Naučio sam da govorim lepo, sada je došlo vreme da naučim lepo da pišem i čitam

Kao što je bitno da dete naučimo pravilno da govori i razume govor, tako je bitno i da dete nauči da čita i piše, da razume pročitano i da bude funkcionalno pismeno.

Ako je osoba nepismena znači da, pored svega navedenog, nema bogatsvo rečnika, a samim tim ima smanjenu sposobnost komunikacije što direktno utiče na jezik, kulturu i opšte znanje.

U septembru 1965. godine se prvi put javila ideja o obeležavanju Međunarodnog dana pismenosti i to na Svetskoj konferenciji ministara obrazovanja u Teheranu. Na konferenciji je pokrenuta inicijativa za obeležavanje Međunarodnog dana pismenosti kako bi se pokrenula svest o važnosti pismenosti na međunarodnom nivou.
1966. godine se prvi put obeležio Međunarodni dan pismenosti.

Cilj obeležavanja Međunarodnog dana pismenosti jeste da podseti na problem nepismenosti koji postoji u celom svetu. Neki od problema osoba koje se vode kao funkcionalno nepismene su popunjavanje formulara, razumevanje izveštaja o stanju u banci, plaćanje računa, primena informacija dobijenih iz različitih tekstova.

Statistički podaci nam govore da pismenost u Srbiji i regionu nije na zavidnom nivou. U Srbiji je 17% stanovništva nepismeno, dok 14% populacije nema dan škole ili ima samo nekoliko dana škole,  11% dece ima nezavršenu osnovnu školu. UNESCO smatra da je procenat od 0,2 % nepismenih prihvatljiv i dozvoljen maksimum.

PISA istraživanje (najveća međunarodna provera postignuća učenika) pokazalo je da učenici u Srbiji postižu rezultate ispod proseka. Među mladima je izražena upotreba žargonizama i stranih reč.
Stručnjaci upozoravaju da naši đaci ne poznaju dovoljno gramatiku, pravopis i da im je leksički fond siromašan.

Pismenost podrazumeva poznavanje pisma, umeće čitanja i pisanja. Nepismenost je nepoznavanje pisma iz čega proističe nemogućnost čitanja i pisanja.
Različiti su kriterijumi po kojima se neka osoba svrstava u nepismene i razlikuju se od zemlje do zemlje. U nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ako ona ne zna da čita i piše, dok u drugoj zemlji osoba je nepismena ako ne zna da čita ili da piše. Takođe, u nekim zemljama nepismenom osobom se smatra ona osoba koja nema završeno osnovno obrazovanje.

UNESCO predlaže da se pod nepismenim ljudima smatraju osobe koje ne znaju da napišu ili pročitaju jednostavan tekst vezan za svakodnevni život. Takođe, prema UNESCO osoba je funkcionalno pismena ako može da se uključi u aktivnosti u kojima je pismenost važna za funkcionisanje zajednice .
Prava i jedinstvena definicija pismenosti ne postoji zbog toga što postoji više različitih shvatanja o tome šta pismenost podrazumeva.
U međunarodnoj zajednici shvatanje pismenosti je različito, od toga da je to jednostavan proces sticanja osnovnih kognitivnih veština, zatim korišćenje kognitivnih veština na načine koji utiču na socioekonomski razvoj kao i razvijanje kapaciteta za društvenu svest i kritičku refleksiju kao podlogu za lične promene i promene zajednice.
U praksi se pismenost smatra kao sposobnost čitanja, pisanja i računanja u kombinaciji sa definisanjem pismene osobe kao one koja je završila osnovno obrazovanje.
Pismenost je ljudsko pravo koje je definisano u pravu na obrazovanje. Deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a samim tim i pravo na pismenost.

Problem nepismenosti utiče na jezik, kulturu i lokalno znanje. Nepismenost utiče direktno na jezik i govor zbog toga što osoba koja nije pismena, nema bogatstvo rečnika i ima smanjenu sposobnost komunikacije.

Često kažemo da je neka osoba nepismena ako govori i/ili piše gramatički i pravopisno nekorektno. U velikoj meri na pismenost utiču mediji koji često promovišu nepismene natpise i neadekvatan način izražavanja. Takođe, na pismenost u velikoj meri utiče i pisanje poruka na takozvanim pametnim mobilnim telefonima gde većina ljudi ne obraća pažnju kako su napisali reči, da li su rečenice gramatički i pravopisno korektne i slično. Bili nepismeni ili ne, veliki broj građana, pa i javnih ličnosti, čini brojne pravopisne i gramatičke greške, pod kojim se podrazumeva nepravilna upotreba reči, kao i njihovo pisanje, kada se piše i izgovara neki glas u reči (npr. kad se piše „č“, a kad „ć“, odnosno „dž“ i „đ“), kad se piše malo ili veliko slovo, kad se stavljaju znaci interpunkcije i slično.

Poruka LEC Čabarkapa je:
Ljudi su uzori jedni drugima u mnogim oblastima, pa tako možemo biti jedni drugima dobar uzor u oblasti pismenosti tako što ćemo podstaći ljude iz svoje okoline da se školuju i opismenjavaju, a kasnije i da poznaju svoj jezik i poštuju njegov pravopis.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *