Nije svejedno! Deca znaju zašto.

Možda vam se fraza učinila poznatom ili ste se iznenadjeni upotrebom reči “dete” u dobro poznatom reklamnom sloganu. Ako smo uspeli da „ugrabimo“ Vašu pažnju, onda bismo Vas zamolili da pročitate ovaj tekst do kraja. Važno je.

Svakog dana, ogroman broj dece biva ostavljeno da satima, kao hipnotizirana sede ispred TV ekrana, nepomično posmatraju ekran računara omađijana akcijama svojih animiranih junaka, ili igrajući neku od igrica na tabletu. Ostaviti dete pred ekranima pokazao se kao efikasan način za sediranje deteta sa jedne strane, a sa druge strane, korisno sredstvo da se mami ili tati obezbedi dovoljno vremena da završe stvari po kući, pomognu drugoj deci sa domaćim zadacima, ili jednostavno- imaju malo vremena za sebe.

Priča o štetnosti uticaja medija na razvoj deteta je priča pred kojom ne smemo da zatvorimo oči i prekrijemo uši. Važno je da je čujemo. Neki roditelji će se sasvim sigurno pobuniti i reći kako su baš neka reklama ili crtani film bili pokretač njihovog deteta da imenuje određeni pojam na engleskom jeziku, da zapamti i otpeva neku pesmicu sa reklame ili da oponaša neku ličnost ili superheroja. Nesumnjivo, poenta čitave mašnerije medija je da za kratko vreme , šokantnim i bombastičnim materijalom privuče pažnju svakog posmatraća. Slušas lako, usvajaš brzo! (Što nam deca lako potvrđuju.) Slogani, reklame, špice, animacije koje svetlucaju sa ekrana, kao da imaju sposobnost da nama potpuno „manipulišu“. Reklame brendova čine da mislimo da ćemo imajući baš „to nešto“ biti neodoljivi. Da, ako uzmemo taj keš kredit možemo da živimo lagodno. „Aaaa, ne gubimo kosu“, gubimo individualnost! Gubimo uvid u svoju sposobnost da mislimo i predajemo je nekom drugom. Zar je to korisno za nase mališane koji još nisu uspeli da formiraju svoje stavove, obrazuju sisteme vrednosti i ovladaju kulturom govora?

Dolaskom doba tehnike i elektronike, nove generacije kao da evoluiraju u decu “6D formata”. Lebdeći hod, rascepana pažnja, hiperaktivnost, nespretnost, pasivnost, napetost, fobičnost samo su primeri ponašanja dece koji su par godina ranije rasli ispred omiljenih elektronskih igračaka birajući šareni sadržaj (neadekvatnih za uzrast), sadržaj pun scena nasilja, šokantnih reči i neprimernih uzvika. Da li je sada svejedno?

Da, dobro je znati da dete možemo “skloniti” na koji sat dok se ručak kuva, mama šminka, a tata čita novine na miru… Međutim, da bi dete moglo da se razvije, važno je da ima mogućnost da iskusi svet oko sebe, da probudi u sebi istraživački duh, radoznalost koja je pokretač saznajnog razvoja. Važno je da potrči, saplete se, oseti mekoću trave i tvrdoću betona, baci loptu drugom detetu, čuje potom njegov povik: „Hvataj!“, i proba da ispruži ruke da bi loptu uhvatilo. Takvu vrstu iskustava dete ne može dobiti sedeći uz TV ekran, ekran računara, ili tableta. Ovaj period saznavanja je osnova svega što nas kasnije čini adekvatnim učesnikom u komunikaciji, bićem svesnog svog postojanja u svetu koji nas okružuje, onog koji deluje bez odlaganja da učini prvi korak u oblikovanju stvarnosti. Vreme u kome telo traži aktivnost, ruke praktičnost, a noge put za hodanje. Zar su čula stvarno budna samo kada su izložena prenaglasenim vizuelnim i auditivnim efektima? Naravno da ne. Ne dozvolite da Vam jednostavnost izlaganja deteta ekranima zamaskira mogućnost da mu ponudite nešto daleko bolje od toga.

Hajde da mu ponudimo doživljaj prirode van prikaza pejzaža na ekranima, da ponudimo iskustva u njemu, da povežemo dete sa dobrim uzorima, omogućujemo mu da istražuje prostor i vreme, i uoči sopstveni potencijal za otkrivanjem , saznanjem i razumevanjem. Dajmo detetu šansu da raste i da se razvija sa svim potencijalima aktivnog i kreativnog bića. Omogućimo mu da samo konstruiše i otkriva modele ponašanja i vrednosti kroz igru, pokret, razgovor.

Simpatični labrador kojii obara televizor jer je na ekranu ugledao pudlu, ili tečnost koja uništava sitna deformisana stvorenja iz WC šolje, ne deluje ni približno edukativno na mališane, koliko zajedničko prelistavanje slikovnice sa svojim roditeljem. Kroz praktično određivanje mnogih situacija viđenih u crtanom filmu, detetu ne samo da približavamo sadržaj istih i činimo razumljivim, već mi i pomažemo da viđeno upotrebi na nov, stvaralački način dajući svojem radu posebnost i individualnost. A takav dvosmerni odnos ne samo da podstiče vaspitni proces u okviru porodice, već i proces razvoja govora da bi sutradan dete komuniciralo sa svojom okolinom. Tada ni prihvaćena melodična strana reč ili fraza ne zbunjuje jer je na nju ukazano da to nije reč sa kojom se služimo svaki dan i svakoj situaciji. Ako već dete voli da gleda sadržaje na TV ekranima, sedite sa detetom i pričajte mu, postavljajte mu pitanja, tražite da sa Vam razgovara.

Koliko nas je puta besciljno prelistavanje kanala stavilo na mesto potčinjenog pasivnog posmatrača? Koliko smo puta sami sebe pasivizovali ovakvim izborom? Mi smo ti koji su odgovorni za podsticanje aktivnosti deteta. Hajde da ne dozvolimo da pri gašenju kompijutera u dečijoj sobi izazivamo histeričnu reakciju deteta. Hajde da nam najmoćnija „kazna“ ne bude ukidanje vremena pred televizijom.

Usmerimo dete na igru, na istraživanje, na pokret. Ona je poseban vid učenja u kome samo dete uspeva da razume i ovlada onim što za njega ima smisao i značenje. Hajde da njegovo vaspitavanje ne prepuštamo superherojima, animiranim domaćim životinjama, japanskim, američkim i čijim god crtanim filmovima. Hajde da preuzmemo odgovornost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *