Naša adresa
Dimitrija Tucovića 18
Pozovi nas
066.827.9797
Pošalji nam poruku
office@logoped-drcabarkapa.com
Radno vreme
Pon - Petak: 10AM - 6PM

Govor deteta nije razvijen do te mere da ne postoji – Alalija

Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju sve je češće viđen problem. Nažalost, kada nije prisutan govor, dešava se da roditelji čekaju dugo pre nego što se obrate logopedu. Nepostojanje govora već na uzrastu od 18 meseci (izostanak faza progovaranja (gukanje, brbljanje) i pojave prve reči) predstavlja veliki problem i hitno se mora intervenisati. Ne verujte kada Vas uveravaju da će spontano doći do promene. Kod alalije, ili negovorenja, važno je konsultovati se i raditi sa logopedom.

Dakle, šta je alalija?

Alalija je dečiji govorni poremećaj koji predstavlja negovorenje. Pod ovim terminom se podrazumeva ne samo da dete ne govori nego i da ne razume govor drugog. Može se dijagnostikovati već na uzrastu od  18 meseci. Alaliju možemo primetiti kod deteta kada se ono ne koristi govorom i ne razume govor okoline ili delimično razume govor okoline, ili razvija sopstveni govor koji je drugima nerazumljiv, kada deluje nezainteresovano  za komunikaciju, plašljivo, povučeno, plačljivo, a komunikacija se mahom svodi na gestove. Kod velikog broja ove dece, nema nikakvih oštećenja čula ili inteligencije.

Da bismo bolje razumeli to kako dolazi do alalije, važno je krenuti od njene podele. Naime, alalija se može podeliti na senzornu, motornu i senzo-motornu alaliju.

  • Senzorna alalija je govorni poremećaj kod koga je sačuvan sluh i dete je u stanju da primi zvuke iz okoline. Ali zbog ovog oblika alalije je oštećen fonemski sluh pa dete ne moze da formira i reprodukuje glasove i reči. Deca sa senzornom alalijom niti govore, niti razumeju govor. Kod ove dece je najčesće slaba auditivna pažnja i pamćenje. Motorika je najčešće normalno razvijena.
  • Motorna alalija predstavlja nemost kod koje dete nije sposobno da komunicira sa okolinom. Nastaje kao posledica oštećenja centralnog nervnog sistema (Brokine zone, odgovorne za produkciju govora). Kod dece sa motornom alalijom je kod većine sačuvan elementarni sluh pa ta deca imaju sposobnost razumevanja govora okoline, a samo kod malog broja dece se javlja nagluvost. Kada govorimo o ekspresivnom govoru ove dece (dakle govoru koji produkuju) jako je bitan logopedski tretman kako njihova nemost ne bi ostala trajna. Ova deca mogu izgovarati nekoliko reci i to najčešće trapavo i nepravilno. U kasnijem razvoju govora ove dece često su prisutne dislalije, nepravilan akcenat, rečnik koji je oskudan i koji se sporo razvija. Ukoliko je uključen konstantan logopedski tretman ovi nabrojani nedostaci u govoru će se rešiti. Tokom školovanja ove dece mogu se javiti disleksija i disgrafija kao i poremećaji čitanja i pisanja.
  • Senzo-motorna alalija– prisutni su simptomi i senzorne i motorne alalije a ostećene su i Brokina i Vernikeova oblast (za produkciju i  razumevanje govora).

Kada nema reči, komunicira se neverbalno (dakle, mimikom i gestovima) što dalje znači da je komunikacija mnogo ograničenija i siromašnija. Izostanak verbalne komunikacije (komunikacije rečima) dalje često vodi zaostajanju u psihičkom (socio-emocionalnom) razvoju deteta u odnosu na svoje vršnjake. Kod motorne alalije često je prisutna i tromost, nespretnost pri hodanju, odevanju i slicnim radnjama gde je potrebna uskladjenost i koordinacija pokreta ruku i nogu. Kod ove dece je češća levorukost i neopredeljenost na različitim nivoima lateralizovanosti.

Važno je da znate da je uzaludno čekati da se problem sam reši. Iako postoje iskustva ljudi koja govore da je tako nešto moguće, ni jedan stručnjak Vam ne bi savetovao da se u tako nešto uzdate. Javite se na vreme logopedu. Ukoliko ste u mogućnosti, uključite multidisciplinarni tim (dakle, logopeda, psihologa, reedukatora psihomotorike i senzornog integratora) kako biste pratili celokupni dečiji razvoj. Govor je u sprezi i sa mnogim misaonim funkcijama, te je zato važno da psiholog prati rad sa detetom. Sam logopedski tretman najčešće obuhvata rad na fonematskom sluhu kako se kod ove dece javljaju paralalije (zamene glasova, slogova i reči sličnih po zvučnosti), radi se na tretmanu disleksije i disgrafije, na motornoj spretnosti i usavršavanju motornih radnji, koordinaciji i usklađenosti govornih organa kao preduslovu za sto precizniju artikulaciju i uspostavljanje govora. Ova deca slabo razlikuju oblike i boje pa samim tim sporije formiraju prostorne predstave te je potrebno raditi i na snalaženju u prostoru. Reedukator psihomotorike je zato saradnik od izuzetne važnosti koji ima zadatak, između ostalog, da koristeći se pokretom „probudi“ jezik radeći sveobuhvatno na psihomotornom razvoju deteta.

U čekanju prolazi vreme koje je bitno za nadoknađivanje svega propuštenog.

Zašto je važno da prva reč „dođe“ na vreme?

Prva reč kasni, faze u progovaranju su oskudne ili ih nema, razvoj govora nije u skladu sa njegovim hronološkim uzrastom, a Vi se pitate da li je Vašem detetu potreban logoped?

U čekanju vreme i „kritični period“ za govorno-jezički razvoj prolaze, a Vi i dalje imate izgovor…rano je, ima vremena, mali je…progovoriće…

Kao što pedijatri imaju norme prema kojima prate stepen razvoja deteta, tako i logopedi imaju norme prema kojima prate da li detetov govorno-jezički razvoj teče uredno.

Sigurno ste čuli od ljudi iz vaše okoline da neko dete ima dve, tri ili čak četiri godine, a još uvek nije progovorilo. Neki ljudi se brinu zbog toga, a neki imaju stav da to nije bitno i da ima vremena da progovori: „Zašto „terati“ dete da govori ako ne želi?“, „Bitno je da razume sve što mu se kaže“, „Lenjo je da govori“, „Govoriće ceo život“. Ovi i mnogi slični stavovi su pogrešni! Važno je da dete progovori na vreme kako bi njegov razvoj tekao uredno, u skladu sa normama.

Kada je vreme za prvu reč?

Pre nego što dođe do pojave prve reči, bitno je da dete ima faze gukanja i brbljanja. Već tada možemo primetiti da se govorno-jezički razvoj ne razvija onako kako bi trebalo. Prva reč treba da se javi oko godinu dana. Kada kažemo prva reč, mislimo na prvu reč koja je funkcionalna, odnosno upotrebljena smisleno i u pravom trenutku (npr. kada se dete obrati mami i kaže „mama“). Mnogi roditelji na pitanje logopeda kada se javila prva reč odgovaraju da je to bilo oko šestog ili osmog meseca. U tom periodu dete udvaja slogove (ma-ma, ta-ta) i to je slogovna faza kroz koju dete prolazi i to nije prva funkcionalna reč iako roditelji to misle.

Razvoj govora iz meseca u mesec

Oko šestog meseca, dete osim pevanja vokala (A, E, I, O, U) počinje da izgovara i neke konsonante (m, p, t, d, ) i tada, po prvi put, od deteta dobijamo nešto što liči na prve pokušaje da se produkuju reči, odnosno slogove (ma, ta, ba, pa…). Ta faza razvoja naziva se faza „brbljanja“. Pre šestog meseca, važno je da podstičemo dete da produkuje vokale tako što ćemo zajedno sa njim da pevamo (aaaaa, eeee…). Osim toga nastojite da verbalizujete sve ono što radite sa detetom (npr, kada šetate i vidite kuče kažete: „Vidi kucu. Kako kaže kuca? Av, av, aaav…“). Kada dete počne da udvaja slogove, važno je da mu uzvratite na isti način („ma-ma“, „ta-ta“). Dete možete da stimulišete tako što ćete da imenujete određene aktivnosti koje radite sa njim (npr. kada ga uspavljujete, pevajte „ni-na, na-na“, kada ga hranite „am-am“ i slično).

Onomatopeja je jedna od važnih stimulacija, stoga kada vidite neku životinju, automobil ili uradite neku aktivnost propratite to vokalizacijom (npr. „mau-mau“, „opa“, „brm-brm“, „bi-bi“ i sl.). Mnogo je važno da dete nakon onomatopeje krene sa razumevanjem govora i razvojem govora jer u mnogim situacijama se dešava da dete ostane na nivou onomatepeje jer nema dovoljno stimulacije.

Od šestog do devetog meseca beba je spremna za aktivno učenje tako što gleda ono što dodiruje, traži ono što čuje i započinje gestovnu komunikaciju. U ovom periodu majka uvodi dete u svet zvuka, uči ga da imitira i da posmatra svoje lice u ogledalu. U devetom mesecu dolazi do udvajanja slogova, a brbljanje postaje intenzivnije i podseća na pravi govor. Taj period između devetog i dvanasetog meseca je period kada dete najčešće izgovara svoje prve reči. Tada je važno biti osetljiv na to kuda dete usmerava pažnju i koristiti detetovu radoznalost da bi naučilo kako da nešto imenuje („Da, to je kuca!“). Tada roditelji imaju zadatak da dete uče da poštuje zabrane i izvršava jednostavne naloge (npr. „Daj loptu“).

Saveti za roditelje

Ako dete nije progovorilo oko prve godine ili se razvoj govora odvija usporeno, od značaja je da njegova okolina (prvenstveno roditelji) koriste jasno artikulisan govor. Bitno je da pravilno izgovarate reči kada se obraćate detetu. Nemojte da mu se obraćate izmenjemom artikulacijom, odnosno da govorite umekšane glasove (npr. Idemo da pavamo. Vojim te. Jubim moje pije.). Neophodno je sve aktivnosti, u vezi sa detetom, propratititi govorom jer je detetu potrebna stalna govorna stimulacija.

Moć govora dobijamo rođenjem, ali logopedi su tu da onda kada ta moć nema efektivnu snagu, nauče dete kako da je upotrebljava. Dobra stimulacija podrazumeva uključenost roditelja, odlučnost i energičnost. Zadaci koje treba roditelji da obave stimulišući dete da govori mogu da budu naporni i teški, ali napredak koji naprave, posle određenog vremena, zajedno sa svojim detetom učiniće da taj osećaj nestane. Osim dijagnostikovanja i rada sa decom, logopedi imaju ulogu i da edukuju roditelje kako da spreče javljanje govorno-jezičkih poremećaja, kao i da rade sa svojom decom ukoliko se javi neki poremećaj. Ukoliko mislite da Vaše dete kasni u odnosu na razvojne govorno-jezičke norme, prva reč se nije javila na vreme ili samo želite da proverite da li govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj teče uredno pravi način da budete sigurni u to je da dete odvedete kod tima stručnjaka (logoped, psiholog i reedukator psihomotorike) koji će vam reći svoje mišljenje i predlog rada sa detetom.

Izostanak pokaznog gesta, nemanje kontakta pogledom, neodazivanje na ime su prvi alarm da se javite logopedu! I još jednom, u govorno-jezičkom, psihomotornom i socioemocionalnom razvoju Vašeg deteta ne postoje izgovori i opravdanja „Ima vremena!“ već postanite svesni da Vaše dete ima problem i da mu je potrebna pomoć stručnjaka tj. logopeda.

Prvi prijem i opservacija: Dijagnostika i tretman za Vaše dete u Logopedskom centru Čabarkapa

Sigurno ste pomislili: „Zašto je bitno da na prvom prijemu, pored logopeda, budu prisutni psiholog, reedukator psihomotorike i senzorni integrator?“ ili „Mom detetu treba logoped, a ne psiholog.“ Često se dešava da se iza govorno-jezičkog poremećaja krije još neki problem, kao što je npr. problem sa pažnjom ili problem sa motorikom ili ipak dete nije sigurno da li treba da piše levom ili desnom rukom (dominantna lateralizacija) ili detetu ne prija kada dodirne plišanu igračku ili ne voli da nosi kapu.

Zbog navedenog je bitno da na prvom prijemu bude prisutan stručni tim koji čine: logoped, psiholog, reedukator psihomotorike i senzorni integrator. Ispravna dijagnostika i rano započet tretman su presudni faktori za razvoj govora kod deteta kod kog postoji kašnjenje u govoru. Nekada su razlozi za kašnjenje u govoru vidljivi odmah, a nekada se to kašnjenje primeti tek tokom tretmana. Upravo to je još jedan razlog zbog koga je bitno da dete bude opservirano sa različitih aspekata.

Kako izgleda prvi prijem i šta svako od stručnjaka procenjuje?

Svaki prijem se razlikuje u zavisnosti  o kom problemu se radi i koliko godina ima dete (da li je predškolac, školsko dete ili dete koje još uvek nije progovorilo). Svaki član posebno opservira dete, odvojeno od roditelja, kako bi rezultati bili što relevantniji i potpuniji.

Jedan od najbitnijih delova prvog prijema je uzimanje anamnestičkih podataka.

Važno je da roditelji kažu tačne informacije koje su nam bitne, a to je da li su faze gukanja i brbljanja protekle uredno, da li se prva reč pojavila i kada se pojavila prva reč sa značenjem, da li je govor počeo da se razgrađuje ili nije došlo do razgradnje, da li su reči od početka bile funkcionalno upotrebljavane, da li postoji pozitivan porodični hereditet (da li je neko iz porodice imao neki govorno-jezički ili psihomotorni poremećaj ili problem sa sluhom), da li su faze psihomotornog razvoja (sedenje, puzanje, prohodavanje) protekle uredno, da li dete ne voli nešto da dodiruje ili jede, da li je postojala neka situacija koja je možda uticala na dete i sl.

Logoped procenjuje govorno-jezički status deteta, odnosno procenu receptivnog i ekspresivnog govora (da li je dete progovorilo, da li razume naloge koji mu se zadaju). Pored toga, logoped procenjuje artikulaciju kao i govorne organe koji učestvuju u govoru (disanje, mišiće usana, lica i jezik, kao celokupnu anatomiju govornog aparata). Ako se radi o predškolskom i školskom detetu, logoped koristi testove koji odgovaraju njegovom uzrastu. Tu spada procena grafomotorike, da li dete pravilno drži olovku, da li ostavlja adekvatan trag olovke na papiru, da li prati smer pisanja slova, procena pisanja, čitanja, prepričavanja, kao i procena fonemskog sluha i analiza i sinteza glasova u reči. Nakon odgovarajuće logopedske procene, roditeljima se iznosi mišljenje, dijagnoza kao i predlog tretmana. Logopedski tretman podrazumeva stimulaciju koja je intenzivna uz pomoć različitih vrsta aktivnosti. Zavisno od toga koji problem dete ima i šta su njegove potrebe, uvode se različite aktivnosti kroz koje dete i logoped zajedničkim snagama utiču na razvoj govora. Osim toga logoped radi na bogaćenju rečnika, na funkcionalnoj upotrebi reči, na razumevanju govora i na mnogim drugim aspektima govora. U to spada i rad sa predškolskom i školskom decom koji podrazumeva rad na grafomotorici, pisanju, čitanju, razvoju fonemskog sluha, analizi i sintezi glasova u reči i mnogi drugi aspekti koji podrazumevaju školsko gradivo. Pošto su govor i mišljenje povezani, rad logopeda nekada prevazilazi granice onoga što se definiše kao razvoj govora, već uključuje i rad na opštem osposobljavanju deteta za razne životne situacije.

Pored procene govorno-jezičkog statusa, značajno je da psiholog proceni i celokupni psihološki razvoj deteta. Ne tako retko se dešava da se psihičko stanje deteta, ustvari, odražava na detetov govor. Svako dete prolazi kroz određene stadijume normalnog psihološkog razvoja na koje se psiholog oslanja u svojoj proceni. Tokom prvog prijema koriste se različiti testovi za procenu kognitivnog i socio-emocionalnog razvoja deteta. Neki testovi su standardizovani i omogućavaju poređenje postignutog rezultata deteta sa decom tipičnog razvoja. Na osnovu toga se procenjuje u kojoj meri dete odstupa od proseka. Za finiju procenu koriste se i neke druge tehnike kao što je crtež porodice, putem kog se dobijaju kvalitativni podaci o detetu. Osim procene deteta, deo psihološke procene jeste i razgovor sa roditeljima. Važno je da su roditelji otvoreni za saradnju i da razumeju da procena nije deo kritikovanja njihovog vaspitnog stila, već formiranje celokupne slike na osnovu koje se čitav tim može usresrediti na rešavanje problematičnih situacija, kao i na detetove potencijale i osmisli najbolji plan tretmana.

Reedukator psihomotorike tokom prvog prijema procenjuje psihomotorni status koji obuhvata nivo razvijenih funkcija u oblasti grube motorike, koordinacije pokreta ekstremiteta, ravnoteže, sazrevanje dominacije hemisfera (lateralizovanosti), fine motorike, grafomotorike, vizuomotorne koordinacije, orijenatacije u prostoru i vremenu. Kroz različite aktivnosti u objektivnom prostoru (penjanje, silaženje, preskakanje, ljuljanje, prelaženje raznovrsnih prepreka, hodanje, skakanje, bacanje i hvatanje) procenjuje se motorna spretnost deteta, tonus (napetost mišića), koordinacija nogu i ruku, orijentacija u prostoru, pažnja i pamćenje. Kroz aktivnosti za stolom (u manipulativnom prostoru) sa sitnim predmetima, plastelinom i drugim senzornim materijalom i kroz crtanje procenjuje se zrelost šake i spretnost prstiju, koordinacija oka i ruke, da li dete pravilno drži olovku, kojom rukom piše, da li dobro imitira (uči) nove pokrete ovog tipa. Procena se prilagođava kroz aktivnosti koje dete treba da zna na određenom uzrasu. Tako se procenjuje da li postoji kašnjenje ili su detetove sposobnosti u skladu sa uzrastom. S obzirom da je govor deo psihomotorike i da se napredak ne može ostvariti u oblasti govora i jezika ukoliko je neka oblast psihomotorike nezrela. Često se roditelji obraćaju zbog problema u govoru, ali dalja procena reedukatora psihomotorike otkriva da mnoge oblasti psihomotorike nisu adekvatno razvijene. Pored toga, reedukator psihomotorike je tu da zajedno sa detetom radi na sticanju iskustva u objektivnom prostoru, a koja  logoped kasnije oblikuje govorno-jezički i formira pojmove sa ciljem da ih dete koristi u aktivnom rečniku.

Sve ono što nam se dešava u toku dana, što vidimo, čujemo, pomirišemo, okusimo, dodirnemo, osetimo, naš organizam prima preko čula i prosleđuje do mozga. Na neke draži reagujemo burnije (intenzivnijim odgovorom), na neke slabije, a neke nas uopšte ne dotiču. Ali ako je ono što primamo iz naše okoline pomoću čula prejako ili preslabo, ako nam treba više draži (stimulusa) da bi mogli normalno da funkcionišemo i da bi nam bilo prijatno tada govorimo o poremećaju senzorne integracije. Zbog toga je značajno da tokom prvog prijema senzorni integrator opservira dete.

Deca sa smetnjama u razvoju često imaju združeno poremećaj senzorne integracije, govorne smetnje i nedostatak ranih iskustava vezanih za telo odnosno nezrelu psihomotoriku. Zato je dobro da u logopedski tretman budu uključeni i tretman senzorne integracije i reedukacija psihomotorike.

Multidisciplinarni tim koji čine logoped, psiholog, reedukator psihomotorike i senzorni integrator  je tu kako bi se postavila odgovarajuća dijagnoza i na vreme započeo tretman. Zbog toga što je govor u direktnoj vezi sa mišljenjem, socio-emocionalnim stanjem deteta i psihomotorikom svako od članova tima je tu da sa svog aspekta proceni dete i da da adekvatan plan tretmana koji zajedničkim radom daje rezultate. 

Zato je bitno doći na vreme, uraditi dobru dijagnostiku i postaviti metodološki strukturisan tretman za Vaše dete kako bi rezultat i napredak bili efikasniji i brži. Molimo Vas, ne čekajte!

Svetski dan pasa vodiča

  1. april se obeležava kao svetski dan pasa vodiča. Ovaj dan ljudi posvećuju svojim najboljim prijateljima i onome što oni čine kako bi olakšali svakodnevnicu ljudima kojima je to potrebno.

Pas ima ulogu vodiča slepih ili slabovidih ljudi kako bi im olakšao mogućnost kretanja. Svetska federacija pasa vodiča nam daje uvid u informacije koje se tiču uloge pasa vodiča u svetu. Ismeđu ostalog, psi vodiči svojim vlasnicima omogućavaju da se kreću i putuju bezbedno. Oni im daju slobodu i samopouzdanje. Pomažu im da pronađu određene objekte i da izbegnu prepreke koje se nalaze na putevima, ulicama i putanjama kojima se ljudi kreću. Takođe, psi vodiči promovišu inkluziju uključujući svoje vlasnike u svakodnevne društvene aktivnosti.

Psi nisu samo naši drugari. Oni su brižna, inteligentna stvorenja koja pomažu da životi ljudi budu što radosniji i lepši.

Deca koja rastu uz neku životinju (psa, mačku, zeca ili neku drugu životinju) brže se razvijaju, socijalizuju i stiču odgovornost od malih nogu. Kućni ljubimci imaju pozitivnu ulogu u psiho-fizičkom razvoju zdrave dece i dece sa posebnim potrebama. Naročito su korisni za decu s autizmom ili teškoćama u učenju. Deca s autizmom se najviše koriste neverbalnom komunikacijom baš kao i kućni ljubimci pa zbog toga kontakt sa njima detetu može da pomogne da ima bolju interakciju sa ljudima. Deci sa teškoćama u učenju kućni ljubimci mogu da budu odličan lek protiv stresa kroz koji ona prolaze usled frustracija. Deca koja rastu uz neku životinju lakše ostvaruju komunikaciju sa ljudima, imaju bolje međuljudske odnose, bolje tumače neverbalnu komunikaciju, brižniji su i imaju više samopouzdanja. Psi mogu da pomognu deci u prevalilaženju anksioznosti usled odvajanja od roditelja. Istraživanja pokazuju da psi mogu da umire hiperaktivnu ili agresivnu decu. Pas okuplja celu porodicu i objedinjuje ih u zajedničkoj aktivnosti. Deca koja dolaze u naš Centar imaju priliku da se igraju sa našim psom, Unom, koja svakodnevno provodi vreme sa nama. Deca rado maze našu Unu i igraju se sa njom, a i ona njima uzvraća neizmernu ljubav. Kada neko dete plače ili je neraspoloženo, ona je tu da svako dete zagrli svojim šapama, poljubi svojom njuškom i prenese nežnost i ljubav.

Govorno-jezički poremećaji o kojima se malo zna…česti su kod dece, a mogu se prepoznati

Disfazija kod dece je poremećaj govora i jezika u kome je sposobnost deteta da govori ili razume govor ispod očekivanog za njegovo mentalni ili hronološki uzrast.
Roditelj može posumnjati da njegovo dete ima razvoju disfaziju ako: ima oskudan rečnik, značenje reči se sporije razvija, rečenica je kratka, teško usvaja odrične, upitne, a naročito odrično-upitne rečenice, govor je nerazmljiv za širu okolinu, ne izgovara veliki broj glasova, ne pravi razliku između sličnih glasova (p-b,s-š, č-ć), teško usvaja reči apstraktnog značenja.

Alalija je odsustvo govora i jezika. Primećuje se tako što se dete ne koristi govorom i ne razume govor okoline ili ga delimično razume, razvija sopstveni govor koji je nerazumljiv za okolinu, deluje nezainteresovano za komunikaciju, plašljivo je, povučeno. Komunikacija dece koja imaju alaliju se svodi na gestove. Čulo sluha i inteligencija su uglavnom očuvani.
Dislalija je nemogućnost ili nepravilnost u izgovoru pojedinih glasova. U artikulacionom smislu glas može da odstupa od pravilnog izgovora na više načina, a to je: distorzija (glas se prepoznaje, ali manje ili više odstupa od kvaliteta izgovora), supstitucija (zamenjuje se glas koji već postoji nekim drugim), omisija (neizgovaranje glasa).
Što ranija dijagnostika i što ranije uključivanje u logopedski tretman su od izuzetne važnosti. U radu sa decom sa nekim govorno-jezičkim poremećajem treba pristupiti pažljivo. Potrebno je izgraditi odnos sa detetom i voditi ga kroz težak proces vraćanja na pravu govorno-jezičku “trasu”. U samoj osnovi govora su dve sposobnosti: sposobnost da se govor razume i da se govor produkuje (receptivni i ekspresivni). Iz tog razloga, razumevanje govora i produkovanje, odnosno pričanje, se ne smeju odvajati. Mora se raditi paralelno na obe sposobnosti.

Moje dete ne govori a ima dve godine… Ali prepoznaje prve taktove omiljene reklame, crtanog filma, pesmice na stranom jeziku i ima pokazni gest

U dobu tehnike i tehnologije u kome živimo, korišćenje raznih elektronskih uređaja je uzelo maha (tv, tableti, računari, telefoni). Tako sve više srećemo roditelje koji ostavljaju svoju decu satima da sede ispred ekrana, nepomično posmatrajući akcije animiranih junaka ili igrajući neku od igrica na telefonu ili tabletu. Deca su ispred ekrana mirna i zadovoljna, pa roditelji smatraju da je to najbolje rešenje kako bi brže i lakše obavili dnevne obaveze koje imaju.

Šta se dešava kada dete nije dovoljno stimulisano govorom?

Dragi roditelji, vreme provedeno ispred ekrana može da ostavi negativne posledice na razvoj deteta. Neki će se, verovatno, pobuniti i reći da su crtani filmovi, reklame ili pesmice pomogle da njihovo dete imenuje neke predmete, otpeva pesmicu na engleskom ili nekom drugom stranom jeziku. To je istina, jer deca najviše uče i pamte slušajući i gledajući. Detetu je potrebno da hvata, dodiruje, opipava i na druge načine istražuje nove predmete, a uz to sve i da imenuje kako bi uspelo da poveže predmet i reč (određeni pojam dobije značenje). Nažalost, učenje uz crtane filmove ili pesmice na stranom jeziku su primeri lošeg govornog modela. Neretko je sadržaj koji se plasira na TV-u neadekvatan za dečiji uzrast, pun scena nasilja, neprimerenih uzvika i apstraktnih reči za njihov uzrast. Tako da, pored usvojenog lošeg govornog modela, karakteristike dece koja su rasla ispred omiljenih elektronskih uređaja su i rasuta pažnja, hiperaktivnost, nespretnost, pasivnost, napetost ili fobičnost (nelagodnost u situacijama spontane komunikacije).

Šta je detetu potrebno?

Da bi detetu pružili mogućnost da se adekvatno razvija u govorno-jezičkom, psihomotornom i socioemocionalnom pogledu, važno je da ima mogućnost da iskusi svet oko sebe. Pokretač saznajnog razvoja je radoznalost. Vrlo je važno da dete potrči, saplete se, ostvari razmenu u igri sa drugom decom, čuje govor direktno upućen njemu, da ostvari kontakt pogledom. Potrebno je da dete pokaže šta želi, da pruži ruku ka željenom predmetu, da istražuje i tako saznaje nove stvari. Svakim novim iskustvom dete doživljava nova i dograđuje dosadašnja iskustva. Takvu vrstu iskustva, sigurno ne može dobiti ukoliko sedi ispred TV ekrana, tableta ili telefona, slušajući modifikovane glasove na stranom jeziku koji nisu upućeni njemu direktno i gledajući animirane likove. Od najveće važnosti za razvoj govora i jezika je omogućiti deci da prvo razviju neverbalnu komunikaciju, a zatim verbalnu. Za dete koje tek uči da govori je ujedno važna i verbalna i neverbalna komunikacija. Neverbalna komunikacija se odnosi na značenje date reči i isto je važna za proširivanje rečnika tj. dalji razvoj govora i jezika kao i verbalna komunikacija. Neophodno je da postoji neverbalna komunikacija kako bi se razvila verbalna.

Dete prvo uči da pokazuje, a zatim izgovara ime pojma. Zato i kažemo da pokazni gest prethodi govoru. Za razvoj govora bitno je stvoriti bazu maternjeg jezika, pa tek onda krenuti sa usvajanjem drugog jezika. Ako dete ima govorno-jezički problem, prvi i osnovni korak u rešavanju problema je odlučivanje samo za jedan jezik, najčešće jezik koji dete koristi u vrtiću i koji će kasnije koristiti u školi. Prvi jezik ostaje onaj jezik kojim se majka (ili osoba koja je imala najveći kontakt sa detetom) obraćala detetu u prvoj godini života, to je maternji jezik. Usmerite dete na igru, na istraživanje, na pokret. Kada ste sa detetom kod kuće, razgovarajte što više sa njim, zajedno prelistavajte slikovnice, čitajte i prepričavajte priče, postavljajte mu pitanja. Jako je važno posle svake rečenice napraviti pauzu kako bi dete uvidelo da postoji vreme i za njega. Potrebno je da uvidi da je komunikacija dvosmerna i da se i od njega isto očekuje. Budite strpljivi, dajte detetu vremena. Ukoliko vidite da bi odustalo od komunikacije i zadatka podstaknite ga i verbalno i neverbalno, kako biste mu istu olakšali. Uvidite šta dete voli i gleda, pa se uključite u njegove omiljene aktivnosti, kako biste razgovarali o njima i izvodili ih zajedno. Dete će od vas najviše naučiti. Pričajte o onome što radite, o onome što dodirujete, pokazujte prstom, uključite u te radnje govor, pokret, ritam. Dete pružajući ruke ka nekom premetu i vodeći osobu do željenog predmeta, istražuje i uči. Dete često pokazuje želju da se neka radnja ili reč ponovi više puta. Na taj način daje sebi vremena da poveže ime predmeta sa datim pojmom, kao i da pamti redosled glasova u datoj reči, da bi usvojilo oblik i značenje. Kada dete počne da pokazuje željeni predmet, postavljate mu pitanja To ? Da li TO želiš? Trudite se da intonacijom ispratite pitanje. Igrajte se govorom kako bi deci bilo zanimljivo. Nekada dajte i odgovor ili deo odgovora (To je…) umesto deteta kako biste ga motivisali. Na zahtev deteta šta je to ili samo to, dajte odgovor. Služite se pitanjem Gde je?. Na taj način podstičete razvoj pokaznog gesta i ujedno proveravate detetovo poznavanje reči. Podstaći ćete detetov govor kako bi više obogatilo svoj rečnik. Potrebno je da ne govorite opširno, već da rečenice budu što kraće i jasnije. Takav dvosmeran odnos podstiče kako vaspitni proces u okviru porodice, tako i pravilan razvoj govora. Na taj način će dete na starijem uzrastu nesmetano komunicirati sa svojom okolinom.

Neodovoljno stimulisano dete govorom je uskraćeno za iskustvo, nije u mogućnosti da sam razvije govor i nauči da komunicira i inicira komunikaciju. Ne inicirajući komunikaciju dete postaje pasivno, samo sebi dovoljno, „u svom svetu“. Zato pokažite svom detetu moć govora, naučite ga da sa vama deli svoje želje, potrebe govorom (verbalnim putem).

Ukoliko se to ne desi ne ustručavajte se da se obratite stručnjaku (logopedu) koji će adekvatno proceniti vaše dete i predložiti potreban tretman.

Svetski Dan autizma

Da li me vidiš? Otvorili smo ti vrata – govori
Dajem ti ruku – uzmi je ne tražim puno – pogledaj me

Tu sam pored tebe – ne plaši se

Trčimo i učimo nove reči – tu sam da ti pomognem

Razumem te da nekada nećeš – polako ćemo

Ti i ja smo prijatelji i pobedićemo tvoj problem

  1. april je dan osoba sa autizmom, koji je u decembru 2007. godine proglašen od strane generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Šta je autizam? Često pitanje koje postavljaju roditelji koji imaju problem sa svojim detetom. Autizam je vrlo složen biološki poremećaj mozga. U svojoj kliničkoj slici obuhvata  slabu socijalnu interakciju i komunikaciju sa ponavljajućim (stereotipnim) pokretima. Češći je kod dečaka nego kod devojčica.

Prvi i osnovni znak autizma je izostanak kontakta očima, a pored njega i neuzvraćanje osmeha osobi koja mu se osmehuje, izostanak  odazivanja na poziv po imenu ili okretanje na glas bliske osobe. Dete sa autizmom ne prati pogledom predmet koji mu se pokazuje, ne mazi se niti započinje bilo koji vid nežnosti sa bliskom osobom, ne imitira pokrete i izraze lica roditelja i osoba iz svog okruženja, ne pokazuje sreću kada je u kontaktu sa drugom decom. Kontakt sa drugim osobama ili druženje sa decom je otežano kao i igra sa njima. Uglavnom se igraju sami ili sede u nekom ćošku gde se stereotipno igraju, nesvesni svoje okoline.

Članice Evropske Unije i Saveta Evrope podsećaju nas na sledeće činjenice:

  1. Postoji velika potreba da se obrati posebna pažnja na autizam, uzimajući u obzir velike probleme koje stvara ova vrste poremećaja.
  2. Autizam je veoma složen razvojni poremećaj koji se javlja tokom prve tri godine života.
  3. Na osnovu činjeničnih podataka dobijenih naučnim istraživanjem danas znamo da autizam nije retka pojava, a ukoliko se u obzir uzme ceo spektar autističnih poremećaja, ova vrsta poremećaja obuhvata 0,6 % ukupne populacije. Ovo znači da u Evropi postoji oko 5 miliona osoba sa autizmom.

Dijagnostika autizma

Multidisciplinarni pristup kod dijagnostikovanja poremećaja iz autističnog spektra je potreban i neophodan.

Prva karika u lancu timskog rada je pedijatar koga upoznajemo sa problemima koje dete ima. Dalje se uključuju logoped, psiholog, reedukator psihomotorike, senzorni  integrator, dečiji psihijatar i drugi profili stručnjaka po potrebi. Ako je potrebno uključuju se i sledeće dijagnostičke metode poput EEG-a, MR snimanja, ispitivanje sluha, laboratorijske i metaboličke analize.

Tretman autizma

Lek za autizam još ne postoji. Postoje niz tretmana koji pomažu deci u svakodnevnom normalnom funkcionisanju. Prvi i osnovni je govorni tj. logopedski tretman gde dete razvija razumevanje osnovnih naloga koji mu se upućuju u kući, vrtiću ili široj okolini. Drugi je tretman pokretom tj. reedukacija psihomotorike gde dete postaje svesno sebe i drugih, uči pokazni gest kojim, uz pomoć reedukatora psihomotorike počinje da pokazuje delove tela na sebi i na drugima. Treća karika u radu sa decom pervazivnog spektra je tretman senzorne integracije gde se uz pomoć senzorno integrativnog  terapeuta deca sa autizmom uče da reaguju adekvatno na raznovrsne senzorne nadražaje.

Mnoge priče su ispričane o ovom  misterioznom problemu za nas stručnjake. Zašto misterioznom? Zato što je nepredvidiv, a mnogi aspekti još uvek nisu rasvetljeni. Uvek može da nas iznenadi.

Postoji  priča mame Katarine koja je svoju ćerku svako jutro u vrtić vodila istim putem jer ako bi nešto menjala mala Maša bi plakala i vikala. To je mami Katarini jako smetalo..to je jako bolelo…htela je da pomogne, a nije znala kako ni kome da se obrati. Jednog dana skrhana i u suzama je zakucala na vrata našeg Centra. Posle razgovora i dijagnostike koja je bila timska (logoped, psiholog i reedukator psihomotorike) krenuli smo da radimo. Maša je bila divlja, neuhvatljiva devojčica kojoj je pogled lutao i bilo je potrebno strpljenje i veština da se uhvati taj njen pogled. Znala je da pola sata plače, baca igračke i besciljno trči po senzornoj sobi. Gledali smo sve to i pitali se kada će stati i pogledati nas, kada će se osmehnuti, mahnuti, poslati poljubac. Neizvesnost i agonija kroz koju je mama Katarina prolazila zajedno sa nama je bila teška, tužna i na trenutke obeshrabrujuća. Ali život je nekada nepredvidiv, ne ide onim tokom kojim smo zamislili… Lepa mama Katarina sa svojim anđelom Mašom…da li možemo da vratimo vreme da Maša nema problem i da je mama srećna? Ne, ne možemo. Moramo se uklopiti u tu kockicu koju nam je Maša pružila na dlan, biti obazrivi i nastaviti da joj pomažemo, tako što ćemo je izvući odatle i staviti u stvarni svet… To je ono što nas stručnjake čini srećnim,  a i mamu Katarinu. Upravo ta sreća, nekada prividna, davala je snage nama, mami i svima koji su učestvovali u životu male Maše. Mala Maša je išla napred,  a i mi sa njom…srećni i radosni jer se video napredak. Maša je počela da se okreće kada je pozovemo, smejala se svojoj mami kada je vidi na vratima…slala nam je poljupce i mahala do sledećeg dana. Kada bi se vrata Centra zatvorila svako od nas je krio suzu…ali suzu radosnicu.

Jer život jeste nepredvidiv i teče krivudavo, a mi smo tu da ga usmerimo i pomognemo koliko možemo deci koja imaju problem u komunikaciji i interakciji sa drugima.

Maša raste i napreduje. To malo biće nas čini srećnim i mi ne odustajemo kao i mama Katarina. Idemo napred, korak po korak, a cilj su nam nove reči, pesmice, novi drugari… Cilj od koga ne odustajemo ni mi ni mama Katarina. Prošle godine je Maša duvala 4 svećice na torti, a ove godine će duvati 5. Pitate se gde je tata? Malo je falilo da ga zaboravimo. Oprostite tata Dragane! Tu je tata, obožava svoju mezimicu i iz prikrajka se raduje svemu. Još uvek bojažljivo, ali svakim danom sve sigurniji u uspeh svoje Maše.

Maša nam svaki dan kuca na vrata…poklanja nam najlepši osmeh i poneku reč. Naučila je da sama skida svoje cipelice i da ih stavlja na policu, pere svoje male ruke, a do juče nije volela dodir vode i sapuna…seda na stolicu i počinje svoje učenje. Mnogo smo naučili od nje…tako mala, a već drži čas o upornoti i istrajnosti  koju joj je nametnuo život.

Ovo je samo  jedna od hiljadu priča koju ste čuli. Mi smo ispričali svoju…a želja nam je da sledeće godine ispričamo još priča gde smo pomogli ,olakšali ono sa čime se susreću roditelji ove dece. Želje su velike, ali ovi roditelji imaju samo jednu, da im dete postane svesno sebe, njih i drugih koji ih okružuju.

Otvorili smo svoja vrata….uđite i obratite nam se – tu smo da Vama i Vašem detetu pomognemo…

Stare novine kao edukativni meterijal

Stare novine ne moraju da se bacaju, mogu da posluže za učenje. U našem Centru se trudimo da koristimo materijale koje svako ima u kući. Tako Vam i ovaj put predstavljamo jednu od zanimljivih aktivnosti koju možete raditi sa Vašim detetom, a potrebne su Vam stare novine, makaze, lepak, sveska, olovka i gumica.

Svi u kući imate stare novine. Isecite reči i sa Vašim detetom smislite rečenice u kojima ćete iskoristiti isečenu reč. Kada Vaše dete smisli rečenicu, potrebno je da je napiše i zalepi isečenu reč na odgovarajuće mesto (nekad je isečena reč na početku, nekad u sredini, a nekad na kraju rečenice).

Na ovaj način Vaše dete proširuje rečnik, usvaja definicije isečenih pojmova, vežba rukopis i pravila pisanja. Takođe, ova aktivnost je korisna za kombinatoriku, logičko zaključivanje, mišljenje i asocijativni rečnik.

Kako na zanimljiv način da pomognete detetu da razume pročitano?

Kada dete počne da čita jedan od problema koji može da se javi je razumevanje pročitanog. Da bi dete savladalo ovaj problem potrebno je da se radi na razumevanju pročitanih reči, zatim rečenica (prvo kraćih, a zatim dužih) i, na kraju, teksta (čiju dužinu, takođe, povećavamo).
Prvi zadatak kod rada na razumevanju je povezivanje reči sa nacrtanim pojmom – na jednoj strani napišite reči, a na drugoj nacrtajte pojmove. Dete treba da pročita reč, a zatim linijom da poveže reč sa pojmom koji ona imenuje.
Kada dete savlada razumevanje pročitanih reči, radi se na razumevanju rečenica. Napišite rečenice tako da pojedine reči predstavite crtežom. Od deteta tražite da pročita napisane rečenice, a zatim da ih napiše. Isto možete da radite i sa pesmicama ili kraćim pričama.

Kod starije dece i dece koja su savladala zadatke koje smo opisali možete postaviti zadatak tako što ćete izostaciti pojedine reči u rečenici ili kraćem tekstu.
Osim za razumevanje pročitanog navedeni zadaci su korisni i za usmeravanje i održavanje pažnje, grafomotoriku, vizuelnu percepciju i pretraživanje, kao i za  bogaćenje rečnika.

Stiglo nam je proleće…učite sa decom o lastama, sreći, šumama i kako da zaštitimo našu vodu

Naredna četiri dana obeležavamo svetski dan lastavica (19.3.2019. godine), svetski dan sreće i dolazak proleća (20.3.2019. godine), svetski dan šuma (21.3.2018. godine) i svetski dan zaštite voda.

Da bi dete usvojilo da obeležava neki dan počinjemo od obeležavanja njegovog rođendana i rođendana članova porodice. Da bi dete znalo kada je nečiji, prvenstveno njegov rođendan, mora da vlada određenim pojmovima, a to su dani u nedelji, meseci u godini, godišnja doba, brojevi. Kada sa detetom učite navedene pojmove, učite i kada se koji pozdrav govori, šta se oblači u kojem godišnjem dobu, koji dan je pre, a koji posle i sl. Na taj način dete usvaja redoslede i kategorije.

Učenjem o svetskom danu šume, lastavica i zaštite voda sa detetom učimo o tome šta znače navedeni pojmovi, koje vrste ptica postoje, koje šume postoje i na koji način utičemo na njihovo očuvanje.

Više o aktivnostima koje utiču na učenje navedenih pojma, kao i o radionicama koje su vezane za godišnja doba, dane u nedelji i delove dana možete pročitati u praktikumu „Da brbljam, da govorim, da učim“ autora dr Nataše D. Čabarkape.