stidljivo dete

Kako razumeti stidljivo dete?

Kada kažemo da je dete stidljivo, šta zapravo mislimo? Mnogi roditelji koriste taj pridev da bi opisali dete koje se malo teže uključuje u grupu vršnjaka, slabije komunicira sa ljudima koje ne poznaje (ili ne poznaje dovoljno), koja deluju povučena u svoj svet, koja se osećaju nelagodno kada su sama bez poznatih, bliskih osoba, koja lako pocrvene, lako se zbune kada osete da ih drugi ljudi posmatraju, govore tihim glasom, kao da se plaše da će izgovoriti nešto pogrešno.

Iako mi težimo da sva ta ponašanja sažmemo u jedan pridev, stvar je često mnogo komplikovanija da bi se obeležila samo tom jednom rečju – „stidljiv“. To je naš način da jednim relativno poznatim pridevom opišemo ponašanje koje često ne razumemo.

Današnjica se ne smatra naročito dobrim vremenom za stidljivu decu, jer se stidljivost povezuje neretko sa nedostatkom upornosti, ambicije, spremnosti da se pokaže ono što se ume (što može, ali isto tako i ne mora da bude slučaj). Kod mnogih ljudi postoji neka vrsta neproverene, ali čvrste teorije da stidljiviji manje uspevaju u životu. Posledično roditelji, često pitaju za pomoć stručnjaka kada vide da deca imaju probleme sa stidljivošću.

Kako se postaje stidljiv?

Mnogo je teorija koje pokušavaju da objasne kako se stidljivost pojavljuje. Od toga da postoji nešto „usađeno“ u nama što čini da budemo stidljivi, preko toga da tako nešto usvajamo gledajući mamu ili tatu koji manje govore ili se povlače u odnosima sa drugim ljudima, toga da smo još kao deca svesni nekih svojih nedostataka zbog kojih se ne osećamo sigurno u grupi, pa do toga da nas sama grupa diskriminiše zbog nekih svojih očekivanja, što povratno vodi našem osećanju neadekvatnosti. Naš je predlog, međutim, da za razlogom dečije stidljivosti ne tragamo čitajući naučne teorije i istraživanja, već da malo bolje probamo da razumemo svako dete pojedinačno.

Uopšteno, stid bi trebalo da podrazumeva neki doživljaj neadekvatnosti u odnosu na to šta su očekivanja. (na primer. Svi lako pamte pesmice, ja ne. Svi znaju da pravilno govore, ja ne znam R i L. Sva deca imaju tu novu igračku, a meni mama i tata ne mogu da je kupe. Svako dete zna da se izbori za sebe, a ja se odmah rasplačem.) Stid ne može da postoji bez drugog, odnosno bez osobe ili osoba koje na neki način procenjuju (bilo da je to izrečeno kao procena, ili shvaćeno od strane deteta kao neka vrsta izazova ili testa). Iz tog razloga, pokušavajući da razumemo stidljivost, često je važno da krenemo od odnosa koji su za dete jako bitni. Najčešće, to su upravo odnosi sa roditeljima.

Kako da bolje razumemo dete?

Hajde da krenemo od toga kako sigurno nećete pokazati razumevanje. Pričajući o svom detetu pred drugim ljudima kao isključivo takvom, podvlačeći njegove mane tako da one postaju još vidljivije nego što jesu, teško da će dovesti do nekog boljeg rezultata. „Prestani da crveniš!“ „Eto, on je uvek takav. Kao da mu je maca pojela jezik“ „On je to povukao od svog oca, i on je tako ćutolog“. Naglašavanje stidljivosti kao osobine koja se nasleđuje, utiče na to da se takvo ponašanje vidi kao manje podložno promeni (plus, zašto bi dete menjalo nešto što čak i tata ima!) Ruganje, ironični komentari, nikada nisu poželjni, naročito ne kada postoji problem koji dete ometa u svakodnevnom funkcionisanju.

Dakle, pre nego da „osudite“ takvo (stidljivo) ponašanje, pokušate da ga promenite milom ili silom, probajte da sebi postavite neka važna pitanja. Kroz ta pitanja, možda uspete da „ulovite“ svrhu takvog ponašanja.

  • Kada ste primetili da se problem počeo javljati?
  • Kada je bio najintenzivniji? Da li ste nekada videli poboljšanje?
  • Kako vi to sebi objašnjavate?
  • Šta govorite detetu kada ga vidite „stidljivog“? Kako se ja kao roditelj ophodim prema svom detetu?
  • Šta mu drugi govore?
  • Šta mislim da moje dete misli o sebi? Kako bi ono sebe opisalo?
  • Da li je to ponašanje negde mogao da vidi i da ga nauči?
  • Da li je imao prilike da pokaže neko svoje drugo lice?
  • Kada nema ni mrvicu stidljivosti?
  • Da li moje dete ima priliku da se izrazi? Da li sam napravio dovoljno prostora (ponudio aktivnosti) da može da pokaže šta sve ume? Da se oseti samopouzdanim?

Važno je da, kao roditelji, krenete od svog shvatanja problema, odnosno da osvestite svoje stavove, ideje, teorije o tome zašto takvo ponašanje postoji. Tako ćete stvoriti prostor da dozvolite detetu da Vam objasni ono što ni Vama samima nije jasno, umesto da u vezi sa tim stvarima nagađate.

Kako možete pomoći detetu?

Ukoliko „odvikavanje“ od stidljivosti koja utiče na to da se dete teško snalazi u grupi vršnjaka ide malo teže, uvek je preporuka obratiti se psihologu. Razlog tome je taj što psiholog može da pristupi problemu zajedno sa roditeljem ponekad mnogo bolje, uočavajući odakle on potiče, nego ako roditelj to sam pokušava. Takođe, psiholog ne posmatra to samo kao „stidljivost“ nego pokušava da dete sagleda kao celokupnu ličnost, mapirajući sve elemente koji zahtevaju pažnju kako bi se dete moglo razviti u osobu koja je spremna da eksperimentiše, istražuje, saznaje. On će pokušati da osnaži dete, pokaže mu šta ume, šta može i polako iz te baze, raditi na onome što „ne valja“.

Ukoliko se ne odlučite na taj korak iz ma kojih razloga, postoji par sugestija kako da sami podržite i osnažite dete na putu ka „smanjivanju“ stidljivosti.

  • Pružite detetu priliku da vežba snalaženje u nepoznatim situacijama. To ne znači da treba da frustrirate dete izlažući ga „vatri“ nepripremljenog i pokazujući mu stalno koliko mu sve to ne uspeva. To znači voditi ga, učiti ga, sugerišući mu, a onda puštajući ga postepeno da se samo snalazi. Na primer, odvedete dete u park i kažete mu „Priđi onom drugaru i pitaj ga: Hoćeš da se igraš sa mnom? Mama ne može da se igra. Biće ti lepše sa drugarom. Probaj! Idi tamo, a ja te čekam.“ Podstaknite dete da učestvuje u interakciji sa drugima.
  • Nema potrebe da pred njim govorite da je stidljivo. „Stidljivo dete“ vrlo lako postaje uloga koju deca odigravaju, ne želeći da je promene. Svaka promena ka otvorenijem ponašanju, treba da se podrži, nagradi.
  • Pokažite da želite da ga razumete. Probajte da razumete kako vaše dete vidi drugu decu sa kojom je u grupi i kako dete misli da ona vide njega? Ukoliko Vam dete kaže da zna da mu se neka deca rugaju, da ono samo vidi drugu decu kao zlu, ili lošu, ne uzimajte odmah defanzivni stav nego probajte da na drugačiji način razmotrite šta se može uraditi. Kako bi dete želelo da ga druga deca vide? Zašto to može ili ne može da postigne? Zašto misli da je to kakav je nužno dobro ili nužno loše? (zavisi od toga kako on sam sebe ocenjuje). Materijale koje vam dete daje koristite kao povod za dalji razgovor, za dalje razumevanje, a ne kao povod da se napadne drugo dete, osudi drugi roditelj itd. Tek u slučaju nužde reagujte. Sasvim je jasno koji su slučaji nužde.
  • Proverite – možda dete jednostavno preferira igru sam u odnosu na igru u grupi. Pokušajte da dokučite zašto. Šta ne bi imao ako bi se igrao u grupi? Šta je opasnost da izgubi ako se igra u grupi? Koji su rizici igre u grupi?
  • Pitajte otvoreno, ali bez osuđivanja: “Ponekad mi se učini da se nekako skloniš iz grupe, da ne želis da mnogo pričaš sa drugom decom… (opišite “simptome” stidljivosti). Da li postoji možda nešto zbog čega to radis?)
  • Obratite pažnju na to kako ono doživljava situaciju u kojoj je obično „stidljiv“. Kako je opisuje? Šta oseća? Dok vam to priča, budite svesni svojih očekivanja u odnosu na ponašanje deteta.

Stidljivost i govorno-jezički razvoj

Nije retkost da deca koja oskudnije govore ili nepravilno izgovaraju glasove, počnu da se ponašaju „stidljivo“ (povlače se, manje komuniciraju, manje se igraju, izdvajaju se iz grupe, postaju nesigurna…). Ako je dete normalne inteligencije, i ukoliko se u grupi ne izdvaja značajno po nečemu posebnom (ili ne razvije nešto posebno po čemu će doživljavati da se izdvaja) što može nadoknađivati „nedostatak“, dete će vrlo lako doći do uvida da je drugačije u odnosu na drugu decu po nečemu što ne zna dobro. Posledično, dete počne da izbegava odnose i situacije u kojem su njegove mane vidljive (igru, druženje, razgovor…). Druga deca često to iskoriste i kao povod da se rugaju (ne shvatajući da to drugog može da povredi), te se dete kome se rugaju dodatno izopštava. Iz tog razloga, veoma je važno na vreme krenuti sa radom sa logopedom. Logoped radi na svim elementima verbalne komunikacije, vodeći dete kroz to kako da pravilno koristi govor. Često, onda kada se govor poboljša, „simptomi“ stidljivosti počnu da jenjavaju.

Ne zaboravite. Osnov svega je želeti i moći razumeti dete.

Nije dovoljno reći samo da je „stidljivo“, „bojažljivo“, „ćutolog“ ili šta god drugo. Mnogo se važnih poruka krije iza samo jednog prideva koji izaberete da koristite.

logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori, stidljivo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *