Zašto se deca vizuelno stimulišu?
Kada govorimo o poremećajima senzorne modulacije na nivou vizuelnog sistema, najčešće govorimo o vizuelnoj preosetljivosti, vizuelnoj neosetljivosti i vizuelnom traženju. Dok vizuelno preosetljiva deca mogu burno reagovati i na najmanji vizuelni stimulus (npr. pokrivaju oči kada uđu u osvetljenu prostoriju), dotle su vizuelno neosetljiva i deca u vizuelnom traženju, neprestano u potrazi za različitim vizuelnim podražajima. Često mogu mahati rukama ili različitim igračkama ispred očiju, intenzivno gledati u svetlo, dugo posmatrati predmete intenzivnih boja ili objekte koji se okreću, vrteti predmete kružnog oblika i slično. U ovakvim situacijama, zabranom se problem može kratkotrajno rešiti, jer će dete vrlo brzo naći novi izvor stimulacije (npr. ako mu zabranite da maše rukom ili nekom igračkom ispred očiju, ono će izvor stimulacije pronaći u šarama ili resama na tepihu ili u slikovnici koju će neprestano otvarati i zatvarati). U terapiji senzorne integracije se nastoji da se izborom adekvatne aktivnosti utiče na to da dete svoj vid koristi funkcionalno- u cilju ostvarivanja kontakta pogledom, vizuelnog praćenja, vizuelnog pretraživanja, vizuelnog pamćenja, uz naglašavanje njegove protektivne (zaštitne) uloge. Kako biste usmerili dete da sve vreme gleda gde se i kuda kreće, tj. da funkcionalno upotrebljava svoj vid, možete u prostoriji postaviti prepreke različite širine, veličine, dubine, nagiba. Obraćajući pažnju na to gde se i kuda kreće, dete štiti svoje telo od pada i povreda.
