Pažnja kao dvogled ka saznanju
Čemu nam služi koncentracija? Najjednostavnije rečeno, da istrajemo dovoljno dugo na nekom sadržaju da bismo ga naučili, dovoljno dugo na nekom zadatku da bismo ga rešili. Usmeriti pažnju znači moći postaviti dvogled saznanja prema onome što se saznaje. Koncentrisati se znači izoštitriti sliku.
Počeli smo tekst pitanjem, čemu nam služi, ali istina je da nas ona neće tek tako služiti. Pažnju treba trenirati. Hajde da mislimo o pažnji kao o nekom aspektu mentalne kondicije. Može?
Različiti su slučajevi kada pažnja „nije u formi“. Na primer, jedan slučaj je kada se ona može usmeriti ali ne i održati (đak sedne da radi zadatak, radi 10 minuta i odustaje od njega). Problem koji zadaje glavobolju mnogim roditeljima je kada se pažnja teško usmerava na bilo koji sadržaj (npr. detetu sve privlači pažnju, sve mu pada na pamet sem onog što bi trebalo da radi…) Ako koncentracija zahteva neopisiv trud, iako dete može da se koncentriše, ono ubrzo iscpri sve snage. Problem može da nastane i tako što dete uspe da usmeri pažnju ali onda ostaje „zalepljeno“ za određeni sadržaj i ne uspeva da preusmeri pažnju. Ponekad uspevamo da održimo pažnju samo pri stvarima koje nas zanimaju, a ni to opet nije dobro. Mnoge stvari radimo u životu koje nisu baš najzanimljivije a zahtevaju pažnju.
Dakle, ako iskoristimo metaforu dvogleda, važno je kako dvogled postavimo, važno nam je koliko uspemo da izoštrimo sliku (da li možemo da fokusiramo detalj slike koju posmatramo), važno nam je da li se previše naprežemo da bismo kroz njega gledali. Nedovoljno je reći samo da postoji problem sa pažnjom; važno je istražiti zašto problem nastaje i zašto opstaje.
Kada se obratite psihologu zbog problema sa pažnjom, jedna od najvažnijih stvari jeste utvrditi (ili se približiti tome) šta bi mogao biti uzrok nepažnje i proniknuti u to kakva je priroda pažnje. Kao jedan od najboljih načina da se utvrdi šta je to što „škripi“ jeste EEG biofidbek ili neurofidbek procena. Ovakva procena nam može dati uvid u to kakvu sliku u glavi deteta prave određene frekvence moždanih talasa, a te talase pritom možemo povezati sa različitim mentalnim stanjima (npr. pospanošću, koncentrisanošću, labavom pažnjom, održavanjem pažnje uz veliki napor itd.) Ukoliko postoji potreba za neurofidbek treninzima (da, možemo trenirati pažnju!) za svako dete se na osnovu inicijalnih testiranja pravi tretman.
Dužnost psihologa je da proveri i da li dete ne može ili neće. (To su one situacije kad roditelji i učitelji misle da im je dete lenjo, tvrdoglavo, da namerno neće da uči) Nekada dete guramo u nešto što je za njega preteško. Važno je da znamo da prepoznamo kapacitete deteta da razume. Korisno sredstvo u radu sa decom onda kada se posumnja u to da se dete gura silom u ono što njemu nije pojmljivo jesu kognitivni testovi ili testovi inteligencije. Tu psiholozima nije cilj da vide samo konačni rezultat odnosno količnik inteligencije već da provere na kojim se to podtestovima očitava slabije postignuće. Neki podtestovi nam mogu ukazivati na to da postoje problemi sa pažnjom. Isto tako, nakon tretmana neurofidbek metodom, desi se da se IQ poveća i do 30 jedinica (što pravi ogromnu razliku u tome u koju kategoriju stvrstavamo dete. Rezultat se menja ne zato što se dete opametilo, nego zato što je naučilo da usmeri i održi pažnju). Testove inteligencije, uz druge psihološke testove, mogu upotrebljavati samo psiholozi i sudove o tome šta raditi po pitanju kognitivnog statusa deteta takođe je odgovornost psihologa.
Ne ulazi se u školu sa veštinom kako se uči. Učenje kako se uči predstavlja gotovo samostalnu nauku na kojoj psiholozi obrazovanja širom sveta neumoljivo rade. Postoje određene veštine učenja koje treba predstaviti detetu. Nije ideja da dete naučimo da „buba“, da memoriše, da reprodukuje suvo gradivo koje uči. Takvo učenje kratkog je roka.
Mi imamo neke druge ciljeve kad radimo sa decom. 🙂
logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori