Година: 2020.

Kako roditelji „koče“ svoju decu u progovaranju

Progovaranje je vrlo delikatan proces na koji treba obratiti punu pažnju. Prva reč koju dete upotrebljava sa smislom, obično se javlja oko 12.meseca deteta. Da bi dete progovorilo, potrebno je da ovlada raznim veštinama i stekne neophodno iskustvo.

Aspekt progovaranja možemo posmtarati kroz prizmu motorike, saznanja (iskustva), razumevanja i emocija.

Dakle, mora da postoji određena motorna zrelost govornih organa, pri čemu mislimo na sposobnost deteta da usnama, jezikom i nepcima izvodi odgovarajuće pokrete, uz prikladno disanje. Iskustvena strana govora se odnosi na dečiju izloženost govoru, na opažanje zvukova i melodije i ritma govora, slušanje reči, rečenica i dijaloga i posmatranje sagovornika (mimike, gestova, facijalne ekspresije, smena sagovornika u dijalogu). Da bi dete prikladno upotrebilo reč u svome izražavanju, neophodno je da je pre toga razume, odnosno da se ona nalazi u njegovom pasivnom rečniku.

Emocije u potpunosti prožimaju čin govora: dete govori onda kada je motivisano da nešto saopšti, češće govori ako oseća da je sigurno i bezbedno, oseća emocije drugih kroz melodiju govora i svoje saopštava na taj način.

Često zanemarimo neki od ovih faktora ili nenamerno pravimo greške koje deci otežavaju progovaranje.

Najčešće greške koje činimo I time ometamo dečiji razvoj su:

• Produženo koristimo dudu i cuclu, dajemo im pasiranu hranu ili ih hranimo. Kada dete dugo drži dudu u ustima, jezik i usne su pasivne, a pokreti govornih organa nedovoljno zreli. Ako dete koristi flašu sa cuclom onda kada bi trebalo da pređe na upotrebu čaše, ostaje uskraćeno za vizuo-motorno iskustvo i mogućnost odmeravanja pokreta. Jedenjem pasirane hrane (posle prve godine), jezik, usne i zubi bivaju minimalno angažovani i samim tim mišići lica potrebni za govor nisu dovoljno spretni za precizne pokrete. Kada hranimo dete, umesto da ono jede samo, onemogućavamo razvoj fine motorike potrebne za govor.

• Tepamo i obraćamo se detetu umekšanim govorom- moramo biti dobar model za izgovor, jer nas dete sluša i ponavlja ono što čuje. Ne možemo očekivati da dete pravilno izgovara glasove, ako je model po kome uči pogrešan.

• Retko pričamo sa decom- u nedostatku vremena kada samo želimo da završimo neku obavezu, zaboravimo da propratimo govorom aktivnost, a to je sjajna prilika za učenje kroz iskustvo. Npr. kada obuvamo dete govorimo: „daj mi nogu, evo cipele, obuvamo se i idemo napolje, u park“.

• Dajemo deci telefone, tablete ili ih stavljamo pred televizor da bismo mogli da završimo neku obavezu po kući, odmorimo ili da bi dete pojelo svoj obrok. Prekomerna upotreba tehnologije na ranom uzrastu izlaže dete mnoštvu informacija koje ne razume, a komunikacija je jednosmerna (televizor, tablet i telefon nisu sagovornici), dete upija sadržaje i na zvučnu stimulaciju ne mora da odgovori, pa zato kasnije ima problem da učestvuje u razgovoru. Osim toga, melodije govora u crtanim filmovima su uglavnom neprirodne i nekarakteristične za spontanu komunikaciju, pa dete usvaja pogrešan obrazac; boje su jarke, a slike se brzo smenjuju, što je intenzivan stimulus za dečiji nervni sistem. Kada su sadržaji na stranom jeziku, može biti otežano razumevanje na maternjem jeziku, a artikulacija izmenjena (umekšani glasovi ili njihov izostanak).

• Zapostavljamo značaj muzike i ritma- beba prvo prepoznaje i reaguje na melodiju, a na starijem uzrastu na sadržaj govora. Takođe, melodija se obrađuje u desnoj hemisferi, a sadržaj u levoj. Pevanjem pesmica i pokretanjem bebinih nogu i ruku u ritmu muzike, aktivira se mozak i sprema za govor.

• Odgovara nam da dete bude mirno i tiho- lakše nam je da dete sedi i gleda nešto, nego da trči i „galami“. Kretanje je hrana za mozak i sve što dete nauči kroz pokret biva kvalitetnije usvojeno. Pokreti govornih organa spadaju u finu motoriku, a upotreba ruku i sazrevanje mišića šake deluje podsticajno na razvoj govora. Dodatno, moramo dozvoliti detetu da samo izvodi sve aktivnosti koje može (da ne radimo umesto njega), jer se na taj način podržava pravilan razvoj deteta.

• Često vodimo decu u prostore sa visokim nivoom buke poput igraonica i tržnih centara- mozak deteta čini napor da bi razlikovao govor od okolne buke, zbog čega deca mogu biti razdražljiva, impulsivna, slabije pažnje i lakše se umaraju.

• Kada se obraćamo deci ne održavamo kontakt pogledom-tako ih lišavamo važnih neverbalnih informacija koje pomažu u razumevanju.

• Izražavamo se kao da su odrasli- dete jeste „mali čovek“, ali je potrebno da naše obraćanje prilagodimo, a to znači govorimo sporije, naglasimo bitne reči i biramo jednostavnije pojmove u skladu sa uzrastom. Vremenom ćemo koristiti složenije rečenice, davati više informacija u jednom iskazu i uvoditi nove pojmove.

• Pretpostavljamo da dete zna na šta mislimo ili o čemu pričamo- tražimo od deteta da bude „dobro“ ili da se „lepo ponaša“, ali mu pre toga nismo objasnili šta pod time mislimo. Primera radi: „Kada odemo u goste, ponašaj se lepo, slušaj druge kada pričaju, deli igračke, pokupi ih kada završiš i čekaj svoj red“. Dobro je da vam dete ponovi svojim rečima da biste bili sigurni da je zaista razumelo.

• Zaboravimo da čitamo deci knjige- priče i pesme bogate fond reči, podstiču maštu i razvoj pažnje i pamćenja.

• U želji da deci pružimo što više, rano ih uključujemo u učenje stranog jezika- iako jeste dobro da deca uče strani jezik, moramo da naglasimo da je bitnije da se formira baza maternjeg jezika, jer to je osnova za sve. Kada je dete razvilo govor na maternjem jeziku, vrlo lako i sa velikom uspehom može da nauči i drugi jezik. S druge strane, ako od prve godine sluša više jezika, teže će mu biti da raspozna karakteristike svog jezika i to primeni u govoru.

• Odgovaramo na potrebe deteta i pre nego što ono ima priliku da traži – dobro je da pustimo dete da pokaže željeni predmet, traži gestom ili kaže „daj“.

• Kupujemo previše igračaka- Kada ima previše igračaka, dete ne može ni na jednoj da zadrži pažnju dovoljno dugo, a pažnja je bitna za progovaranje. Treba napomenuti i da razvoju pogoduju jednostavnije igračke, koje traže neku aktivnost od deteta (da uoči, premesti, prespe, poveže, ubaci, pokrene, složi)

• Komunikacija je ispunjena negativnim emocijama- dete oseća sve i reaguje na naš stres, čak i kada mislimo da nije tako. Neverbalna komunikacija prethodi razvoju govora i njegova je osnova i zato treba da obratimo pažnju na našu melodiju, mimiku, gestove i položaj tela i tako prenesemo značenje obojeno pozitivnim emocijama.

Svrha ovog teksta je da skrenemo pažnju na česte greške koje pravimo, a koje se mogu nepovoljno odraziti na pravilan govorno-jezički razvoj.

Dete je sposobno da kompenzuje (nadomesti) deo iskustva koji mu nedostaje, ali ukoliko je više aspekata pogođeno, to im može predstavljati značajan problem.

Ako uočite da postoje teškoće u učenju i savladavanju govora, obratite se stručnjaku, odnosno logopedu.

U logopedskom centru Čabarkapa radimo na progovaranju dece oslanjajući se na multidisciplinaran pristup (uključujemo logopeda, psihologa i reedukatora psihmotorike, a po potrebi i senzornog intregratora). U radu koristimo Behringer aparat za auditivnu stimulaciju, igricu „Pokaži i kaži“ za razvoj govornih i jezičkih veština i praktikum „Da brbljam, da govorim, da učim“ gde možete pronaći aktivnosti za celokupnu stimulaciju deteta.

Poremećaji komunikacije kod traumatskih oštećenja mozga

Poštovane kolege,

U L.E.C Čabarkapa pored rada sa decom, dodatnih edukacija trudimo se da uvek budemo upoznati sa novom literaturom u našoj oblasti i to rado delimo sa Vama.
Nedavno je izašla knjiga „Poremećaji komunikacije kod traumatskih oštećenja mozga“, drugo dopunjeno izdanje, autora prof. dr Mileta Vukovića, redovnog profesora Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu. Knjiga se zasniva na vlastitim empirijskim podacima do kojih je autor došao dugogodišnjim angažovanjem u oblasti jezičkog i kognitivnog funkcionisanja osoba sa trumatskim povredama mozga, i pažljivom odabiru naučne i stručne literature.

U knjizi su prikazani tipovi traumatskih oštećenja mozga i njihov uticaj na govorno, jezičko, kognitivno i komunikaciono funkcionisanje dece i odraslih. Opisani su oblici ispoljavanja jezičkih poremećaja u formi afazije i neafazičkih poremećaja jezika, zatim poremećaji govora po tipu dizartrije, apraksija govora i mutizma. Posebno su prikazani poremećaji pažnje, pamćenja, mišljenja i egzekutivnih funkcija i povezanost ovih poremećaja sa oštećenjem jezičkih sposobnosti. Takođe su prikazane metode procene i tretmana jezičkih, kognitivnih i komunikacionih poremećaja kod dece i odraslih. Kako su traumatske povrede mozga često praćene poremećajima gutanja, prof. Vuković nas upoznaje sa simptomima i tipovima disfagije, uz prikaz dijagnostike i metoda tretmana.

