Problemi dece kao ogledalo porodičnih problema

Problemi dece kao ogledalo porodičnih problema

Rad sa roditeljima je gotovo neodvojiv od rada sa decom.
Želeli mi to da priznamo ili ne, odrastanje ne znači samo sazrevanje nekih predodređenih osobina sa kojima se dete rađa, već i usvajanje vrednosti, značenja, očekivanja, pravila porodice u kojoj se dete rađa i u kojoj živi.

Želeli da priznamo ili ne, čak i iz najbolje namere, nekad decu naučimo svojim strahovima, učinimo opterećenim svojim očekivanjima, nervoznim svojom strepnjom, nestrpljivim svojim nesigurnim odgovorima.

Evo jednog primera iz prakse:

Majka dovodi dete kod psihologa zbog loših ocena u školi. Kaže da šta god da radi, ništa ne može da pomogne. Ne reaguje ni na kaznu, ni na nagradu, ni na uslovljavanje, ni na ignorisanje… Ništa ne pomaže. Plaši se da ako tako nastavi, može da se priključi nekom lošem društvu i da skrene sa „pravog“ puta. Nakon provere kognitivnog statusa deteta uz dodatne provere koje bi mogle da ukazuju da postoji problem sa učenjem, došlo se do problema sa motivacijom deteta. Kako je dečak dolazio, tako se postepeno otkrivalo da su roditelji u neskladnom, disfunkcionalnom braku i da iz finansijskih razloga nisu još uvek želeli da se razvedu. Ostali su zajedno sa svim svojim svađama, nesuglasicama, sumnjama koje jedno u drugog imaju. Jedini trenuci kada se roditelji slažu jeste kada dete ima problem. Iz tog razloga, dečakove loše ocene su način da se preuzme disfunkcionalnost jedne porodice. Dečak preuzima ulogu „problema“ da bi roditelji mogli da pronađu teren na kojem se međusobno slažu. Dakle, ni nagrada, ni kazna, ni ignorisanje neće „upaliti“ iz razloga što ne menjaju suštinu zbog koje se problem javlja. Šta god da rade roditelji, rade zajedno, saglasni u tome da isprobavaju neku novu metodu za pomoć detetu.

Ovakva „pojava“ u praksi psiholozima nije strana. U porodičnoj terapiji, dečak iz primera bi bio označen kao „identifikovani pacijent“ odnosno osoba čiji „simptom“ (u ovom  slučaju, loše ocene) predstavlja odraz jednog disharmoničnog, disfunkcionalnog porodičnog sistema. Iza paravana jednog problema, krije se niz drugih koje treba otkriti. U pomenutom primeru, intervencija bi mogla krenuti od odnosa roditelja prema detetu, kao i razmatranja drugačijih načina da se izbegnu svađe od tog da se postiže loš uspeh u školi.
Važno je naglasiti da su deca su vrlo često „identifikovani pacijenti“, zbog svoje bespomoćnosti. Njima je lako „prišiti“ simptom, problem. Sami problemi mogu biti različite prirode: od školskog neuspeha, preko lošeg ponašanja (bežanja sa časova, tuča, svađa…), poremećaja u ishrani, noćnog mokrenja, strahova i drugih.

“Recite nam, šta da radimo sa detetom? Sve smo probali.“

Velika je greška što se problem se vidi samo u detetu, a rešenje traži samo u njegovoj promeni, odnosno uklanjanju njegovog problema. Ono što kod roditelja (ili porodice uopšte) često izostaje je uvid da je nemoguće pomoći detetu, ako pritom porodica ništa ne promeni. Porodica je sistem, nesvodiv na zbir pojedinačnih delova. Svi međusobno, na ovaj ili onaj način utiču jedni na druge.

Evo još jednog primera koji se često viđa u praksi:
Majka dolazi sa dečakom zbog problema sa besom. On ima 13 godina. Kaže da ne znaju šta se dešava, jer je on inače dobro i mirno dete, a od nedavno je počeo da pravi probleme u školi. Svađa se sa drugima, često se i potuče. Više puta je već kažnjavan smanjivanjem ocene iz vladanja. Majka kaže da je otac strog i da se kod njega jasno zna šta se može a šta ne. Za sebe kaže da je nešto blaža.. Majka traži od psihologa da joj kaže zašto je dečak tako agresivan. Pita da se problem, ako je moguće, što pre reši, pošto je jedva naterala oca da odvedu dete kod psihologa. Nakon prvih desetak susreta, dečak polako počinje da otvara priču o odnosu sa svojim roditeljima. Otac izriče pravila koja moraju da se uvek poštuju, a razlog zašto ih treba poštovati se mahom ne zna. Kazne idu od toga da dečaka vređa, do toga da ga pretuče. Majka je uvek ta koja ćuti i koja poštuje šta god on kaže. Zato, dečak neće da bude kao majka, ali neće ni da bude skroz kao otac. On „kažnjava“ samo kada ga neko uvredi, kada ga iznervira, kada prekrši pravila.

U ovakvom slučaju, jasno se vidi prenos značenja sa generacije na generaciju. Iz pozicije psihologa-psihoterapeuta koji se pridružuje porodici u rešavanju problema, potrebno je videti koliki je manipulativni prostor (spremnost, motivacija) da se počne sa radom sa roditeljima (koji vrlo često u sebi neće ni videti problem). Ukoliko je minimalan, počinje se lagano sa radom na osmišljavanju nekog funkcionalnog ponašanja koji će za dečaka imati smisla.

Dakle, problemi porodice se često reflektuju na decu.
Agresivno ponašanje, kao naučeni model komunikacije.
Plakanje na sav glas, kao već viđeni način da se dobije ono što se želi od roditelja koji pred plakanjem popuštaju.
Loše ocene, kao način da se roditelji podsete na to da treba da posvete pažnju detetu.
Izolacija, kao poziv porodici da obrate pažnju na dete kojeg nešto muči.
Bolest, kao strategija da se roditelji, mahom zauzeti poslovima, pobrinu za dečaka.

Ukoliko se pojavi problem kod deteta, probajte da ga ne posmatrate izolovano. Svaki problem se javlja u nekom kontekstu (vremenskom, prostornom), vezan je ili nije vezan za neke ljude, događaje, situacije, iskustva. Sagledavanje šire slike omogućava nam da vidimo sa kojim je sve stvarima jedan simptom u sprezi. Ko ga izaziva, kada se javlja, ko na njega utiče pozitivno, a ko negativno, da li je nekada slabiji, jači…? Ne ljutite se na stručnjake koji se bave decom kada počnu da se „upliću“ lagano u „vaša posla“. Ukoliko se posvete samo izlovanom eliminisanju simptoma, metaforično, otklanjaju metastazu ne znajući gde se nalazi osnovno žarište. Dugoročno, takva rešenja nemaju smisla.

Promene iziskuju vreme, napor, i neretko su pune brojnih uvida, nimalo prijatnih. Promene nam ukazuju na greške koje smo napravili, pogrešne korake za koje smo nekada mislili da su pravi. Međutim, promene su tu da mi postanemo bolji, zreliji, svesniji, funkcionalniji, otporniji i na kraju krajeva, srećniji i zdraviji mi.

logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *