Svetski dan mentalnog zdravlja: razumevanje, a ne predrasuda

  • Robin Vilijams, slavni američki glumac, čovek koji je ljude širom sveta znao da nasmeje do suza. Izvršio je samoubistvo kao krajnji izlaz iz borbe sa teškom depresijom.
  • Džon Neš, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1994. Patio je od paranoidne shizofrenije. O njegovoj priči znamo iz filma “Blistavi um” gde ulogu Džona tumači Rasel Krou.

  • Šarliz Teron, slavna američka poznata po ulogama iz filmova poput „Monstrum“ i „Đavolji advokat“. Pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja.
  • Merilin Monro, prema većini stručnjaka koji analiziraju njenu biografiju, patila je od bipolarnog poremećaja ličnosti.
  • Leonardo Di Kaprio, koga je svet zavoleo kroz film „Titanik“, pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja.
  • Hali Beri, jedna od najpoznatijih „Bond“ devojaka, nakon raskida svog brvog braka proživela je tešku major depresivnu epizodu.

Imena slavnih nas primoravaju da barem na trenutak usmerimo pažnju na ono u odnosu na šta često okrećemo glavu, a to su priče o mentalnim poremećajima. I za mentalne bolesti, često kao i za organske, ljudi teže da se vode principom „to se samo drugome dešava„. Neosporno, međutim, svako od nas može da zamisli barem jednu stvar, jedan događaj, jednu nesreću, posle koje više nikada ne bi bio isti. Nešto zbog čega bi se osećao nepovratno tužnim, zbog čega bi se plašio da se nađe na ulici sam, posle čega bi pomislio da je svet okrenut protiv njega… Svako od nas.

“To vas vreba iz potaje, čeka trenutak kada kažete “sad sam okej, dobro je” I onda shvatite – ne, niste okej. “ R. Vilijams

Kada kažemo „mentalni poremećaj“ to teži da zvuči strašnije od najstrašnijih bolesti, iz razloga što se ni jedna toliko živopisna priča ne može napisati na osnovu „bolesti tela“ koliko se može napisati na osnovu „bolesti uma“. Oko mentalnih poremećaja nalazi se veo misterioznosti istkan od strane kriminalističkih serija, loše predstavljenih dokumentaraca i holivudskih filmova, kakav se retko može naći kod „bolesti tela.“ Iz tog razloga, korisnici psihijatrijskih usluga pred sobom uvek imaju izazov borbe sa svojom bolešću, ali i sa društvom koje dodatno stavlja pritisak, kako na osobu, tako i na njegove najbliže. Trijažu između „normalnog“ i „ludog“ najpre vrši sredina (koja teži da vrlo brzo nekom pripiše epitet „ludog“), mnogo pre psihijatara i psihologa, a kasnije to isto i potvrđuje. Ono što najviše nedostaje da bi se pomoglo rešavanju ovakvih problema jeste baš ono što sredina retko kada pruža ljudima, a to je razumevanje. Zamislite da onda kada Vam treba najviše razumevanja jedino na šta nailazite jesu predrasude.
Svetski dan mentalnog zdravlja obeležava se na današnji dan, svake godine. Barem danas ne treba da okrećemo glavu, već treba da se zapitamo koliko mi doprinosimo stigmi koju društvo stvara oko mentalnih bolesti. Takođe, red je da se i mi zapitamo koliko je naša psiha „gladna“ za pomoći i koliko smo sebe uspeli da psihički sačuvamo i koliko i dalje to uspevamo.

Do psihijatrijske dijagnostike najčešće dolazimo onda kada dozvolimo simptomima da metastaziraju. Kod nas je i dalje „sigurno lud“ onaj koji traži pomoć od strane stručnih lica onda kada mu je to potrebno. Umesto da motivišemo ljude da onda kada se osećaju uznemireno, tužno, nezadovoljno, uplašeno, potraže pomoć, mi potpomažemo razvoj patologije. Ne dozvolite problemima da eskaliraju, već ako postoji nešto što Vas koči i tišti, odite kod psihoterapeuta. Ako idete kod lekara onda kada vas neprestano boli grlo, zašto ne biste kod psihoterapeuta onda kada ste jako tužni danima?
Može delovati da je jedno važnije od drugog, ali znate i sami da nije. Telo i psiha su jedno, ma koliko ih odvajali. Na današnji dan, hajde da to probamo da osvestimo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *