Biti u koži jednog Trapavka

Biti u koži jednog Trapavka

Od trenutka kada se probudimo, do trenutka kada se šćućurimo pod jorgan i zaspimo, svet nam šalje talase osećaja koje moramo da nekako organizujemo da bismo ga razumeli. A svet, opet, ne mari baš mnogo za to da li smo ga razumeli ili ne. Ako u tome nismo vešti, na nerazumevanje nailazimo jedino mi. Na kraju, ne bi producenti snimali film o štrumfovima sa Trapavkom u glavnoj ulozi, da nisu sigurni da će on biti lik koji će sigurno deci biti blizak.

Mama me budi….. Nespretno se prevrćem po krevetu. Kako mi je teško da ustanem! Sedam na ivicu kreveta da obujem papuče. Ispadaju mi iz ruke. Nešto me žulja. Mama prilazi i premešta mi papuče sa noge na nogu, kaže: „Pogrešno si ih obuo“ Ulazim u kupatilo. Puštam vodu. Oh, sve sam se isprskao. Prejak mlaz. Hajde opet. Sada je isuviše slab. Zašto je ovo tako teško!? Nekako kvasim ruke i uzimam sapun. Kako neprijatan osećaj, ne mogu da trpim da ga razmazujem po koži! Sada već postajem nestrpljiva. Brzo brišem ruke, samo da prestane taj neugodan osećaj. Prolazim kroz hodnik…joj, opet sam udarila nogu o ormarić!Ulazim u kuhinju. Grlim mamu i sedam za sto. Prinosim čašu ustima, ali mi se pola soka prosulo na majicu. Uzimam sendvič. Ne sviđa mi se kako je hrapav pod rukom. Vrtim ga po rukama ne bih li našla nešto lepo u vezi sa njim. Ispada mi na pod. Neću ni da jedem. Grozno jutro.

Hajde da zamislimo da je ovako počeo dan jednog deteta. U najmanju ruku, nije prijatno, zar ne? E sada, zamislite da povrh toga što vam je grozno, roditelji počnu da vas nazivaju razmaženkom, trapom, lenjivcem… Nadajući se da smo uspeli da Vas navedemo da razmislite o tome kako može biti jednom detetu koje smatraju Trapavkom, hajde da probamo da razumemo šta se ustvari dešava.

Rekli smo da nas svet bombarduje informacija. Ovo je primer kada naša sposobnost da organizujemo sve te osete nije dovoljno razvijena. Šta se dešava? Mozak prima informacije iz čula, ali ih ne obrađuje dovoljno efikasno, pa se onda neki zvuk doživi mnogo jačim nego što jeste, svetlo se doživljava kao blještanje, osećaj nekog materijala na koži kao grebanje i slično. Senzorna integracija je nešto što svako od nas ima, samo u manjoj ili većoj meri- oni kod kojih je odlična, biće vrlo spretni i uspešni u onome što rade, u izvođenju različitih pokreta, a oni sa slabom će morati više puta da ponove radnju da bi došli do cilja ili neće uspevati da dođu do njega ili će biti preosetljivi na određene vrste čulnih senzacija.

Kako bi izgledala ovoj suprotna situacija?

Mama me je probudila jutros. „Budi se, lepotice!“ Obula sam papuče i krenula ka kupatilu. Umivam se. Uh, hladna je voda. Vidi, mama je kupila novi sapun! Razmazujem ga po rukama. Miriše…slatko. A i peškiri nam uvek lepo mirišu. Brišem lice i ruke. Izlazim u hodnik. Preskačem nabor na tepihu i onda zaobilazim veliki ormar za cipele. Iz kuhinje nešto lepo miriše. Ulazim i vidim da mama sprema doručak. „Dobro jutro, mama“, kažem i poljubim je u obraz. Sedam na stolicu za odrasle i mama mi daje sendvič. Mmmmm, kako je ukusan. I ovaj sok je baš super! Baš je lepo počelo jutro!

Dakle, mozak je prikupio razlčite senzacije iz čula (zvuk, dodir, pritisak na kožu, svetlo, doživljaj rastojanja između predmeta i tela itd), obradio ih, i na osnovu njih isplanirao pokret koji vodi do željenog cilja: otvaranje vrata, obuvanje, zaobilaženje prepreka ili prinošenje čaše ustima. Senzorna integracija, odnosno neko čulno objedinjavanje, jeste sposobnost mozga koja dozvoljava da se informacije na taj način slože da mi možemo da se smisleno i cilju usmereno ponašamo. Čula kažu mozgu šta radi telo, a mozak povratno govori telu šta da uradi. Ako dete želi da se popne uz penjalicu, njegovi čulni organi i mozak moraju raditi zajedno: čulo vida obaveštava o udaljenosti prečke od ruku i nogu, kinestezija o položaju ruku i nogu, propriocepcija (doživljaj svoga tela) o tome kojim delom tela dodirujem ili pritiskam podlogu, a zahvaljujući informacijama iz ćula ravnoteže dete podešava stav svoga tela tako da zadrži željeni položaj.

smurfs_dogchaseclip_hd

Važno je da naučimo ovo dvoje da komuniciraju. Dakle, čula, upoznajte mozak. Mozgu, upoznaj čula.Evo kako.

Umesto toga da ostanemo pri tome da je trapavo, nespretno, lenjo, ili zarobljeno u bilo koji drugi epitet, hajde da mu ponudimo što više iskustva, senzornog i kinestetskog (odnosno u vidu senzacija i pokreta). Kada stručnjaci govore o tretmanu senzorne integracije, želimo da pružimo detetu sva ona čulna iskustva kojih nije bilo dovoljno tokom razvoja i da mu pomognemo da ta iskustva uobliči i smesti ih u sistem. Tako ćemo gledati različite boje, oblike, veličine, prostorne rasporede, prelamanje svetla, čuti različite zvuke, glas i govor, muziku, melodije i ritmove, šum, buku, tišinu…dodirnuti nešto toplo-hladno, hrapavo-glatko, mekano-tvrdo, vlažno-suvo, klizavo, rebrasto, bodljikavo, oblo…osetićemo na koži toplotu, pritisak, dodir…probaćemo kiselo, slatko, ljuto, slano, ukusno…ponjušićemo mirise…osetićemo kako se naše noge i ruke pomeraju i položaj svoga tela u odnosu na podlogu. Na tretmanu reedukacije psihomotorike ćemo ućiti o telu, njegovim delovima i odnosima koje zauzimaju pri pokretu, skakaćemo, penjati se, provlačiti se, puzati, silaziti, bacati, hvatati, ređati, nizati, i tako povećavati spretnost, poboljšati koordinaciju i stabilnost. Sve što dete radi ćemo nazivati imenom, svako iskustvo i osećanje koje ga propraća i tako ćemo ga osvestiti. Na taj način, dete će steći jasnu, iskustvenu sliku pojma, razumeće sebe i svet oko sebe. Imajte na umu, svaki novi savladani pokret i organizovano doživljavanje sveta, omogućavaju detetu red, slobobodu i podstiču ga da osvaja više i teže razvojne zadatke.

logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *