o slabostima pažnje. Na ADD treba biti posebno osetljiv i ne pomešati tu dijagnozu sa dečijim bojkotom, željom da se privuče pažnja, nedostatku zainteresovanosti za material koji se uči I slično.

Kada se obratite stručnjaku sa detetom, važno je najpre proveriti da li je uzrok nepažnje organski. Dakle, obratite se najpre lekaru.

Važno je uraditi EEG, proveriti moždano funkcionisanje, postarati se da dete nema probleme sa sluhom ili vidom, da nema bilo koji drugi medicinski problem koji može uticati na njegovo ponašanje. Treba eliminisati i potencijalne psihijatrijske probleme (anksioznost, depresija) i treba isključiti poremećaje prilagođavanja ili reakcije na traumatske događaje (obratiti pažnju na promene koje se dešavaju u životu deteta, od smrti člana porodice, do razvoda roditelja, promene mesta stanovanja itd). Takođe, važno je isključiti to da dete u školi ili kod kuće ne trpi određene neuobičajene stresove.. Specijalista takođe treba da ustanovi koliko se dugo simptomi javljaju i u kom stepenu narušavaju funkcionisanje deteta.

Rekli smo da se u legitimnost ovog poremećaja sumnja. Zašto?

Jedna od važnih kritika jeste da je to dijagnoza koju smo smislili da bismo opravdali našu netoleranciju na detetovo ponašanje i težnju da umirimo dete na određeni način da bismo svoje funkcionisanje u svakodnevnom životu olakšali. U svetlu te kritike ponekad može delovati da simptome preuveličavamo jer nismo sposobni da se sa njima nosimo. U odnosu na čije standarde aktivnosti je dete „hiperaktivno“? Da li dete dobija dijagnozu zato što jednostavno biva dete, a nama manjka strpljenja?

Druga važna kritika jeste zbog jednog od načina da se ADHD tretira, a to je tretman lekovima. Lekovi koji se najčešće daju za ADHD su takozvani psihostimulansi. Čudno zvuči da se stimuliše već itekako aktivno dete, međutim, takvim stimulisanjem se smanjuje detetov kapacitet da svoju pažnju „raseje“ na neke druge aktivnosti. Ovi lekovi imaju brojna neželjena dejstva. Smanjeni apetit, poremećaje spavanja, tikove. Za lečenje se koriste i destimulanti koji imaju manje neželjenih pojava, kao i antidepresivi koji su samo u posebnim situacijama prvi izbor (javnost je zvanično upozorena na porast stope samoubistava kod dece i tinejdžera koji su koristili ove lekove) Uz to, ovi lekovi NE leče ADHD već samo kontrolišu njegove simptome.

Takođe, može se desiti da mišljenjem u okviru dijagnoze zanemarimo da razumemo zbog čega dete nešto radi i njegovo ponašanje isključivo tumačimo kao simptom.

Šta raditi?

Ukoliko je moguće da se rešenje nađe bez dijagnoze i bez lekova, probajte tako. Aktivan rad sa detetom od strane stručnjaka je mnogo poželjnija varijanta. Psihoterapija ili rad uz kvalifikovanog asistenta (defektologa, psihologa, pedagoga). Umesto da zarobljavamo dete unutar dijagnoze, možemo se radije služiti postojećim znanjima o ADHD kao smernicama za dalji rad koji treba da se nadograđuje.

Ukoliko pak ne želite da odmah dete odvedete kod stručnjaka, a mislite da mu je potrebna pomoć, postoje načini kako i vi sami, kao roditelji, staratelji, možete pomoći svom detetu da se bolje snalazi u aktivnostima kojima se bavi. Mi smo izdvojili par uputstava koje dolaze iz različitih terapija koje možete koristiti u svakodnevnom radu sa detetom.

Dajte jasna uputstva i komande (izbegavajte dugačke instrukcije)

Kreirajte rutine. Sastavite jasan redosled aktivnosti svakog dana, od ustajanja do odlaska na spavanje. Dobro je da raspored bude istaknut na vidljivom mestu tako da dete može da ga prati i da mu on služi kao podsetnik. Kreativno nacrtajte malu shemu, putić, ili slično, koja deluje detetu zanimljivo.
Ukoliko dete pokušava da se koncentriše na određenu aktivnost, izbegavajte da ga dodatno dekoncentrišete. Utišajte ili ugasite muziku, TV, kompijuter, itd.
Pomozite detetu da se lakše organizuje tako što ćete imati utvrđena mesta na kojima će stajati stvari koje su mu potrebne- ranac, odeća, sveska, igračke, knjige….
Umesto vike i fizičkog kažnjavanja, koristite priče o tajm-autu, ili kutku za razmišljanje i udaljite dete u tihu prostoriju na neko vreme. Kada se smiri, nastavite kuda ste stali.
Pomozite detetu da otkrije šta je to što mu ide od ruke. Izmestite dete iz priče o lošem ponašanju, neuklopljenosti i koncentrišite se na ono u čemu je dobro. Kako to što radi dobro utiče na dete? Kako to može poslužiti da mu neki drugi rad ide bolje?
Smestite problem van deteta. Šta to znači? Zauzmite perspektivu iz koje dete nije problem, već ima određeni problem i taj problem nešto njemu radi. Imenujte taj problem sa detetom. „Ljutko“, „zverčica“, „nestaško“…šta god. Onda možete da sa detetom pričate o tome kako „nestaško“ deluje na njega, šta ga podstiče da uradi, kako čini da se on oseća itd.
Ne patologizujte dete pri svakom koraku. Ne tumačite detetov entuzijazam kao hiperaktivnost, ili radoznalost za novo kao nedostatak koncentracije za jednu aktivnost. Slušajte pažljivo i mislite izvan kutije (dijagnoze)
Pokažite mu da nije usamljen i neshvaćen u tome što oseća.
Ima mnogo interesantne literature koja može pomoći detetu da bolje shvati zašto je drugačiji, da svoju različitost iskoristi kao kreativni potencijal, da na drugačiji način sagleda šta je to što mu se dešava.
Pomozite detetu da sebe vidi na neki drugačiji način. Koristite ono što mu ide od ruke. Koristite metaforu „kreativca“, „radoznalog“ i sl. Pričajte o tom liku, kreirajte ga, pričajte priče o njemu. Probajte da podstaknete dete da odigra ulogu tog lika ukoliko mu se gluma dopada.
Opet napominjemo, važno je ispitati prethodno pomenute organske faktore (obavezno uraditi EEG, proveru vida, sluha itd.).

Bilo bi suludo izbaciti dijagnostičke sisteme iz upotrebe. Oni nam pomažu da oformimo određene tretmane, da ih istražujemo. Međutim, suludo je misliti da ljudi jesu svoje dijagnoze. Ukoliko vam je stručnjak rekao da dete ima ADHD, ne razmišljajte o toj dijagnozi kao nečemu oko čega treba da se vrti celi život deteta. Ne razmišljajte o detetu kao nekom ko je jednostavno takav i nikakav drugačiji. Istražujte alternative. Verujte u potencijal da se dete promeni, da se sa detetom radi.

Koristite resurse u vidu stručnjaka koji se bave vašim detetom, informišite se i ne propustite da svom detetu pružite pomoć i podršku koje su mu potrebne.

Slušajte stručnjake, ali slušajte pažljivo i svoje dete. I nikad, nikad, ne dozvolite da one obeleže vaše dete, nego neka vam koriste kao alat da svom detetu pomognete da se bolje snalazi u onome što radi svakodnevno.