Roditelji dece sa posebnim potrebama: Kome verovati u moru stručnjaka?

Mnogi roditelji koji imaju decu sa razvojnim problemima, često nam govore da bi radije menjali taj problem sa nečim strogo organskim. Tada bi barem znali šta je uzrok problema (postoji to i to u organizmu), kakvu terapiju treba primeniti (ovo su lekovi) i kakva je, barem okvirna, prognoza (očekuje se izlečenje u toku narednih…). Ovako se najčešće nađu potpuno zbunjeni pred ponašanjem svog deteta, a u konsultaciji sa stručnjacima retko kada mogu da dobiju kristalno jasno objašnjenje ili neku vrstu garancije šta će se dalje dešavati.

“Šta” i “zašto” su pitanja na koja se najčešće daju odgovori u formi pretpostavki koje se vremenom potvrđuju ili opovrgavaju, a efektivnost tretmana kao odgovor na pitanje “kako” mahom je teško merljiv. Logopedi, psiholozi, psihijatri, reedukatori psihomotorike i SI terapeuti, izbegavaće da Vam odgovaraju rečenicama za koje tvrde da su 100% istinite. Razlog tome nije njihova nestručnost, već to što takvu vrstu objašnjenja, naprosto, ne mogu dati.

Tu nastaje problem. Kako da roditelj zna da je odveo svoje dete kod “pravih” ljudi? Kako da znate da niste pali na slatkorečivost? Kako da se roditelj ne nađe u mreži manipulacija, gde pod izgovorom da je teško dati  precizne odgovore, ljudi rade sa njihovom decom primenjujući koje god metode po svom nahođenju? Poverenje je osetljiva stvar. Najčešće ga dajemo bez pokrića, na osnovu prvih utisaka koje ljudi na nas ostave, a opet trebalo bi da se opravdava ili ne opravdava u odnosu. Problem sa poverenjem je što svaki put kada ga nekom damo i budemo iznevereni, ponovno uspostavljanje kontakta sa drugom osobom kasnije biva otežano, čak i kada ta „nova“ osoba, jeste „pravi“ čovek.

Jako je važno znati: Kome verovati?

Evo par naših predloga o tome kako pratiti rad sa detetom i proceniti da li osoba sa kojom Vaše dete radi opravdava dato poverenje.

• Vodite dnevnike o napretku.

Kada ste dugo u tretmanima, lako je da izgubite iz vida koliko je zapravo dete napredovalo. Svakodnevno bivate preplavljeni morem informacija, koje je nakon izvesnog vremena teško sistematizovati. Iz iskustva mnogih roditelja, važno je praviti zabeleške- kratke podsetnike koji sumiraju svakodnevna dešavanja. Šta je Vaše dete uradilo ili reklo drugačije danas? Šta su Vam rekli ljudi koji rade sa detetom? Koji ste predlog tretmana dobili? Da li se desilo nešto neuobičajno? Na taj način, možete imati „instant sedativ“ za one trenutke (kojih neosporno, uvek ima) kada se nađete zaglavljeni u pitanjima „kuda sve ovo ide“ i „šta ja to uopšte radim“.

• Tražite izveštaje.

Terapeuti su dužni da imaju zapise o tome šta rade sa detetom. Ukoliko nisu spremni da na osnovu tih zapisa napišu zvaničan dokument, sa potpisom i pečatom, pretpostavljamo da bi to trebalo da bude znak da nije baš sasvim siguran šta radi (osim, ako za to nema, nama nepoznat ali, veoma dobar razlog). Lakše će biti pratiti napredak deteta kada imate i zvanične zabeleške. Pošto stručnjaci često vole da se koriste krupnim rečima koje laicima nemaju značenje, znajte da imate puno pravo da tražite od stručnjaka da Vam prevedu izveštaje na taj način da znate šta u njima piše. Nakon određenog perioda, zatražite ponovno savetovalište i izveštaj o tome šta se radilo i šta će se dalje raditi. Koje su se stvari poboljšale? Pogoršale? Da li ste primetili nešto što ranije niste?

• Pokušajte da osmotrite kakav je odnos deteta i terapeuta.

Pretpostavljamo da svoje dete poznajete toliko dobro da možete da prepoznate promene kod njega. Uvek se zapitajte, koliko osećam da mom detetu prija rad sa terapeutom? Da li primećujem da neke promene na detetu? Da li je opuštenije, usmerenije, veselije…? Nepisano pravilo je da dete neće učiti od onog koga ne voli. Učenje treba da bude umereno frustrirajuće da bi podstaklo napredak, ali ne toliko frustrirajuće da robotizuje, parališe, unervozi dete preko granice prihvatljivog. Balans u toplini i autoritativnosti je ono za čim treba da tragate. Ako je odnos previše brižan i topao, ponekad je i previše permisivan da bi rad sa detetom imao strukturu i jasne granice. Ako je naglasak samo na autoritetu, tretman se često zasniva na strahu, a strah je retko kada bio dobar podsticaj za išta drugo sem bežanja. Iz tog razloga, balans daje dovoljno strukture da bi se znalo šta se radi, a toplinom se daje dovoljno podrške u trenucima kada dete posustane.

• Kakva je Vaša saradnja sa terapeutima?

Neizrecivo važna tačka. Svaki stručnjak zna da je ideja tretmana da se boljitak postignut na tretmanu generalizuje, odnosno proširi na sve ostale situacije. Kako će to terapeut uraditi bez Vas? Nemoguće je. Zato, on treba i mora da ima dobru saradnju sa Vama. Važno je da se zapitate, koliko povratnih informacija dobijate nakon tretmana? Da li dobijate uputstva za dalji rad sa detetom? Da li osećate slobodu da postavljate pitanja?

Dok pratite napredak deteta za vreme tretmana, važno je da znate i na koji način da se pobrinete za sebe. O važnosti toga smo već pisali. Koliko god da smatrate da ste jaki, i da se „za dete mora izdržati“- i najsnažniji imaju tačke pucanja. Iz tog razloga, važno je znati kako i od koga dobiti podršku.

Iz našeg iskustva, ovo su tri najčešća vida osnaživanja kod roditelja dece sa posebnim potrebama.

• „U se i u svoje kljuse.“

Samopomoć, ukoliko znate da je pružite, može biti dobra opcija. U principu, da bi „sačuvali sebe u moru problema“ roditelji se najčešće vraćaju aktivnostima u kojima su ranije uživali ( sport, slikanje, šivenje, čitanje…), a koje su možda zapostavili počevši da se bave samo problemom svog deteta. Potrebna je izvesna veština i upornost u traženju vremena za sebe. Uz to, potrebna je dovoljna „disciplina“ da ti trenuci budu zaista trenuci opuštanja i zadovoljstva, a da se ne pretvore u razmišljanje o problemima deteta. Ti trenuci služe da se „napune baterije“ i da spreme roditelja za nove borbene pohode. Ovom tipu pomoći najčešće se okreću roditelji sa stavom da će uključivanje drugih ljudi samo pogoršati problem.

Međutim, u trenucima kada to postane teško, roditelji najčešće traže pomoć konsultujući se sa drugim roditeljima.

• Udruženja roditelja dece sa sličnim problemima.

Verovatno i najčešći vid traženja podrške. Negde, svako od nas ima ideju da nas najbolje mogu razumeti ljudi koji prolaze kroz isto što i mi. Iz tog razloga, korist od pridruživanja takvim grupama je svakako poruka da niste sami (postoje deca slična vašoj, postoje roditelji slični Vama). U tim grupama možete pronaći motivaciju čitajući o napretku druge dece, dobiti preporuke i podršku. Međutim, iskustva mnogih roditelja ukazuju i na neke negativne strane: svaka priča u takvim grupama počinje da se vrti oko problema i ne ostavlja se prostor za bilo kakvu drugačiju vrstu razgovora. Uz to, nekada pored loših iskustava, i pozitivna mogu da obeshrabre. U susretu sa tim da Vašem detetu slično dete napreduje, dok Vi nemate utisak da Vaše napreduje, budi se ogroman broj sumnji, pitanja „zašto ne i moje dete?“, „šta to radim pogrešno?“, „zar se mi nismo isto toliko trudili?“.

Kada i takva vrsta pomoći počne da jenjava u svojoj efektivnosti, roditelji se odlučuju da potraže „stručnu pomoć“.

• Psiholozi i psihoterapeuti.

Najčešći razlog odbijanja ovakve podrške je taj što je to još jedna vrsta usluge koja se plaća, a lečenje deteta je već dovoljno skupo. Međutim, Vaša stabilnost je od presudne važnosti kada je rad sa detetom u pitanju. Izdvajajući za pomoć sebi, direktno pomažete i svom detetu. Psiholozi i psihoterapeuti su tu da pruže strukturisanu podršku i pomoć u izbacivanju svih „toksina“ koji se svakodnevno talože u Vama i ventiliranju emocija (koje su ponekad toliko intenzivne da se osoba plaši da ih pusti), i da, u isto vreme, vode osobu ka tome da pronađe načine da bude snažna i da ne „izgubi sebe“ u problemu svog deteta. Vrlo često se dešava da roditelji kažu „Kako me može razumeti neko ko ne proživljava to isto i ko mi za to još uzima i novac?“. Međutim, ne morate patiti od određene bolesti da biste, kao lekar, znali da je lečite. Takođe, ljudima je data velika moć da se užive u tuđa osećanja, a psiihoterapeuti pohađaju višegodišnju edukaciju da bi to dodatno „uvežbali“.

Držite se. Znamo da nije lako. Koristite se našim savetima u preispitivanju rada stručnjaka kod kojih odlazite i u isto vreme imajte na umu: problem Vašeg deteta ne negira Vašu važnost. Naglašava je.

logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori