Година: 2021.

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom (3. decembar)

Danas, 3. decembra 2021. godine, se obeležava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, dan kada se setimo da je integracija u sistem vrlo bitna i ostvariva, uz podsticaj institucija da budu otvorenije za osobe sa invaliditetom. Današnji dan se obeležava sa ciljem da se ukaže na bolje razumevanje ovih osoba, pomogne da ljudi postanu svesniji prava, dostojanstva i dobrobiti osoba sa invaliditetom i da se podigne nivo svesti o važnosti njihovog integrisanja u sve aspekte života, od ekonomskih i političkih pa do društvenih i kulturnih.

Oko 15% ukupne populacije živi sa nekim oblikom invaliditeta i svakodnevno se suočava sa brojnim problemima kao što su isključenost iz društva, fizičke barijere, nezaposlenost, nemogućnost školovanja, siromaštvo… U posebno teškoj situaciji su žene i devojčice koje su često izložene dodatnim i specifičnim oblicima zloupotrebe, društvenog isključivanja, nasilja i zanemarivanja, a i češće su nezaposlene i ekonomski zavisne. Iz svih navedenih razloga je veoma značajno obeležiti ovaj dan.

Poruka LEC Čabarkapa na ovaj dan glasi: Invaliditet je deo ljudskog stanja. Važno je fokusirati se na sposobnost, a ne na nemogućnost pojedinca. Osobe sa invaliditetom treba da dokažu sebi da postoje mnoge stvari koje mogu da urade uprkos njihovoj situaciji, a mi smo tu da ih osnažimo i podržimo u tome i da glasno kažemo: devojčice, dečaci, žene i muškarci sa invaliditetom, kao pripadnici svojih zajednica, mogu i treba da uživaju ista prava i obaveze poput drugih građana!

Piše: Katarina Stevanovic, dipl. defektolog-somatoped, reedukator psihomotorike

Zašto je bitno da svaki deo slagalice bude na svom mestu?

Progovaranje je vrlo delikatan proces na koji treba obratiti punu pažnju. Prva reč koju dete upotrebljava sa smislom, obično se javlja oko 12. meseca deteta. Da bi dete progovorilo, potrebno je da ovlada raznim veštinama i stekne neophodno iskustvo.

Aspekt progovaranja možemo posmtarati kroz prizmu motorike, saznanja (iskustva), razumevanja i emocija.

Dakle, mora da postoji određena motorna zrelost govornih organa, pri čemu mislimo na sposobnost deteta da usnama, jezikom i nepcima izvodi odgovarajuće pokrete, uz prikladno disanje. Iskustvena strana govora se odnosi na dečiju izloženost govoru, na opažanje zvukova i melodije i ritma govora, slušanje reči, rečenica i dijaloga i posmatranje sagovornika (mimike, gestova, facijalne ekspresije, smena sagovornika u dijalogu). Da bi dete prikladno upotrebilo reč u svome izražavanju, neophodno je da je pre toga razume, odnosno da se ona nalazi u njegovom pasivnom rečniku.

Emocije u potpunosti prožimaju čin govora: dete govori onda kada je motivisano da nešto saopšti, češće govori ako oseća da je sigurno i bezbedno, oseća emocije drugih kroz melodiju govora i svoje saopštava na taj način.

Često zanemarimo neki od ovih faktora ili nenamerno pravimo greške koje deci otežavaju progovaranje.

Najčešće greške koje činimo i time ometamo dečiji razvoj su:

• Produženo koristimo dudu i cuclu, dajemo im pasiranu hranu ili ih hranimo. Kada dete dugo drži dudu u ustima, jezik i usne su pasivne, a pokreti govornih organa nedovoljno zreli. Ako dete koristi flašu sa cuclom onda kada bi trebalo da pređe na upotrebu čaše, ostaje uskraćeno za vizuo-motorno iskustvo i mogućnost odmeravanja pokreta. Jedenjem pasirane hrane (posle prve godine), jezik, usne i zubi bivaju minimalno angažovani i samim tim mišići lica potrebni za govor nisu dovoljno spretni za precizne pokrete. Kada hranimo dete, umesto da ono jede samo, onemogućavamo razvoj fine motorike potrebne za govor.

• Tepamo i obraćamo se detetu umekšanim govorom- moramo biti dobar model za izgovor, jer nas dete sluša i ponavlja ono što čuje. Ne možemo očekivati da dete pravilno izgovara glasove, ako je model po kome uči pogrešan.
• Retko pričamo sa decom- u nedostatku vremena kada samo želimo da završimo neku obavezu, zaboravimo da propratimo govorom aktivnost, a to je sjajna prilika za učenje kroz iskustvo. Npr. kada obuvamo dete govorimo: „daj mi nogu, evo cipele, obuvamo se i idemo napolje, u park“.
• Dajemo deci telefone, tablete ili ih stavljamo pred televizor da bismo mogli da završimo neku obavezu po kući, odmorimo ili da bi dete pojelo svoj obrok. Prekomerna upotreba tehnologije na ranom uzrastu izlaže dete mnoštvu informacija koje ne razume, a komunikacija je jednosmerna (televizor, tablet i telefon nisu sagovornici), dete upija sadržaje i na zvučnu stimulaciju ne mora da odgovori, pa zato kasnije ima problem da učestvuje u razgovoru. Osim toga, melodije govora u crtanim filmovima su uglavnom neprirodne i nekarakteristične za spontanu komunikaciju, pa dete usvaja pogrešan obrazac; boje su jarke, a slike se brzo smenjuju, što je intenzivan stimulus za dečiji nervni sistem. Kada su sadržaji na stranom jeziku, može biti otežano razumevanje na maternjem jeziku, a artikulacija izmenjena (umekšani glasovi ili njihov izostanak).

 Zapostavljamo značaj muzike i ritma– beba prvo prepoznaje i reaguje na melodiju, a na starijem uzrastu na sadržaj govora. Takođe, melodija se obrađuje u desnoj hemisferi, a sadržaj u levoj. Pevanjem pesmica i pokretanjem bebinih nogu i ruku u ritmu muzike, aktivira se mozak i sprema za govor.

• Odgovara nam da dete bude mirno i tiho- lakše nam je da dete sedi i gleda nešto, nego da trči i „galami“. Kretanje je hrana za mozak i sve što dete nauči kroz pokret biva kvalitetnije usvojeno. Pokreti govornih organa spadaju u finu motoriku, a upotreba ruku i sazrevanje mišića šake deluje podsticajno na razvoj govora. Dodatno, moramo dozvoliti detetu da samo izvodi sve aktivnosti koje može (da ne radimo umesto njega), jer se na taj način podržava pravilan razvoj deteta.
• Često vodimo decu u prostore sa visokim nivoom buke poput igraonica i tržnih centara- mozak deteta čini napor da bi razlikovao govor od okolne buke, zbog čega deca mogu biti razdražljiva, impulsivna, slabije pažnje i lakše se umaraju.
• Kada se obraćamo deci ne održavamo kontakt pogledom-tako ih lišavamo važnih neverbalnih informacija koje pomažu u razumevanju.
• Izražavamo se kao da su odrasli– dete jeste „mali čovek“, ali je potrebno da naše obraćanje prilagodimo, a to znači govorimo sporije, naglasimo bitne reči i biramo jednostavnije pojmove u skladu sa uzrastom. Vremenom ćemo koristiti složenije rečenice, davati više informacija u jednom iskazu i uvoditi nove pojmove.
• Pretpostavljamo da dete zna na šta mislimo ili o čemu pričamo- tražimo od deteta da bude „dobro“ ili da se „lepo ponaša“, ali mu pre toga nismo objasnili šta pod time mislimo. Primera radi: „Kada odemo u goste, ponašaj se lepo, slušaj druge kada pričaju, deli igračke, pokupi ih kada završiš i čekaj svoj red“. Dobro je da vam dete ponovi svojim rečima da biste bili sigurni da je zaista razumelo.
• Ne čitamo deci knjige– priče i pesme bogate fond reči, podstiču maštu i razvoj pažnje i pamćenja.
• U želji da deci pružimo što više, rano ih uključujemo u učenje stranog jezika– iako jeste dobro da deca uče strani jezik, moramo da naglasimo da je bitnije da se formira baza maternjeg jezika, jer to je osnova za sve. Kada je dete razvilo govor na maternjem jeziku, vrlo lako i sa velikom uspehom može da nauči i drugi jezik. S druge strane, ako od prve godine sluša više jezika, teže će mu biti da raspozna karakteristike svog jezika i to primeni u govoru.
• Odgovaramo na potrebe deteta i pre nego što ono ima priliku da traži – dobro je da pustimo dete da pokaže željeni predmet, traži gestom ili kaže „daj“.
• Kupujemo previše igračaka– Kada ima previše igračaka, dete ne može ni na jednoj da zadrži pažnju dovoljno dugo, a pažnja je bitna za progovaranje. Treba napomenuti i da razvoju pogoduju jednostavnije igračke, koje traže neku aktivnost od deteta (da uoči, premesti, prespe, poveže, ubaci, pokrene, složi)
• Komunikacija je ispunjena negativnim emocijama– dete oseća sve i reaguje na naš stres, čak i kada mislimo da nije tako. Neverbalna komunikacija prethodi razvoju govora i njegova je osnova i zato treba da obratimo pažnju na našu melodiju, mimiku, gestove i položaj tela i tako prenesemo značenje obojeno pozitivnim emocijama.

Svrha ovog teksta je da skrenemo pažnju na česte greške koje pravimo, a koje se mogu nepovoljno odraziti na pravilan govorno-jezički razvoj. Dete je sposobno da kompenzuje (nadomesti) deo iskustva koji mu nedostaje, ali ukoliko je više aspekata pogođeno, to im može predstavljati značajan problem. Ako uočite da postoje teškoće u učenju i savladavanju govora, obratite se stručnjaku, odnosno logopedu.

U logopedskom centru Čabarkapa radimo na progovaranju dece oslanjajući se na multidisciplinaran pristup (uključujemo logopeda, psihologa i reedukatora psihmotorike, a po potrebi i senzornog integratora).