Svake godine, 18. juna, organizacije širom sveta proslavljaju Dan ponosa osoba sa autizmom raznim događajima kako bi skrenuli pažnju na to da su osobe sa autizmom na prvom mestu jedinstvene individue, a ne samo “slučaj” kome je potreban tretman. Dan ponosa osoba sa autizmom je prvi put proslavljen 2005. godine od strane organizacije Aspies for Freedom i to je ubrzo postao globalni događaj koji se i dalje proslavlja.

Simbol beskonačnosti u duginim bojama je simbol ovog dana i označava raznovrsnost među osobama sa autizmom sa beskonačno varijacija i mogućnosti. Ovim danom ponosa se ističe to da osobe sa autizmom imaju specifične karakteristike koje im donose puno izazova i mogućnosti.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, autizam se smatra neurorazvojnim poremećajem koga karakterišu značajna oštećenja u oblasti recipročnih socijalnih interakcija i obrazaca komunikacije, kao i ograničen, stereotipan i repetitivan repertoar ponašanja, interesovanja i aktivnosti. Osobe sa  autizmom često imaju problem sa “čitanjem” izraza lica, govora tela ili emocija drugih ljudi, skloni su osamljivanju, nezainteresovani za interakciju sa drugim ljudima, često se neprilično ponašaju usled njihove socijalne nezrelosti ili nesposobnosti da shvate i razumeju misli i osećanja drugih ljudi.

Definicija poremećaja ne uspeva da obuhvati jedinstvenost osobe sa autizmom i koja se ni na koji način ne izjednačava sa dijagnozom koju osoba ima.

Autizam ne određuje nekog kao osobu već je samo deo ličnosti neke osobe.     

To je važna poruka koju na ovaj dan želimo da prenesemo. Dete je, pre svega i iznad svega, dete. Ako dete „ima“ autizam, to ne znači da autizam ima njega. Poremećaj nije ono najbitnije u osobi, iako mi često bivamo zaslepljeni tom etiketom koju smo dodelili da bi nama bilo lakše da klasifikujemo ono što suštinski ne razumemo. Postoji toliko toga što se sa decom može otkrivati i učiti, bez obzira na to u koju kutiju mi pokušavali da ih veštački uguramo gledajući ih kroz prizmu dijagnoze. Dijagnoza je jedno ime koje obuhvata niz stvari koje ne umemo. Jedno dete je mnogo više od toga. Ukoliko rano „uhvatimo“ problem (dijagnostikujemo), prilagođavajući tehniku rada (individualni tretman koji odgovara potrebama deteta), mogu se napraviti značajni pomaci.

Deca sa autizmom imaju poremećaj senzorne integracije. Mnogi nama uobičajeni prizori, zvukovi, mirisi, ukusi i dodiri svakodnevice koji su za nas često neprimetni, za njih mogu biti jako stimulativni što im može izazvati naglašenu sreću, ali i tugu, neprijatnost pa i bol.
Deca sa autizmom imaju poremećaj komunikacije najpre zato što dolazi do kašnjenja u govorno – jezičkom, psihomotornom i socio-emocionalnom razvoju. Problem se javlja na nivou razumevanja govora, a onda i na nivou izražavanja (produkcija).  Onda, ukoliko se  govor razvije, rečnik je oskudan i često se koriste univerzalne fraze za ispoljavanje određene emocije, situacije.

Znate li koliko toga dete sa autizmom može da prevaziđe ukoliko mu se pruži podrška?

Nikad ne znate kuda putevi mogu voditi ukoliko detetu date dovoljno podrške da njima krene. Važno je da se rano uoče znaci za otkrivanje autizma. Na taj način možete da što ranije potražite pomoć za svoje dete. Posavetujte se sa logopedom, psihologom i psihijatrom.

Ni jedno dete ne sme biti uskraćeno za priliku da se razvije maksimalno moguće. Iz tog razloga, shvatite ozbiljno ovu priču sa koje god strane da se u njoj nalazite.