Šta je usporen govor? Ko se bavi razvojem govora? Šta nam je doneo 21.vek, a šta odnelo novo vreme u kome živimo?
Kada je govor usporen, ne razvija se kako treba, kasne faze u gukanju i brbljanju, prva reč se pojavi oko druge godine…tada pričamo o kašnjenju u govorno – jezičkom razvoju, ili da dete ima dijagnozu Razvojna disfazija.
Šta je Razvojna disfazija ili usporen razvoj govora?
Razvojna disfazija ili usporen govorno – jezički razvoj je neadekvatan razvoj govora kod deteta čiji rečnik ne odgovara njegovom uzrastu, a isto tako i nivo razumevanja nije u skladu sa njegovim hronološkim uzrastom.
Kada se primeti bilo kakvo kašnjenje, na bilo kom nivou govorno – jezičkog, psihomotornog ili socio – emocionalnog razvoja potrebno je da se obratite logopedu. Zašto? Da bi logoped procenio testovnim materijalom Vaše dete, postavio dijagnozu i predložio logopedski tretman (ako smo zaboravili, logoped je stručnjak koji procenjuje govorno – jezički status deteta, odnosno procenjuje receptivni i ekspresivni govor (koliko dete razume ono što mu se govori i koliko ima reči u svom rečniku u odnosu na trenutni uzrast)).
Logopedski tretman mora biti metodološki strukturisan i prilagođen detetu i njegovom problemu.
Govor je dvosmerna relacija i pored rečnika mora da postoji i razumevanje onoga ko priča i onoga ko sluša i odgovara – u ovom slučaju dete.
Kada se osvrnemo na prošli vek vidimo da je govorna patologija bila 8,5 odsto, a kako smo se bližili 21. veku se povećavala na 63 odsto, a po poslednjim istraživanjima od 70 do 80 odsto dece ima neki problem u govoru, jeziku, učenju, artikulaciji, mucanju i ponašanju.
Zašto je to tako? Kao što mnogi govore ulaskom u 21. vek mnogo toga se promenilo. Mišljenja smo da su se zaboravili mnogi kodeksi ponašanja, kulture, ali i poštovanja u verbalnoj zdravoj komunikaciji. Takođe smo zaboravili ko šta radi, ali i ko šta uči tj. ko se za šta školovao. Pa nije ni čudo što se povećao i broj govorne patologije.
I pored očuvanog sluha, urednog opšteg razvoja deteta, dobre motorike govornih organa dešava se da dete kasni u progovaranju. Svesni smo da se govor neće razviti sam već mora da bude stimulisan kako spoljnim tako i unutrašnjim stimulusima. Porodično okruženje je stimulativna sredina koja iz spoljnog sveta prenosi detetu nove sadržaje. Dete nove sadržaje podstaknuto iskustvom slaže u pasivni deo svog pamćenja da bi to vremenom dobilo funkciju i prešlo u aktivni govor. Tako nastaje govor tj. verbalna komunikacija.
Isti taj 21. vek nam je doneo manjak vremena za našu decu i bavljenje njima, igranjem, pričanjem, ali je doneo i mnogo obaveza i provođenje vremena na poslu. U tim trenucima zamena je televizor ili telefon. Verbalna komunikacija izostaje, a govornik je zvuk i glas nekoga tamo koji je u nekoj kutiji iz koje nam dolaze razni glasovi koje dete sluša i upija. Neko će reći ne preteruj…logoped ne preteruje on ukazuje na negativne strane prekomernog korišćenja moderne tehnologije…ne preteruje samo savetuje.
Kad govorimo o televiziji i kanalima koji su namenjeni deci oni su pravljeni tako da ih karakterišu jarke boje, sadržaj ima karakteristične zvuke i melodije, sadržaji se često ponavljaju i njihovo vreme trajanja je neograničeno. Da naglasimo tokom svih ovih vizuelnih i auditivnih senzacija dete je pasivan posmatrač.
Kao što možemo zaključiti stimulusi su prenaglašeni, dečija pažnja je okupirana ali sadržaji koje dete gleda ili sluša ne daju nikakve informacije iz stvarnog realnog sveta već iz virtualnog sveta.
Ono što nam je praksa pokazala i dokazala je da dete koje je izloženo prekomernom gledanju tv kanala koji emituju crtane filmove namenjene bebama i maloj deci negativno utiču na razvoj govora kod deteta koje se nalazi u optimalnom periodu za progovaranje.
Takvo dete je uskraćeno za ispitivanje prostora i da se po tom prostoru kreće i upoznaje ga i da mu to iskustvo pomogne u daljem napredovanju i sazrevanju.
Svako dete se sastoji iz čulnih podražaja pa je zato potrebno da dete dolazi u kontakt sa stimulusima koji utiču na sva čula (vizuelna, auditivna, taktilna, vestibularna), kako bi iskustvo pomoglo u njegovom sazrevanju na tom uzrastu.
Da rezimiramo, novo vreme nam je donelo mnogo dece koja kasne u progovaranju, imaju poremećaj pažnje i imaju problem sa izmenjenim ponašanjem. Postavlja se pitanje ko je kriv za to? Da li je to moderno doba sa mnogo podražaja, svetlećih i zvučnih igračaka koje pevaju ili recituju pesmice na stranom jeziku, moderno roditeljstvo koje smatra da dete od malena mora da ide na više aktivnosti koje mu ispunjavaju vreme ali nemaju značaj jer dete ima problem koji iziskuje rad sa stručnjakom tj.logopedom.
Filmska traka duga 25.godina onoga stvarnog, istinitih događaja i to raznih sa puno suza i bola, suočavanja i gledanja pravo u oči i očekivanja da li će se problem rešiti , „Da li će moje dete progovoriti? Da li je to autizam?“ nažalost nije snimljena (ali su zadovoljni i srećni preneli dalje) jer tada je bilo vreme bez mobilnih telefona i gledanja stranih crtanih filmova. Tada deca nisu mnogo vremena provodila pored tv-a.
Danas u modernom vremenu i modernoj tehnologiji držimo korak sa svim novim tehnikama, metodama i principima u logopedskom radu, ali nikako ne smemo da zaboravimo da nam se mnogi obraćaju jer im dete nije progovorilo, da nas pitaju da li je to autizam? Moje dete ima problem u izgovoru glasa R ili Š ili S, ima problem u pisanju diktata, ne čita tečno, loša mu je pažnja, ne može da „se svrti na jednom mestu“ i tako dalje… mnogo primera i mnogo problema koji nam govore da je problem nastao u detetovom ranom detinjstvu, a ne onog trenutka kada ste se obratili stručnjaku.
Savet nas logopeda koji se bavimo svim tim problemima sa kojima nam dolazite, a i za šta smo se školovali i stručnjaci smo u toj oblasti dođite na vreme jer vreme je bitan faktor za započinjanje logopedske dijagnostike i strukturisanog metodološki dobro isplaniranog logopedskog tretmana koji se u ovom moru modernizacije pomalo i zaboravio.
