Hajde „kobajagi“

Da li se sećate vremena bez kompijutera? Nemojte odmah odvraćati pogled od ovog teksta. Ne kažemo to da bismo na bilo koji način obezvredili njihov značaj (s obzirom da ni do ovog teksta ne biste bez njega došli…) No, da li se sećate, čisto sećanja radi? Postavljamo ovo pitanje, jer, ako razmislite, mi smo odavno počeli da živimo u svetu sa generacijama koje vreme bez kompijutera neće moći ni da zamisle. Da li to možete da zamislite?

Nedavno se u novinama pojavio članak o inicijativi pokrenutoj u Zaječaru, gde je grad mališanima prvog razreda poklonio tablet računare. Poželevši im bezbrižno detinjstvo, Predsednik Skupštine grada Zaječara, Saša Mirković je izrazio očekivanje da će ovi tablet računari đacima služiti i za učenje i za igru, kako prenosi Tanjug. Iako je bez sumnje pohvalno što gradska vlast pokušava da podari nešto svojim mladim generacijama, zanimljivo je zapitati se od kada se to tablet počeo povezivati sa bezbrižnim detinjstvom, podsticajnim učenjem i igrom.

Pre nego što bacite „hejt“, dozvolite nam da damo razlog da nas „lajkujete“, „fejvujete“ ili barem razmotrite naše argumente. Ovaj post nema za cilj da Vam sugeriše da deci stavite povez preko očiju tako da ne primete da žive u svetu računara. To je besmislica. Međutim, kao odrasli, ne smemo ni mi sami imati povez preko očiju misleći da su tehničke napravice podsticajna igračka u onoj meri u kojoj su to kocke, slagalice, plastelin i slično. Igra kakvu podstiču tablet računari, je daleko od najpodsticajnije. Držeći tablet računare u ruci deca su retko kad išta više no pasivni primaoci vizuelne i auditivne stimulacije.

Setimo se onih starih „kao da“ igara, koje se kod dece javljaju spontano mnogo pre nego što im mi smestimo tablete u ruke. Takve „kobajagi“ igre, još se nazivaju i simboličkim igrama, jer se u njima „nešto“ koristi namesto „nečeg“ drugog. U takvoj igri, podjednako „realističan“ telefon može biti i plastična igračka telefon, i kašika, i papir. Takva igra podstiče razvoj jezika jer ako razmislite, i reči su neka vrsta simbola koje lepimo za određene misli, senzacije, osećanja, objekte. Dakle, ta „kobajagi“ igra i razvoj jezika ukljucuju istu sposobnost vezanu za simbolicko predstavljanje. Ova saznanja potkrepljena su istraživanjima Vajtsmana i Grinberga (Weitzman and Greenberg, 2002). Zanimljivo je da cete videti elemente simbolicke igre baš u periodu pojavljivanja prvih reči (izmedju godinu i godinu i po dana). Isto tako, deca koja imaju problema sa kašnjenjem u govorno-jezičkom razvoju imaju problema sa razvojem simboličke igre.

Gotovo da je nepotrebno istaći koliko mašte ovakva igra iziskuje. Astronauti i vanzemaljci se sjate u dečijoj sobi, lekari pregledaju „pacijente“ mede, učiteljice podučavaju lutke. Ovakva vrsta igre podstiče divergentno mišljenje (mišljenje koje ima za cilj produkciju mnogo različitih rešenja, i koje se povezuje sa kreativnošću) i podstiče bogaćenje rečnika.

Dečije igre nisu samo igre, nego ih treba smatrati ozbiljnom dečjom delatnošću. – Mišel de Montenj

Igrica je na tabletu gotovo uvek unapred osmišljena, ili barem ograničena. Igra „kao da“ ograničena je jedino dečijom maštom. Za pravilan razvoj fine motorike, šake i prsti na rukama moraju se stimulisati na određen način. Prebacivanje kocaka iz ruke u ruku, podizanje „šoljice čaja“ sa dva prsta i primičući je usnama, i slične igre, pomažu deci u tome. Kakvu upotrebu prstiju podstiču tablet računari? 

Vrlo važan aspekt „kao da“ igre jeste mogućnost da deca razviju sposobnost da svet sagledaju „iz tuđih cipela“ jer, praveći se da si neko drugi možeš dobiti iskustvo kako je to biti neko drugi. Neki autori smatraju da su to klice razvoja saosećajnosti. Kako se usložnjava, igra „kobajagi“ počinje da uključuje druge ljude i dete na neki način prikuplja iskustava iz odnosa sa drugima, čak i onda kada igra deluje veoma „nestvarno“ i „nerelavantno“ za život. Takva vrsta iskustva je teško dostupna onda kada dete sedi uz tablet računar, čak i uz igre posebno pravljenje za decu.

Nema te mašte koja se sama sobom može napajati. Dečiji duh traži hrane jer deca ne žive samo od kruha. I stoga se obraćaju onima koji im daju sve: kuću, odeću, obraćaju se silama pomoćnicama koje ih u drami koju za njih predstavlja život ohrabruju protiv sene, tame i vukova… Mole ih da im daju prve slike koje će oni svakako izmeniti, razbiti, ali da bi napravili nove i još lepše. – Paul Hazard

Kako napajati dečiju maštu? Kako podsticati igru?

Mnogo je roditelja koji će se, kada dete šarenu cevčicu koristi  u jednom trenutku kao mikrofon, u drugom kao telefon, u sledećem kao kašičicu, naći pozvanim da prokomentarišu „Nije ti to mikrofon“ ili „Ne može to u isto vreme da bude i jedno i drugo i treće“. Ko smo mi da kažemo da cevčica ne može biti išta drugo no cevčica?

• Nije dete krivo za to ako Vi niste dovoljno maštoviti. Ne obeshrabrujte pokušaje da se ostvare neverovatne priče koje deca osmišljavaju.
• Idite u korak sa interesovanjima deteta. Posmatrajte koja mu igračka privlači najviše pažnje. Previše igračaka odjednom ništa produktivno neće doneti. Preplavljujete dete i otežavata mu izbor. Izaberite dve do tri igračke i dajte detetu opciju da bira.
• To što ste odrasli, ne znači da ste stari za igru. Ako dete ranije „nije imalo iskustva“ sa „kobajagi“ igrom, onda je Vi započnite. „Mmmm kako je ukusno ovo jelo! Hoćeš da mi skuvaš neko drugo jelo?“ Podražavajte to što dete radi, imitirajte i interpretirajte. Imitiranje potkrepljuje akciju u tom smislu da će dete verovatno češće raditi ono što doživljava da bi drugi radije imitirali. Podstičite dete da i Vas uključi u igru. „O pa ti piješ čaj… mogu li i ja sa tobom? Hoćeš li da mi napraviš jedan?“

Dete nije nikada premalo za slikovnice i knjige. Ne dati mu knjigu dok ne nauči čitati isto je što i ne pričati mu dok ne nauči govoriti. – Penelope Leach

• Ponudite detetu različita iskustva. Dete će često proigravati ono što doživi. Unesite raznovrsnost u svakodnevni život, oplemenite porodične aktivnosti, pročitajte i pogledajte sa detetom različite sadržaje.
• A da sami napravimo svoje igračke? Plastelin, glina, boje, cevčice, papir. Učite dete tome da igračke možemo da sami napravimo. Učite ga da razmišlja u pravcu stvaranja ne samo novih situacija za igru već i elemenata, oruđa za igru.

Igra „kobajagi“ podstiče razvoj govora, bogaćenje rečnika, daje prostor mašti, oplemenjuje iskustvo deteta i podstiče dete da vremenom u svoj scenario igre uključi i uloge drugih osoba. Različite igre mogu podsticati razvoj grube i fine motorike u zavisnosti od toga kako se i sa čim deca igraju.

Dakle, nismo hejteri tablet računara. Ako birate da detetu date tablet, onda barem budite pored njega da mu to iskustvo uobličite. Objašnjavajte mu, pričajte mu, uključite se u igru koju igra, sadržaj koji gleda. Ne budite samo nemi posmatrač prividne interakcije deteta i napravice. Budite aktivni učesnik. Sa druge strane kad god možete, pokažite detetu da, ma koliko god se tehnologija razvijala i unapređivali se gedžeti, malo kocaka može da sagradi predivne oblakodere, a mnogo jeftinije stvari od tableta mogu dati dragocenije iskustvo.

logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori