Година: 2020.

Hvala Vam- mala reč sa velikim značenjem

Svaki put ima svoj početak i svoj kraj. Nekada bude mnogo težak jer je pun nizvesnosti… „da li ću rešiti problem, koliko ću morati kod logopeda, da li ću naučiti glas R, da čitam brže i pišem lepše…“

U naš život logopeda često dolaze deca i roditelji koje muče neki problem. Dođu iz raznih krajeva naše zemlje i belog sveta. Dođu jer imaju životni problem. Problem sa detetom. Tako je jednog dana u naš centar došao Nemanja sa mamom Dijanom i tatom Markom.

Mnogo muka, suza, neizvesnosti, padova i uspona. Vetar, kiša, sneg, sunce. Smenjivalo se sve. A onda… „Hvala Vam“. Prosta, jednostavna reč. Ima veliko značenje za nas koji radimo ovaj posao. Nešto je počelo, završilo se i nastavilo dalje svojim putem.

Srećni smo jer su „oni“ srećni jer „ono“ može da nastavi da živi srećno i bezbrižno.

Čula i mozak – Unutrašnji i spoljašnji ometajući faktori u razvoju saznajnih funkcija, motorike, govora i emocija

Zašto moje dete ne želi da pere ruke sapunom, dodiruje pesak, vatu, ne voli da se mazi? Zašto mom detetu smeta buka? Zašto ne želi da se ljulja na ljuljašci? Na sva ova, a i druga pitanja koja ste nas pitali, smo odgovorili i pokušali da Vam pomognemo.

Najčešća pitanja roditelja koji imaju senzorno preosetljivu decu:

Zašto moje dete ne želi da pere ruke sapunom, dodiruje penu, pesak, vatu, plastelin, ne voli da se mazi, ne voli da bude prljavo, hoda na prstima,  izbegava da jede pasiranu hranu?

Reč je o taktilno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu taktilnog podražaja, pa se često dešava da burno reaguje ako dodirne vatu, pesak, ljigave loptice, testo… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitizacija, odnosno smanjenje taktilne preosetljivosti.

Zašto mom detetu smeta buka? Zašto moje dete stavlja ruke na uši kada čuje zvuk sirene, ljudski govor, muziku, zvuk telefona, zvona, alarm?

Reč je o auditivno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu auditvnog podražaja, pa se često dešava da plače, pokriva uši rukama čak iako čuje ljudski glas, zvuk zvona u školi, kucanje sata… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitizacija, odnosno smanjenje auditivne preosetljivosti.

Zašto moje dete izbegava da se ljulja na ljuljašci? Zašto mu smetaju promene položaja? Zašto se plaši visine (odbija da se penje na gredu, na merdevine)? Zašto moje dete odbija da skače na trambolini ili da trči?

Reč je o vestibularno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vestibularnog podražaja, pa se često dešava da burno reaguje ako se okrene na leđa, stavi na ljuljašku, klackalicu… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitivacija, odnosno smanjenje vestibularne preosetljivosti.

Zašto mom detetu smeta svetlo? Zašto voli mračne prostorije? Zašto se plaši reklama u kojima dolazi do nagle smene različitih boja i oblika? Zašto ne sme da prođe pored velikih svetlećih bilborda?

Reč je o vizuelno preosetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vizuelnog unosa, pa se često dešava da mu smeta jako svetlo, odsjaj, šarenilo, brzo se zamara tokom čitanja… Cilj tretmana senzorne integracije je desenzitivacija, odnosno smanjenje vizuelne preosetljivosti.

Najčešća pitanja roditelja koji imaju senzorno nedovoljno osetljivu decu:

Zašto moje dete stavlja predmete u usta, dodiruje sve što vidi, trlja predmete različitih tekstura, stavlja puno hrane u usta, nema potrebu da se obuče kada je golo, ne oseća kada mu je prljava pelena?

Reč je o taktilno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu taktilnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim taktilnim stimulusima koje mogu intenzivno da pritiskaju, stavljaju u usta… Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje taktilne osetljivosti.

Zašto moje dete proizvodi buku, govori glasno, uživa u glasnom okruženju, ne odaziva se na ime ili se odaziva samo kada se glasno pozove, voli da sluša glasnu muziku, pojačava televizor ili radio?

Reč je o auditivno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu auditivnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim auditivnim stimulusima (često vrišti, lupka zvučnim igračkama…). Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje auditivne osetljivosti.

Zašto moje dete voli dugo da se ljulja? Zašto puno skače na trambolini, neprestano se vrti u krug, voli da dubi na glavi, voli da se baca u vazduh?

Reč je o vestibularno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vestibularnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim vestibularnim stimulusima (vrti se oko svoje ose, trči u krug, snažno ljulja ljuljašku…). Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje vestibularne osetljivosti.

Zašto moje dete dugo gleda u svetlo ili u predmete koji se okreću? Zašto maše rukom ili predmetima ispred očiju?

Reč je o vizuelno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu vizuelnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim vizuelnim stimulusima. Ova deca često dugo mogu da zagledaju igračke ili predmete koje su intenzivnih boja (žute, crvene, fluorescentne, zelene), vole da gledaju reklame ili scene u kojima dolazi do brze smene različitih boja, pokreta, oblika… Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje vizuelne osetljivosti.

Zašto se moje dete stalno oslanja na zid, jako lupa nogama kada hoda, baca igračke, lupa predmetima po podu ili po zidu, izuzetno jako drži predmete, voli da nosi teške lopte, vreće, flaše sa vodom, gura nameštaj u kući?

Reč je o proprioceptivno nedovoljno osetljivom detetu. Kod ovakvog deteta intenzitet reakcije nije srazmeran intenzitetu proprioceptivnog podražaja, pa se često dešava da je stalno u potrazi za raznim proprioceptivnim stimulusima, pa tako ova deca često bacaju igračke, lupkaju po nameštaju, guraju teške predmete… Cilj tretmana senzorne integracije je senzitivacija, odnosno povećanje priprioceptivne osetljivosti.

Danas je svetski dan levorukih osoba

U svetu postoji 8-14%, a u Srbiji 5-10% levorukih osoba. Smatra se da nasleđe značajno utiče na određivanje dominantne lateralizovanosti, ali se ne zanemaruju ni uticaji okoline i određenih motoričkih poremećaja.

Dominantna lateralizovanost označava pojavu vodećeg ekstremiteta ili vodećeg čula pri vršenju složenih psihomotornih aktivnosti kao što su govor, orijentacija u prostoru i vremenu, pamćenje, učenje, čitanje, pisanje… Period razvoja od ambivalentnosti tj. korišćenja obe ruke pa do odabira vodeće ruke predstavlja proces sazrevanja i uspostavlja se oko 3.-4. godine života. Opredeljenost za desnu ili levu ruku ima svoj razvojni tok. Treba ga ispratiti i ukoliko se dete opredelilo za levu ruku nikako ga ne treba preusmeravati već podsticati na različita manipulativna i senzorna iskustva i aktivnosti.

Gde god se nalazimo, u školi, parku, na sportskim aktivnostima svakodnevno se susrećemo sa dešnjacima i samim tim živimo u okruženju koje je stvoreno za njih. Levoruke osobe se moraju od samog početka prilagođavati i učiti da koriste predmete koji su namenjeni desnorukima, kao što su makaze, rezač za olovke, kompjuterski miš itd.

Problemi sa kojima se svakodnevno susreću levoruka deca su u školi, a oni se odnose na nepravilno držanje tela prilikom pisanja (levoruke osobe uglavnom prelaze srednju liniju tela u desno i tako dolazi do nastanka kifoze i skolioze), nepravilno držanje olovke, smer pisanja, lineacija, prostorna orijentacija na papiru, veličina slova, mešanje ćirilice i latinice, položaj sveske, kao i mesto u školskoj klupi.

Prilikom pisanja je vrlo važno da dete zauzme pravilan položaj tela tj. ledja, ruke i šake. Telo je malo udaljeno od stola i zauzima prav ugao u odnosu na sto, ruke su na stolu i u jednoj drži olovku, a drugom rukom pridržava papir prilikom pisanja. Pravilno držanje olovke je jedan od preduslova za lepo pisanje. Dete treba da drži olovku na sredini, sa tri prsta,  blagim pritiskom. Levoruka deca treba da drže olovku tako da je vrh olovke okrenut i usmeren prema levom ramenu, a šaka da bude u pronaciji. Prilikom pisanja se mora paziti na uglao pisanja jer on, takođe, utiče na pravilno držanje olovke. Levoruko dete uz školskoj klupi treba da sedi sa leve strane kako bi nesmetano moglo da piše. Sveska ili papir za pisanje treba da bude okrenut prema levoj strani. Prostorna orijentacija na papiru je veoma bitna, a levoruka deca se susreću sa problemom smera pisanja, koje je sleva na desno gde prilikom pisanja prekrivaju napisano, tako da se vrlo često susreću sa ogledalskim pisanjem.

Često se deca koja pišu levom rukom susreću sa teškoćama prilikom korišćenja određenih predmeta kao što su rezač za olovke ili makaze pa misle da ne mogu da izvedu tu aktivnost. Kod dece se u tim situacijama može javiti frustracija i ljutnja koja se može nakupljati. Zato sa decom morate da pričate, da im pomognete da savladaju te teškoće i ukoliko je potrebno da se javite psihologu.

Uz pravilan pristup i učenje, levoruka deca mogu biti jednako spretna u manipulativnim aktivnostima kao i deca koja pišu desnom rukom.

Detaljnije o  toku govorno-jezičkog, psihomotornog i socioemocionalnog razvoja, odstupanjima, stimulisanju govora, kao i druge korisne savete o govoru, psihomotorici i emocijama možete pročitati u  praktikumu dr Nataše D. Čabarkape ,,Da brbljam, da govorim, da učim“. Ukoliko želite stručno mišljenje, naš  tim je tu za Vas i rado će odgovoriti na sva Vaša pitanja.

U praktikumu  mozete naći vežbe koje će Vašem detetu pomoći da usvoje pravilno i lepo pisanje i da savladaju sve one teškoće sa kojima se svakodnevno susreću.

Spretni prsti, jaka šaka su nam važni za dobrog đaka

Dete se za grafomotorne aktivnosti sprema od samog rođenja. Zrelost hvata zavisi od uzrasnog sazrevanja, ali i neuroloških struktura.
Tokom prvog meseca života, šaka je zatvorena u pesnicu; u drugom mesecu stisak šake slabi, a palac se oslobađa iz nje; u  trećem mesecu beba drži zvečku ili neki drugi predmet u ruci kada joj se stavi, palac i celu šaku počnje da stavlja u usta; u četvrtom mesecu  posmatra svoje šake (ruke), igra se sa njima i pruža ruke prema igrački; u petom mesecu prebacuje igračku iz ruke u ruku, a u šestom mesecu se razvija palmarni hvat (hvat celim dlanom); u sedmom i početkom osmog meseca  hvata  predmet svim prstima i dlanom,  a već krajem osmog meseca  hvata predmet prstima, a ne dodiruje dlanom. Pincet hvat (opružen palac i  kažiprst) se javlja u desetom mesecu života , a u jedanaestom mesecu  kažiprst se blago savija uz opruženi palac; u dvanaestom mesecu  razvija se najviši oblik hvata- klešta hvat (hvat vrhovima palca i kažiprsta).
Pomoću klešta hvata dete precizno hvata najsitnije predmete. Posle prve godine dete počinje da se intresuje za papir i olovku tj. za grafomotorne aktivnosti. Na tom uzrastu hvat olovke je palmarno-radialni (olovku drži celom šakom), zatim olovku hvata  vrhovima svih prstiju, naslanjajući je na dlan,  na kraju  tropsrni hvat (hvat sa  vrhovima palca, kažiprsta i srednjeg prsta na donjem delu olovke).

Zrelost šake  (diferenciranost mišića šake) se završava krajem šeste godine života i podrazumeva samostalno i voljno pokretanje pojedinačnih prstiju šake, bez  prisustva sinkinezija odnosno nevoljnih  pokretanja ostalih mišića prstiju ili lica. Prvo se izdvaja palac, zatim kažiprst i srednji prst, a kasnije i svih pet prstiju.

U našem Centru radimo vežbe koje Vi možete da radite sa detetom, a koje značajno doprinose sazrevanju motorike i osamostaljivanju pokreta prstiju šake.

Svaku vežbu možete ponavljati pet do deset puta, prvo na dominantnoj, a zatim na nedominantnoj ruci, uz brojanje.

Zabavite se sa Vašim detetom kroz ove zanimljive, ali korisne vežbe.