Na kraju su prikazani eklantantni slučajevi s traumatskom povredom mozga, sa rezultatima neuropsihološkog testiranja, profilom jezičkog i kognitivnog poremećaja i dinamikom oporavka.

U Prilogu su dati testovi za kliničku procenu, jezičkog, govornog i kognitivnog funkcinisnaja pacijenata.

Cilj i želja autora je da čitaocima što više približi oblast poremećaja govora, jezika i kognicije traumatske etiologije i da doprinese boljem razumevanju povezanosti jezičkih poremećaja sa oštećenjem drugih kognitivnih funkcija. Takođe, prof. Vuković je nastojao da istakne uticaj jezičkih, govornih i kognitivnih poremećaja na obavljanje svakodnevnih životnih aktivnosti.
Knjiga je namenjena studentima logopedije i formiranim stručnjacima koji se bave dijagnostikom i tretmanom govornih i jezičkih poremećaja. Međutim, po svom sadržaju i načinu prezentacije materije, ova knjiga može da koristi i studentima specijalne edukacije i rehabilitacije, medicine, psihologije, lingivstike, kao i svima onima koji se bave govorom, jezikom, komunikacijom i rehabilitacijom osoba sa traumatskim povredama mozga.

Od pokreta, preko gesta, do reči

Prve reči se javljaju kao kruna iskustva koje je dete sticalo, još u maminom stomaku i tokom cele prve godine života. Pokret je bitan iz dva razloga: prvi je što mozak dobija „hranu“ iz čula onda kada ih dete koristi, odnosno izvodi pokrete, a drugi je što je i sam govor zbir pokreta govornih organa. Kada se pokretu pridruži značenje, odnosno njime se prenosi poruka, govorimo o gestovima. Sledeći korak u razvoju jeste da se značenje prenese verbalno, odnosno izgovaranje prvih reči. Svaka karika u ovom lancu je jednako bitna i treba joj posvetiti punu pažnju.

Ukoliko primetite da gestovi ili prva reč vašeg deteta izostaju, nemojte čekati, jer je vreme dragoceno, obratite se stručnjaku (logopedu).

Tretman eholalija

Eholalija se najčešće javlja kod dece i tada je potreban sveobuhvatan pristup u tretmanu. Podsetimo, dete ponavlja ono što je čulo onda kada ne razume govor u potpunosti i na pravi način. Može da se javi kod dece u fazi progovaranja ili kada je dete već progovorilo, ali nivo razvijenosti govora nije u skladu sa uzrastom.

Osnovni cilj u tretmanu eholalije jeste postići odgovarajući nivo razumevanja. Logoped, reedukator psihomotorike i psiholog pomažu detetu da stekne raznovrsna iskustva koja se zatim oblikuju i bivaju označena rečima.

Osnovni cilj u tretmanu eholalije je rad na razumevanju.

U logopedskom tretmanu, se polazi od nivoa govora koji je dete usvojilo, a zatim se on obogaćuje novim pojmovima. Raznovrsni materijali poput slika, drvenih igračaka, knjiga i logopedske sveske pomažu detetu da, počevši od onomatopeje, preko prvih reči, stigne do formiranja rečenice i njenog bogaćenja.

Reedukator psihomotorike pomaže detetu da uposli svoja čula i uči telom, a sve proživljeno propraća govorom. Na ovaj način se formira pravilna veza između zvuka (reči) i značenja kroz iskustveno učenje.

S obzirom da se eholalija često javlja kada deca treba da izraze šta osećaju, psiholog je bitan deo tima u procesu tretmana. Prvo stvara osećaj sigurnosti kod deteta i ohrabruje ga da slobodno izrazi svoje misli i emocije, neverbalno i verbalno. Osim toga pomaže mu da osvesti emocije i da ih imenuje i što je vrlo bitno savetuje članove porodice kako da rade sa detetom.

Logoped, reedukator psihomotorike i psiholog pomažu detetu da eholaličan govor zameni funkcionalnim, razumljivim i smislenim izražavanjem.

Podrška članova porodice i rad u kućnim uslovima su neophodni kako bi dete u spontanoj komunikaciji moglo da primeni naučeno i još više je obogati. Svakodnevni dijalozi su emotivno obojeni i pružaju dosta prilika za učenje. Važno je da se ne vrši pritisak na dete da odgovori i ne grditi dete ako odgovori pogrešno ili nije dovoljno uključeno u razgovor. Treba imati razumevanja i dati mu vremena da organizuje svoje misli i ono što želi da kaže.

Proces rada na razumevanju kod dece sa eholalijom je dugotrajan, ali uz učešće svih i njihovo puno razumevanje, dete stiče samopouzdanje da govori i celokupna komunikacija postaje kvalitetnija.

U Logopedskom centru Čabarkapa problemu eholalije pristupamo timski i na multidisciplinaran način, uz saradnju sa roditeljima.