Govorno-jezički poremećaji o kojima se malo zna…česti su kod dece, a mogu se prepoznati
Disfazija kod dece je poremećaj govora i jezika u kome je sposobnost deteta da govori ili razume govor ispod očekivanog za njegovo mentalni ili hronološki uzrast.
Roditelj može posumnjati da njegovo dete ima razvoju disfaziju ako: ima oskudan rečnik, značenje reči se sporije razvija, rečenica je kratka, teško usvaja odrične, upitne, a naročito odrično-upitne rečenice, govor je nerazmljiv za širu okolinu, ne izgovara veliki broj glasova, ne pravi razliku između sličnih glasova (p-b,s-š, č-ć), teško usvaja reči apstraktnog značenja.
Alalija je odsustvo govora i jezika. Primećuje se tako što se dete ne koristi govorom i ne razume govor okoline ili ga delimično razume, razvija sopstveni govor koji je nerazumljiv za okolinu, deluje nezainteresovano za komunikaciju, plašljivo je, povučeno. Komunikacija dece koja imaju alaliju se svodi na gestove. Čulo sluha i inteligencija su uglavnom očuvani.
Dislalija je nemogućnost ili nepravilnost u izgovoru pojedinih glasova. U artikulacionom smislu glas može da odstupa od pravilnog izgovora na više načina, a to je: distorzija (glas se prepoznaje, ali manje ili više odstupa od kvaliteta izgovora), supstitucija (zamenjuje se glas koji već postoji nekim drugim), omisija (neizgovaranje glasa).
Što ranija dijagnostika i što ranije uključivanje u logopedski tretman su od izuzetne važnosti. U radu sa decom sa nekim govorno-jezičkim poremećajem treba pristupiti pažljivo. Potrebno je izgraditi odnos sa detetom i voditi ga kroz težak proces vraćanja na pravu govorno-jezičku “trasu”. U samoj osnovi govora su dve sposobnosti: sposobnost da se govor razume i da se govor produkuje (receptivni i ekspresivni). Iz tog razloga, razumevanje govora i produkovanje, odnosno pričanje, se ne smeju odvajati. Mora se raditi paralelno na obe sposobnosti.