Redukujte vesti koje stižu do dece: Saveti psihologa koje bi trebalo da pročita svaki roditelj

U moru informacija o koronavirusu, pitanje koje se javlja u životu roditelja jeste da li i na koji način razgovarati sa detetom o ovoj temi i umanjiti njihovu brigu. Sa jedne strane želite da im smanjite strahove, a sa druge želite da razgovor bude iskren i da osigurate da će pravilno voditi računa o higijeni, sebi i drugima. Pred vama je nekoliko saveta kako se nositi sa ovom situacijom.

Bolje pričati nego ne pričati

Kada su izazovne i teške teme u pitanju, iz potrebe da zaštite dete i ne želeći da im dodaju brigu, roditelji o nekim stvarima ne razgovaraju sa decom. Tako je često u slučaju bolesti ili smrti, ali i u situacijama kao što je ova. Ipak, bolje je da razgovarate. Deca svakako čuju o ovoj temi bilo sa televizije, bilo iz naših razgovora ili od vršnjaka. Ukoliko o nečemu ne razgovaramo sa detetom, to često dovodi do suprotnog efekta – dete zapravo više brine, a oseća da o tome ne treba razgovarati, pa svoje brige ne podeli sa roditeljima.

Proverite šta dete zna o virusu i kako se povodom toga oseća

Dobar način da otvorite temu i prilagodite razgovor detetu jeste da pitate šta ono već zna. Nakon toga mu možete objasniti i detaljnije razgovarati o tome, i uticati na pogrešne predstave koje ima. U skladu sa osećanjima deteta, važan deo razgovora jeste upravo smanjenje brige i straha. Detetu je važno poslati poruku da je bezbedno, da vi, i još mnogo odraslih, vodite računa o njihovoj bezbednosti.

Uskladite razgovor sa uzrastom i ličnošću deteta

Mlađoj deci nije potrebno mnogo informacija, kako ne bi bili preplavljeni. U tom razgovoru je važno odgovarati na njihova pitanja. I kada ne znate odgovor, možete reći:“Zanimljivo pitanje, potrudiću se da nađem odgovor pa ću ti reći“.

Situaciju možete uporediti sa nečim što im je već poznato. „Sećaš se kako si bio prehlađen ili imao grip? E vidiš, korona je veoma slična tome. Deca i odrasli najčešće imaju tako nešto, kašlju, umorni su, imaju temperaturu. Tada je važno da se odmaraju i piju čaj i limunadu, i možda neki sirup. Lekari znaju puno o tome i oni im kažu šta da rade“.

U starijim uzrastima, deca viših razreda i tinejdžeri imaće mnogo pitanja jer se susreću sa više informacija koje dobijaju od vršnjaka i na internetu. Tu je posebno važno ostati u razgovoru sa njima, učiti ih da razlikuju proverene i neproverene informacije, i naravno usmeriti na osećaj sigurnosti.

Neka deca su sklonija anksioznosti i brizi. Generalno, a naročito kod ove dece, roditelj je onaj koji treba da govori umirujuće i sigurno. Uz to je važno prepoznati i reći detetu „vidim da brineš“, poslati poruku da tu brigu prepoznajemo, ali ponuditi pristup fokusiran na sve stvari koje činimo da se zaštitimo.

Usmerite ih na ono što radimo da ostanemo bezbedni

I odrasli i deca su manje pod stresom kada preuzimaju neke akcije nego kad su pasivni. Deci možete objasniti da se koronavirus, kao i grip, prenosi putem čestica koje ne vidimo i to kroz kašljanje i kijanje. Te čestice mogu biti i na odeći ili drugim površinama, kao što su kvake ili šipke u autobusu. One mogu da nas zaraze samo ako nam uđu u usta, oči ili nos. Mi svi često diramo lice i oči i nos i usta, i onda ako imamo viruse na rukama mogu da uđu u naše telo.  Zato mi možemo da ih pobedimo ako vodimo računa da nam ruke i stvari budu čiste. Pokažite detetu kako se pravilno peru ruke, izaberite neku pesmicu koju treba da otpeva dok ih pere ili do koliko ćete da brojite dok to radite. Isto tako, usmerite ih na važnost pravilnog kašljanja i kijanja – u lakat ili maramicu. I od toga možete napraviti igru ili „izazov“ – Ko bolje stiže da to učini. Pokušajte da u ove aktivnosti unesete pozitivne emocije i ostanite dosledni u njihovoj važnosti.

Takođe, objasnite im da o ovoj situaciji brinu i rešavaju je naučnici, lekari i odgovorni ljudi u društvu. Da oni imaju plan. Navedite im primere lečenja, pronalaženja načina pomoći, mera koje se sprovode. Ukratko, podsetite ih da nije njihovo da brinu, da su odrasli tu da organizuju i rešavaju.

Redukujte vesti koje stižu do dece

Izveštaji u medijima su česti i gotovo uvek fokusirani na nove negativne aspekte. Nema potrebe da sve te informacije stižu do dece, naprotiv. Kada su deca prisutna, promenite televizijske kanale koji to emituju. Budite svesni svojih razgovora sa ukućanima ili prijateljima, i smanjite mogućnost da ih deca čuju.

Održavajte njihovu rutinu koliko god je moguće

Šira slika je nepredvidljivija nego inače, a struktura i rutina svakodnevnice deci pruža predvidivost i prija im. Ovo je naročito važno u svetlu prestanka rada škola i vrtića, dobro je da neka baza, struktura dana u smislu ustajanja, obroka, spavanja ostane ista. Osmislite skupa aktivnosti koje će ući u raspored i pokušajte da ih održavate iz dana u dan. Usmeravajte pažnju na zanimljive stvari dečijeg života, a ne na korona virus. Negujte vreme pred spavanje, tada se često odvijaju emotivni i veliki razgovori. Zaokružite dan sa porukom smiraja detetu.

Proradite lične brige i strahove, nađite vreme za sebe

Kada ste vi aktuelno uznemireni i zabrinuti – tada nije vreme da razgovarate sa detetom. I sadržaj i način na koji govorite neće biti poruka koju želite da pošaljete detetu, a ono će osetiti vašu emociju. Svi imamo lične brige, strahove i sumnje u ovoj situaciji i potrebno je da nađemo vreme kada ćemo ih podeliti sa nekim – proradite svoje uznemirenosti sa značajnim drugima i uživajte u nekoj aktivnosti koja vas ispunjava.

Držite temu otvorenom

Potrudite se da svojim pristupom i stavom, održavate temu otvorenom i šaljete jasnu poruku detetu da može da vas pita ili sa vama podeli sve što mu prolazi kroz glavicu o ovoj, ali i svakoj drugoj temi.

Ponašajte se na način na koje želite da se vaše dete i druga deca ponašaju sutra u životu. Mi smo ti koji smo im modeli, racionalno i odgovorno ponašanje prema sebi ali i prema drugima je stvar koju vaše dete može da nauči od vas u ovoj situaciji, bilo da je u pitanju ponašanje u vezi sa zdravljem bilo generalno. Lična odgovornost, ali i empatija, briga o drugima i solidarnost. Nedostatke toga primećujemo i bez ovakvih kriza, a krize su uvek šanse za učenje.

Značaj pokaznog gesta i zbog čega je bitan za razvoj govora

Shvatanje i razumevanje govora započinje jednosmernim putem od roditelja i odraslih ka detetu. Ali to nije pravi vid komunikacije pošto komunikacija podrazumeva dvosmernu razmenu informacija. Te informacije mogu biti verbalne i neverbalne. Što znači da i pre same prve reči dete komunicira sa odraslima. Komunikacija počinje onda kada dete reaguje na govor i kada traži način da iskaže svoje potrebe. Iako možda izgleda da namerna komunikacija počinje sa pojavom prve reči, komunikacija zapravo počinje mnogo pre toga.
Dete komunicira pokretima svoga tela, glasanjem, facijalnom ekspresijom što treba da odgovara datoj situaciji, npr kada na pitanje dete potvrdno klimne glavom ili je okrene u stranu znamo da želi da kaže „da“ ili „ne“. Iako gestovi predstavljaju pratioce govora oni su važni onda kada ne postoji drugi vid komunikacije. Tada ih treba negovati jer su oni preteča komunikacije. Oni su dokaz da dete ima misaono-gestovne asocijacije i da dete može gestom da izrazi svoje misli. A od gesta do prve prave reči deli nas samo jedan korak.

Jedan od najranijih oblika gestova je pokazivanje. Formiranje i upotreba pokaznog gesta vezano je za finu motoriku, vizuomotornu koordinaciju, auditivnu i vizuelnu pažnju. Da bi dete moglo da upotrebi pokazni gest neophodno je da se mišići šake diferenciraju (razlikuju) tako da dete može voljno da pokreće odnosno ispravi kažiprst. Pokaznim gestom dete izražava svoje potrebe i želje dok ne razvije govor na tom nivou da umesto njega  koristi reči da izrazi potrebu.

Svaki put kada vi kažete: ,,Vidi, evo je maca!,” i pokažete, dete se okrene i usmerava svoju pažnju. Pokazni gest je važan i za savladavanje telesne šeme. Prstom će pokazati gde mu je glava, oko, nos, a gde su usta. Što više bude pokazivalo različite delove tela i dodirivalo ih bolje će upoznati svoje telo, a to je bitno za dobru komunikaciju na najranijem uzrastu. Dobro razvijena motorika omogućava detetu pored ostalog i izvršavanje naloga, koje je znak razumevanja govora. Kada detetu date nalog: „Pokaži gde je tvoje oko?“, ono najpre mora razumeti šta tražite od njega, imati pojam o telesnoj šemi i delovima tela, ali i razvijen pokazni gest.

Treba biti pažljiv sa preteranom upotrebom gesta. Važno je razvijati gestovnu komunikaciju, ali je potrebno težiti tome da se ona nadogradi i bude osnova za razvoj govorne komunikacije. Nije poželjno da se gestovni nivo, u svom najprostijem obliku, zadrži duže nego što je neophodno. Dete se brzo navikne da se obraća gestovima, naročito kada ga podstičemo da samo tako komunicira bez stimulisanja razvoja govora. Gestovi su potrebni u određenoj fazi kao prelazno sredstvo sporazumevanja, ali u kasnijim fazama razvoja govor ga postepeno zamenjuje.

Kada izostane pojava pokaznog gesta potrebno je obratiti pažnju na tokove saznajnog, motornog i razvoja komunkacije.

Kod kašnjenja pojave pokaznog gesta izvesno je da će postojati i kašnjenje u razvoju govora, ali i fine motorike i vizuomotorne koordinacije. Osim toga, detetova sposobnost da sa nama komunicira biće ograničena. To važi i u obrnutoj situaciji, kada želimo da ukažemo na nešto bitno, dete možda neće obratiti pažnju na naš prst, jer ni ono samo ne koristi taj gest. Pokazni gest se razvija izmedju 9. i 12. meseca. Ukoliko primetite izostanak ili kašnjenje pokaznog gesta u odnosu na uzrasne norme potražite stručnu pomoć logopeda, reedukatora psihomotorike i psihologa.

Pokazni gest možete stimulisati tako što ćete vi izdvojiti kažiprst deteta onda kada treba nešto da pokaže. Isto možete raditi na naš zanimljiv način, gde ćete iseći deo slamčice i zalepiti sličicu ili nalepnicu koju dete voli. Taj deo slamčice stavite na vrh kažipsta deteta. Tako će ono osvestiti taj deo šake, lakše će izdvojiti kažiprst i pratiti ga pogledom.

Neobična logopedska kuća

Свака кућа има кров. Кров је направљен од црепа. На нашој кући сваки цреп крије тајну. Испод сваког црепа се крије по једна реч (именица или глагол). Те речи треба да открије Ваше дете и да од њих склопи реченицу. Али ту није крај задатка. Када дете одабере речи, баца коцкицу која има шест различитих боја. Прозори на кућици су истих боја и крију посебан задатак. Они одређују каква ће та реченица бити (потврдна, одрична, упитна, узвична, обавештајна или у ком времену ће бити). Када баци коцкицу дете смишља реченицу у складу са задатком, записује је на папирић и убацује кроз врата у кућу.
Овим путем дете вежба радну меморију, читање и писање, богати речник, учи интерпункцију, врсте реченица и времена, вежба синтезу и дивергентно мишљење (давање већег броја различитих одговора, што представља основу креативности), учи о богатству језика, вежба креативност и ужива у успеху извршеног задатка.

Када имамо дете млађег узраста лако можемо да претворимо игру у нешто корисно за развој, али када је дете старије то постаје нешто тежи задатак. Зато је ова кућа од речи савршена игра за стимулацију деце старијег узраста а лако се прави.

Ову и још многе игрице које се користе у ЛЕЦ Чабаркапа можете пронаћи у практикуму „Да брбљам, да говорим, да учим“ ауторке др Наташе Д. Чабаркапе која наводи: „Налоге и захтеве можете прилагођавати дететовом узрасту, а кућа није једини начин оваквог учења, можете направити дрво речи, бунар, лопту… Једина граница је граница наше маште“.

Moje dete još nije progovorilo-Šta da radim?

Najdragoceniji poklon koji možete dati svom detetu je govor. Najviše nas obraduju reči našeg deteta koje po prvi put kaže mama ili tata. A kada porastu znaju da budu prave pričalice čija nas mašta i znatiželjnost iznenađuju.

Govor se uči u kući, sama porodica je zadužena za bogatstvo odnosno siromaštvo detetovog jezika. Razgovori odraslih se reflektuju u govoru dece. Kada razvoj govora izostane ili se primeti kašnjenje u svakom roditelju se javi briga: „Šta sada da radim?“. Razvoj jezika zavisi od mnogih faktora. Zavisi od socijalnih činilaca koji su mahom u našoj kontroli kao i od bioloških i anatomskih faktora koji su van naše kontrole. Roditelji bi trebalo da prate razvoj svog deteta i ukoliko primete neki znak kašnjenja da se obrate stručnjaku.

Ovo su neki od znakova kašnjenja u govorno-jezičkom razvoju na koje treba da obratite pažnju:
-kašnjenje faze gukanja (gukanje se javlja od 8. do 20. nedelje)
-kašnjenje faze brbljanja (brbljanje se javlja od 6. do 9. nedelje)
-kašnjenje pojave prve reči (prva reč se javlja između 9 meseci i godinu i po dana)
-ako dete ne usmerava pažnju na govor drugih ljudi, ne razume jednostavne govorne naloge, ne oponaša zvukove iz okoline
-dete koje ne tapše, ne maše, ne pokazuje gde mu je glava
-ako sa 2 godine nije progovorilo
-ako u rečniku ima tek nekoliko reči
-ako nema prostih rečenica

Rečnik dece do treće godine bi trebalo da bude razumljiv i da sadrži više od 500 reči (tačnije između 500 i 1000 reči). Dete na uzrastu od 3 godine bez problema razlikuje rod, usvaja množinu, padeže, razume postavljena pitanja. Ukoliko dete na ovom uzrastu ne koristi prideve, priloge, predloge, veznike, nije usvojilo zamenice, izostavlja pomoćne glagole, meša određene suglasnike (B i P, D i T, U i V, L i J), neke glasove ne izgovara pravilno onda je veoma važno da se na vreme otpočne logopedski tretman. Što duže čekate problem će biti teže korigovati.

Ono što svaki roditelj treba da učini je da stimuliše svoje dete da govori. Treba ih hrabriti da Vam pričaju svoje događaje doživljene tokom šetnje, vožnje u kolima, u kupovini… Morate ih pažljivo slušati bez požurivanja i prekidanja. Tako i tada će se i sama deca truditi da se lepo izražavaju. Ako dete izgovori neku neadekvatnu reč ili nepravilno izgovori neki glas nemojte ga ismevati i očekivati od njega da se izražava kao odrasla osoba. Kada Vam dete postavi pitanje, odgovorite mu jasno i koristite reči koje ono može da razume. Vodite razgovore pred Vašom decom, pričajte im šta ste radili, videli, čitali… Na taj način širite vidike i znanja svojoj deci. Svakodnevni život pruža na hiljade mogoućnosti da se govori o različitim temama (igra, kućni poslovi, putovanja, zanimanja roditelja…). To će obogatiti jezik deteta i njegova znanja i omogući će mu da znanja koja stiče u školi poveže sa realnim životom.

Osnovu govora čine dve sposobnosti, sposobnost da se govor razume i sposobnost da se govor produkuje. Razumevanje i pričanje ne smeju da se odvajaju. Zato se radi paralelno na stimulaciji obe vrste sposobnosti. Govor je u vezi sa razvojem mišljenja i razvojem motorike bez kojih govor ne bi bio moguć. Zato je u tretmanu pored logopeda važna uključenost psihologa i reedukatora psihomotorike. Ukoliko imate i najmanju sumnju u vezi razvoja govora Vašeg deteta posavetujte se sa logopedom. Nemojte čekati da problemi budu isuviše očigledni svima u Vašoj okolini. Doći rano za logopeda znači da ste došli na vreme.