roditelji

Da li (pre)opterećujem svoje dete?

Iz želje da budete najbolji mogući roditelji na svetu, težićete da svom detetu pružite što više prilika za rast, razvoj, nova saznanja. Tako na primer, prosečan osnovac pored škole, na repertoaru dnevnih obaveza ima i sport, neki od stranih jezika, kreativne radionice ili dodatne časove (sa učiteljicom ili nastavnicima). Roditelji, često se bojeći da svom detetu ne uskrate važnu priliku da napreduje, traže resurse u aktivnostima ili osobama van kuće.

Tako, već u osnovnoj školi, dete ima raspored koji ponekad, funkcioniše nezavisno od njegove želje. Od trenutka kada se probudi, do trenutka kada legne na spavanje njegov raspored je unapred organizovan.

Važno je reći da nekoj deci takva vrsta rasporeda prija, jer prati njihov razvoj i podstiče ga da se kreće u pravom smeru. Nekoj deci je zaista potreban dodatan rad, podsticaj koji ne mogu da dobiju u školi. Međutim, za neku drugu decu, to predstavlja opterećenje. Nekada iz najbolje namere, roditelji detetu nametnu obaveze sa kojima dete u datom trenutku ne može da se nosi. Postoje različiti razlozi iz kojih dete doživljava dodatne aktivnosti kao naporne. Signali koje dete šalje da mu je previše aktivnosti, mogu se tumačiti raznovrsno. Mi ćemo skrenuti pažnju na neke od njih i objasniti zašo je važno ne propustiti ih:

1. Dete ne doživljava da je uspešno u aktivnostima koje obavlja. Početna neuspešnost jeste normalna onda kada dete tek treba da nauči određenu veštinu. Međutim, ako neuspešnost ostaje uprokos trudu koji ulaže dete, često može biti slučaj da detetu nedostaju neke bazičnije sposobnosti u odnosu na onu koja se zahteva. Na primer, dete odlazi na sportić i uporno ne uspeva da savlada određene veštine. Može biti reč da određene psihomotorne sposobnosti nisu sazrele i da one onemogućuju da dete napreduje. Posledično, dete biva nespretno, doživljava da kasni u odnosu na vršnjake i ili se povlači, ili pruža otpor prema aktivnostima ili na neki drugi način daje do znanja da mu jako teško ide aktivnost koju ste mu ponudili. Rešenje onda nije u insitiranju na školici sporta, već u traženju aktivnosti koje bi detetu omogućile da kasnije u toj istoj školici može da ostvaruje rezultate kojima može biti zadovoljan.
2. Dete se žali se da nema dovoljno vremena za igru. Deca koja uživaju u dodatnim aktivnostima, najčešće same aktivnosti doživljavaju kao igru. Međutim, deca koja dodatne aktivnosti doživljavaju kao još jedan niz zahteva, kao poziv da ulažu još više truda i napora, najčešće će tražiti vreme za igru. Igra je važna za učenje i sazrevanje i zato za nju uvek mora biti mesta. Ako primetite da dete doživljava da nema za nju vremena, trebalo bi da to doživite kao signal da u aktivnostima koje pohađa ne uživa dovoljno.
3. Ni jedan rezultat detetu nije dovoljno dobar. Uvek treba postaviti pitanje da li dete ponavlja poruku koju ste mu vi preneli ili iz nekog razloga samo sebi nameće visoke standarde u ostvarivanju rezultata. Onog trenutka kada osetite da dete počinje da sebe previše opterećuje zahtevima, vreme je da se osvrnete kroz razgovor i na svoje i na detetovo ponašanje.
4. Dete odbija da ide na aktivnosti koje ste mu ponudili. Možete to tumačiti kao njegovu lenjost, neupornost, kao nezainteresovanost, ali ako je dete imalo prilike da proba određenu aktivnost i ipak nastavlja da je odbija, to je možda znak da i vi kao roditelji od nje treba da odustanete. Dete neće odbijati ono u čemu se oseća dobro. Ukoliko, međutim, aktivnost koju odbija predstavlja nešto od velike važnosti za dete, onda o tome morate sa detetom pregovarati kako bi ono zapravo razumelo zašto je to važno, a za uzvrat mu ponuditi neku vrstu kompenzacije, nadoknade za njegov trud. (Ne pričamo o tabletima, igračkama i sličnim poklonima. To može biti više vremena sa drugarima ili odlazak u park, na bazen ili slično).
5. Dete se oseća besno ili frustrirano. Određena doza frustracije neophodna je za učenje. Svaki put kad dete uvodite u situaciju da nešto novo nauči, od njega zahtevate izvestan trud, dakle nužno ga u određenoj meri frustrirate. Međutim, ako dete oseća da mu je izvesna aktivnost previše naporna, sa jedne strane može biti reči o tome da je aktivnost neodgovarajuća za dete, odnosno da treba krenuti od nečeg elementarnijeg. Ako pak samo dete nije naviklo na to da ulaže napor, odnosno nije ranije nailazilo na slične zahteve, onda svejedno treba da se vratite na neki bazičniji nivo i da ga polako uvodite u aktivnosti gde će se nešto slično zahtevati. Pažnja i upornost su veštine koje se treniraju.
6. Dete upoređuje sebe sa vršnjacima. Čak i ako vi znate da je vaše dete privilegovano u odnosu na drugu decu u smislu mogućnosti da ide na određenu aktivnost, vaše dete može videti samo to da njemu biva uskraćeno ono što je drugoj deci dostupno. U njegovim očima, ono nije privilegovano. Vaši prioriteti se možda neće poklapati sa onim koje imaju deca. Za vas će to biti dobre ocene, za njega druženje sa drugarima. Za vas će biti učenje engleskog, za njega ostajanje posle škole na fudbalu. Važno je koliko da detetom razgovarate u vezi sa obavezama koje imaju. Ponekad potcenjujemo sposobnost dece da razumeju zašto nešto radimo, te se pokrivamo onim „bićeš mi zahvalan kad porasteš“.

Znamo da su došla drugačija vremena. Znamo da se na fakultetima očekuje fluentnost u najmanje dva jezika. Znamo da se očekuje da već po završetku fakulteta osoba ima radno iskustvo. Znamo da je samo formalno obrazovanje prestalo da bude dovoljno. Međutim, važno je da znate da smo još uvek dosta daleko od toga u razredima osnovne škole. Dete koje stvori otpor prema obavezama već u osnovnoj, neće imati mnogo strpljenja u srednjoj školi ili na fakultetu. Vaša misija roditelja je ne samo da imate pametno, obrazovano dete sa dobrim radnim navikama, već i srećno dete koje sa entuzijazmom i radoznalošću pristupa novim zadacima. Zato:

1. razgovarajte sa svojim detetom o njegovim interesovanjima
2. izložite mu razloge zašto je određena aktivnost važna
3. saslušajte njegove razloge zašto njemu nije
4. probajte da razumete šta bi određenu aktivnost učinilo zanimljivijom
5. ostanite osetljivi na to da je neka aktivnost preveliki zahtev
6. tražite saradnike koji bi vam pomogli da prepoznate koje su dodatne veštine potrebne detetu

Niko nije rekao da je roditeljstvo lak posao zar ne? Držite se.

logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *