12 predrasuda o psihoterapiji

12 predrasuda o psihoterapiji

Prema psihoterapiji retko ko ostaje ravnodušan. Od onih koji terapeutu pridaju moći čarobnjaka koji može da pogledom skenira ličnost, do onih koji ga smatraju šarlatanom koji za klimanje glavom dobija od izgubljenih duša „silne“ pare, retki su ljudi koji neće o psihoterapeutima imati baš nikakvo mišljenje.

Mnogo je pogrešnih uverenja zbog kojih ljudi oklevaju da započnu sa odlascima kod psihoterapeuta i duže ostaju „zaglavljeni“, bez vođstva i podrške koju bi psihoterapija mogla da pruži. Evo nekih mitova, pogrešnih uverenja i predrasuda prema psihoterapiji.

1. Treba da ti „nešto mnogo fali“ da bi otišao kod psihoterapeuta

Ljudi traže pomoć psihoterapeuta iz najrazličitijih razloga. Nekada problemi zbog kojih se osoba obraća mogu u nekoj od institucija dobiti svoju dijagnozu (na primer anksioznost, depresija…), ali mnogo češće se obraćaju zbog svakodnevnih životnih problema, teškoća da se suoče sa promenama koje im život donosi, stresa na poslu, problema u odnosima sa ljudima i mnogo čega drugog. Nažalost, ljudi se za psihoterapiju često odlučuju onda kada voda prelije čašu i kada iscrpe sve druge izvore pomoći, unutrašnje ili spoljašnje, a tada pokretanje promene ide često mnogo teže i bolnije.

2. Psihoterapeut je isto što i psihijatar

Psihijatar može da bude psihoterapeut, ali ne mora. Psihoterapeut je osoba koja je završila fakultet humanističkih nauka (poput psihologije, pedagogije, andragogije, defektologije) i potom završila specijalizaciju u okviru određene psihoterapijske škole (koja traje minimum 4 godine). Dakle, kada odete kod psihoterapeuta, ne treba očekivati da će Vam neko odmah dati dijagnozu i lekove, pa čak i ako je po struci psihijatar. Psihoterapeut Vas može uputiti na konsultaciju sa lekarom (pa i psihijatrom) ukoliko smatra da Vam to može koristiti, ali odluka o tome kod koga ćete otići je na Vama.

3. Nema razlike između razgovora sa terapeutom i sa prijateljem (samo što terapeutu plaćaš)

Podrška porodice, prijatelja, osoba različitih pomagačkih profesija je od velikog značaja, i odlaskom na psihoterapiju se ti resursi ne isključuju. Psihoterapeut, međutim, poseduje praktično znanje i iskustvo u radu sa ljudima koji imaju različite vrste problema, te on razgovor usmerava na određeni način koji dovodi do toga da osoba postepeno stiče uvid u to kako da reši problem i preduzima mere rešavanja problema. Takav „razgovor“ je kvalitativno drugačiji od razgovora sa prijateljem ili sestrom. Psihoterapijski proces ima svoj početak i kraj, svoj cilj i pravila pod kojim se odvija.

4. Psihoterapeut će uzroke za sve probleme tražiti u detinjstvu

Iako se „mamatatologija“ može provlačiti kroz terapiju, s obzirom da su iskustva u detinjstvu sa prvim međuljudskim odnosima (odnosima sa roditeljima i drugim bliskim figurama) filter koji može da boji mnoge odnose i situacije kasnije u životu, ipak – nisu svi koreni svakog problema u ranom detinjstvu. Ostvrt na rana iskustva može pružiti različite uvide o tome kako, na primer, neke porodične priče i teorije o sopstvenom identitetu, nikada ranije nisu dovedene u pitanje i da iako su ranije imali neku svrhu, sada ništa drugo ne rade, sem što čine osobu nezadovoljnom. Međutim, iako terapeut pita po pravilu od kada problem datira, da li se nešto slično desilo u prošlosti, on neće nužno tražiti uzroke u prošlosti niti celu priču o problemu posmatrati kroz to kako je rano detinjstvo izgledalo i kakav je neko imao odnos sa majkom. Uzroci se traže na onoj stazi kojom krene klijent.

5. Ako kreneš na terapiju, nema povratka. Ostaćeš na terapiji celog života

Onda kada se otpočne sa psihoterapijom, svako ide „svojim tempom“. Ne može se unapred reći za koliko će neki problem biti rešen. Danas se neke od terapija razvijaju tako da budu prilagođene dinamici života današnjice (te se, na primer, „kauč“ psihoanaliza sa viđanjem 5 puta nedeljno danas retko sreće). Iako se terapeuti širom sveta trude da razviju „brze metode“, kada je psihološki rad u pitanju, one mogu biti kontraproduktivne. Psihološke promene zahtevaju vreme; promena je proces. Problem se neće sam od sebe rešiti, niti se može rešiti samo voljom i radom psihoterapeuta. Klijent dolazi na terapiju sa određenom vrstom podsticaja da nešto reši; „težina“ problema takođe nije merodavan kriterijum, jer nije nešto što se može izmeriti na određenoj skali. Težina problema je merljiva jedino prema teskobi koju klijent prijavljuje. Mnogi klijenti ostaju na terapiji jer im prija podsticaj, podrška i usmerenje koje kroz terapiju dobijaju. Terapeut je edukovan i obučen da prepozna trenutak kada terapija ne ispunjava više svoje zadatke, te je dužan, etički obavezan da predloži prekid terapije i da u saradnji sa klijentom prekine viđanje.

6. Odlazak na terapiju je znak slabosti

Skoro svaki terapeut će na samom početku rada sa klijentom, uputiti klijentu pohvalu što je odlučio da dođe na terapiju. Iako javnost često posmatra odlazak na terapiju kao znak slabosti, potrebna je spremnost, volja, čak i hrabrost da se započne priča o problemu. Odlazak na terapiju bi trebalo da predstavlja svesnu odluku osobe, spremnost da radi na onome što je koči, muči, čini nesrećnom i nezadovoljnom.

7. „Samo treba da slušam terapeuta i svi će se problemi rešiti!“

Psihoterapeut poseduje oruđa i znanja da Vas vodi na putu da ostvarite one promene zbog kojih ćete se osećati bolje (šta god da za Vas predstavlja „boljitak“) Međutim, on nije „draga Saveta“ da Vam sugeriše šta treba da uradite, niti je mađioničar da stvori promenu samu od sebe. On će kanalisati ono što vi donosite na terapiju, usmeravati i preusmeravati, voditi aktivno proces terapije, imajući u vidu ono što biste želeli da postignete. On ima barem okvirni plan seansi (jer se vrlo često dese nepredviđene stvari) i zna šta radi na tom putu vođenja procesa u koji će Vas aktivno uključivati.

8. „Ako terapija „radi“, osećaću se bolje iz sesije u sesiju.“

Može, i ne mora biti slučaj. Ponekad dolazak na terapiju pogorša teskobu iz razloga što osoba dođe u kontakt sa njom u mnogo većoj meri nego što je bila pre dolaska na terapiju. Međutim, cilj terapije jeste da se ostvare ciljevi kojima se definiše boljitak, odnosno – cilj je da osobi bude bolje. Iako terapija zna da bude neretko bolan, težak proces, sa suzama, mučninom, bolom, ona ima za cilj da Vas dovede do željenog cilja.

9. „Psihoterapija i od normalnog čoveka može napraviti ludog, čeprkajući po uglovima gde ne treba“

Za svako „zavirivanje“ u terapiji, potrebna je saglasnost klijenta. Ukoliko Vam je važno da zavirite u „mrak“ i dopustite terapeutu da Vas kroz to vodi, nije retko da će to doneti neka bolna iskustva. To nije isto što i poludeti, čak iako ljudi doživljavaju da ih to može učiniti nesrećnijim. Ovakav proces može biti svojevrstan proces detoksifikacije, duhovnog pročišćavanja, koji može dovesti do važnih promena za koje ranije nije bilo mesta u načinu razmišljanja osobe.

10. U interesu terapeuta je da klijent počne da od njega zavisi

U interesu terapeuta je klijent počne da oseća promenu nabolje. Kao i u svakoj struci, i među psihoterapeutima ima onih koji će postupiti neetično i zadržavati klijenta da bi mogli da od njega zarađuju. Međutim, to ćete kao klijent početi da osećate. Vi ćete moći da prepoznate kada za Vas terapija nema svrsishodnost. Pre je klijent je taj koji ima potrebu da se „osloni“ na terapeuta jer se oseća bezbedno da to uradi. Takvo oslanjanje je neretko deo procesa razvoja odnosa poverenja između klijenta i terapeuta.

11. Psihoterapija je luksuz

U nekom smislu, da. Psihoterapija je vrsta uslužne delatnosti koju je potrebno platiti. Cene variraju u zavisnosti od statusa terapeuta i pravca psihoterapije kojom se terapeut bavi.

12. „Ako nisi doživeo ono što sam ja, ne možeš ni da me razumeš“

Postoji verovanje da se određeno stanje bolje razume ako ga je drugi već doživeo. Ne znamo da li da se složimo sa tim ili ne; neke doživljaje možemo da razumemo, čak iako ih nikada nismo osetili u svom životu (setite se samo gledanja filmova, predstava ili slušanja muzike). Ponekad nas činjenica da smo slično iskustvo doživeli ometa da pristupimo profesionalno problemu. Iz tog razloga psihoterapeuti prolaze veliki broj sati ličnog rada, individualnog rada sa svojim psihoterapeutom, da bi proradili sopstvene teme pre nego što se stvori mogućnost da slične teme prorađuju sa svojim klijentima.

Ako tražimo pomoć lekara, kada smo bolesni; zubara, kada nas boli zub; automehaničara, kada nam se pokvari auto; farmaceuta, kada se dvoumimo oko lekova… šta nas sprečava da potražimo pomoć psihoterapeuta onda kada se osetimo „zaglavljeno“, tužno, bespomoćno ili kada jednostavno poželimo da napredujemo, unesemo promene u svoj život a nismo sigurni odakle bismo počeli.

logoped beograd, privatni logoped, mucanje, disfazija, logoped iskustva, logoped ordinacija, logoped indivdualni tretmani, logoped srbija, dete ne govori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *