Šta raditi sa problemom mucanja

Često se desi da se roditelji obrate logopedu primetivši da je dete, iako je uredno i na vreme progovorilo, počelo da bez nekog očiglednog razloga zamuckuje dok govori. Tada se obično se radi o takozvanom fiziološkom mucanju koje prolazi samo od sebe ukoliko roditelji znaju da se na adekvatan način postave prema detetu. Šta to podrazumeva? Roditelji (i ne samo roditelji) treba da ne opominju dete, ne skreću mu pažnju na to da ono muca, već da pravilno govore i ponašaju se isto onako kao i kada ne bi mucalo.

U periodu između druge i treće godine najlakše je poljuljati dečiji govor. Govor još uvek nije automatizovan, te zbog nedovoljne spretnosti i raspolaganja malim fondom reči deca mogu da oklevaju u govoru, zastajkuju, ponavljaju početne slogove i reči. Između četvrte i pete godine deca postavljaju mnoga pitanja za koja odrasli često nemaju vremena, kritikuju dete zbog prevelike ljubopitljivosti i opominju ga kada sa pitanjima počne da „preteruje“. Sve to može da utiče na pojavu mucanja i njegovo zadržavanje, tako što dete povratno može da postane nesigurno dok govori, da “trokira“ na pojedinim glasovima. U ovom periodu dete pokušava da svoju jezičku misao pretvori u verbalni iskaz koji će biti razumljiv za okolinu, a ukoliko sredina ne deluje adekvatno u ovom periodu, može doći do pojave mucanja.

Sledeći kritičan period za pojavu mucanja je između šeste i sedme godine, odnosno pri polasku u školu. Polazak u školu predstavlja jednu od najvećih promena u životu deteta koja na različitim nivoima može biti stresna. Mucanje može da se javi i u drugim periodima kada je dete izloženo nekom stresnom događaju. Roditelji često navode da se dete uplašilo psa, neke osobe, filma, pada sa bicikla i sl. Ovo je posebna vrsta mucanja koja zahteva brzu reakciju roditelja i logopeda, kako se ono ne bi zadržalo. Pojava mucanja u pubertetu, adolescenciji i odraslih je ređa i javlja se najčešće kao reakcija na neki traumatski događaj. Kada govorimo o mogućnosti da je neki specifičan događaj doprineo tome da se niotkuda pojavi mucanje u govoru, važno je uključiti i psihologa u rad sa osobom ma kog uzrasta.

Postoje različite teorije o tome kako i zbog čega mucanje može da se javi. Ono što nam je često i iskustveno poznato jeste da ako roditelj muca, postoji verovatnoća da će i dete mucati. Zašto? Roditelj je govorno-jezički model detetu. Dete je tokom perioda usvajanja govora primarno izloženo govoru roditelja. Psihološke teorije tvrde da mucanje može da nastane zbog uticaja određenih traumatskih doživljaja, svakodnevnih stresnih situacija, nemogućnošću da se iskažu ili prorade emocije vezane za različita životna iskustva. Organske teorije tvrde da mucanje nastaje kao posledica promena u funkcionisanju nervnog sistema, kao i neusklađenost pokreta govornih organa. Razlozi mogu biti brojni, i zato je važno obratiti se stručnjaku da bi se uzrok utvrdio i da bi se preduzele mere rešavanja problema shodno onome što je utvrđeno.

Kako da malo „stručnije“ dočaramo problem mucanja? Kliničku sliku mucanja čini pojava grčeva (kloničkih), nastalih kao posledica podrhtavanja govornih mišića, u vidu kratkotrajnih, učestalih ponavljanja glasova ili slogova (b-b-b-baba, ba-ba-baba). Često su ponavljanja udružena. Javljaju se i grčevi disajnih organa, govornih organa, donje vilice i grčevi na više mesta u isto vreme. Najveća napetost je neposredno pre popuštanja grča, pa deca, da bi prevazišla grč, koriste poštapalice ili prave pauze. Ne tako retko, deca zamenjuju reč, ako počinje problematičnim glasom. Pri govoru se javljaju vidna naprezanja na licu i telu, tikovi (očnih kapaka, usana, jezika, glave itd.), kao posledica mucanja tj. napetosti. Kod primarnog mucanja dete ponavlja glasove ili slogove. Javlja se napetost, ali dete nije svesno svog problema u govoru. Kod sekundarnog mucanja javlja se napetost misšića govornih organa, kao i celog tela. Dete je svesno problema koji ima u govoru i počinje da oseća strah od govora. Kada dete postane svesno svog govora, reč je o pravom mucanju i obično se povlači u sebe i izbegava da govori.

Kada se jave prvi simptomi mucanja, bitan je odnos detetove okoline, jer od toga zavisi da li će simptomi da se uobliče u formu mucanja ili će spontano da nestanu. Važno je da roditelji strpljivi i da budu dobri slušaoci, da detetu daju dovoljno vremena da kaže šta želi, da ga ne požuruju da izgovori misao, da ga prekidaju. Zbog toga što su roditelji govorni model deci, važno je da oni usporenijim govorom daju primer kako treba da govori. Veoma je važno da dete bude sigurno da ga roditelji slušaju tako što će mu oni potvrditi na neki način (npr. klimanje glavom, osmehivanje i sl.). Potrebno je dete gledati u oči dok govori i ponašati se kao u svakoj drugoj situaciji. Dete treba slušati šta govori, a ne kako govori. Ne treba ga kažnjavati zbog govora i ne govoriti mu da uspori, razmisli kako će da laže nešto ili da krene ispočetka. Takođe, ako dete ima brata ili sestru, važno je da mu se da prilika da izgovori svoje misli, da ga slušaju i da ne upadaju u reč, što obično deca rade. “Diši duboko” ili “Udahni” mogu da povećaju napetost i mucanje. Roditelji treba detetu da čitaju vesele priče, smirenim tonom i laganim tempom, da recituju i pevaju sa njima. Dete ne treba da gleda filmove i emisije pune straha i nasilja, što može da izazove pojačan intenzitet mucanja. Veoma je važno da se ne sažaljeva dete koje muca, ne ispoljavati to ni na koji način, jer će dete brzo da primeti to. Roditelji treba da obezbede detetu prijatnu porodičnu sredinu, bez stresnih situacija i organizovati aktivnosti (odlazak u krevet, buđenje, igranje, obrok itd.) u isto vreme da bi ono znalo kada može da se igra, a kada ima neku obavezu. Detetu ne treba postavljati zahteve, kao što su dodatne aktivnosti (npr. strani jezik, sport itd.). Ako dete nije svesno svog govornog problema, roditelji ne trebaju da potenciraju na tome i da mu govore da se opusti i uspori, a ako je dete svesno problema i postavi pitanje o mucanju, roditelji treba da mu objasne i da ga motivišu da ide na tretman kod logopeda.

Šta radi logoped? Logoped, na osnovu uzrasta i stepena mucanja, odlučuje da li dete treba da se uključi u tretman ili je dovoljan samo savet roditeljima. Dijagnostikovanje mucanja se zasniva na timskom radu koji obuhvata medicinsku, defektološku, logopedsku i psiho-socijalnu procenu. Kod mucanja, pomoć je moguća, samo su različiti pristupi terapiji zavisno od težine poremećaja i uzrasta. U terapiji se koriste različite metode, kao što su: vežbe pravilnog disanja, vežbe relaksacije, vežbe reedukacije psihomotorike, vežbe govora itd. U tretman je potrebno uključiti psihologa koji će pomoći detetu da savlada strahove od govora, kao i povlačenje u sebe usled tog straha. 80% dece koja mucaju imaju strah od govora (logofobija). Važan je rad sa roditeljima, vaspitačim, učiteljima, nastavicima i širom okolinom kojoj je potrebno objasniti kako da se ponašaju prema detetu koje muca. Vaspitači, učitelji i nastavnici imaju zadatak da deci objasne da ne treba da sažaljevaju i zadirkuju dete koje muca, kao i da mu daju dovoljno vremena da izgovori svoju misao.

Probajte da razumete kako je u cipelama onog ko muca, zamislite šta bi Vama bilo potrebno da imate taj problem i onda probajte da pružite ono što mislite da bi bilo potrebno.