Međunarodni dan pismenosti

Statistički podaci nam govore da pismenost u Srbiji i regionu nije na zavidnom nivou. U Srbiji je 17% stanovništva nepismeno, dok 14% populacije nema dan škole ili ima samo nekoliko dana škole, a 11% dece ima nezavršeu osnovnu školu. UNESCO smatra da je procenat od 0,2 % nepismenih prihvatljiv i dozvoljen maksimum.

Cilj obeležavanjа Međunarodnog dana pismenosti jeste da podseti na problem nepismenosti koji postoji u celom svetu, iako živimo u dvadeset i prvom veku, veku savremene tehnologije. Neki od problema osoba koje se vode kao funkcionalno nepismene su popunjavanje formulara, razumevanje izveštaja o stanju u banci, plaćanje računa, primena informacija dobijenih iz različitih tekstova.

U septembru 1965. godine se prvi put javila ideja o obeležavanju Međunarodnog dana pismenosti i to na Svetskoj konferenciji ministara obrazovanja u Teheranu. Na konferenciji je pokrenuta inicijativa za obeležavanje Međunarodnog dana pismenosti kako bi se pokrenula svest o važnosti pismenosti na međunarodnom nivou. Međunarodni dan pismenosti je prvi put obeležen 1966. godine.

Pismenost podrazumeva poznavanje pisma, umeće čitanja i pisanja. Nepismenost je nepoznavanje pisma iz čega proističe nemogućnost čitanja i pisanja. Različiti su kriterijumi po kojima se neka osoba svrstava u nepismene i razlikuju se od zemlje do zemlje. U nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ako ona ne zna da čita i piše, dok u drugoj zemlji osoba je nepismena ako ne zna da čita ili da piše. Takođe, u nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ona osoba koja nema završeno osnovno obrazovanje. UNESCO predlaže da se pod nepismenim ljudima smatraju osobe koje ne znaju da napišu ili pročitaju jednostavan tekst vezan za svakodnevni život. Takođe, prema UNESCO osoba je funkcionalno pismena ako može da se uključi u aktivnosti u kojima je pismenost važna za funkcionisanje zajednice kako bi joj omogućila da nastavi da čita i piše kako bi se razvijala ona sama i kako bi se razvijala zajednica. Prava i jedinstvena definicija pismenosti ne postoji zbog toga što postoji više različitih shvatanja o tome šta pismenost podrazumeva. U međunarodnoj zajednici shvatanje pismenosti je različito, od toga da je to jednostavan proces sticanja osnovnih kognitivnih veština, zatim korišćenje kognitivnih veština na načine koji utiču na socioekonomski razvoj kao i razvijanje kapaciteta za društvenu svest i kritičku refleksiju kao podlogu za lične promene i promene zajednice. U praksi se pismenost smatra kao sposobnost čitanja, pisanja i računanja u kombinaciji sa definisanjem pismene osobe kao one koja je završila osnovno obrazovanje. Pismenost je ljudsko pravo koje je definisano u pravu na obrazovanje. Deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a samim tim i pravo na pismenost.

Pored toga što je ljudsko pravo, pismenost je mehanizam za ostvarivanje ljudskih prava. Pismenost ima svoje prednosti koje koriste pojedincu i zajednici, kao što su ta da utiče na samopоuzdanje osobe, utiče da se pojedinac uključi u individualnu i grupnu akciju. Pored toga, pismenost utiče na političke i kulturne sfere pojedinca, kao i na ravnopravnost polova koja je vezana direktno sa pismenošću.
Često kažemo da je neka osoba nepismena ako govori i/ili piše gramatički i pravopisno nekorektno. U velikoj meri na pismenost utiču mediji koji često promovišu nepismene natpise i neadekvatan način izražavanja. Takođe, na pismenost u velikoj meri utiče i pisanje poruka na takozvanim pametnim mobilnim telefonima gde većina ljudi ne obraća pažnju kako su napisali reči, da li su rečenice gramatički i pravopisno korektne i slično. Bili nepismeni ili ne, veliki broj građana, pa i javnih ličnosti, čini brojne pravopisne i gramatičke greške, pod kojim se podrazumeva nepravilna upotreba reči, kao i njihovo pisanje, kada se piše i izgovara neki glas u reči (npr. kad se piše „č“, a kad „ć“, odnosno „dž“ i „đ“), kad se piše malo ili veliko slovo, kad se stavljaju znaci interpunkcije i slično.

Zapravo, ljudi su uzori jedni drugima u mnogim oblastima, pa tako možemo biti jedni drugima dobar uzor u oblasti pismenosti tako što ćemo postaći ljude iz svoje okoline da se školuju i opismenjavaju, a kasnije to i da poznaju svoj jezik i poštuju njegov pravopis.

Ako je osoba nepismena znači da, pored svega navedenog, nema bogatsvo rečnika, a samim tim ima smanjenu sposobnost komunikacije što direktno utiče na jezik, kulturu i opšte znanje.

Pročitajte još: Morske logopedske avanture

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *