Naša adresa
Dimitrija Tucovića 18
Pozovi nas
066.827.9797
Pošalji nam poruku
office@logoped-drcabarkapa.com
Radno vreme
Pon - Petak: 10AM - 6PM

Zašto je bitno da svaki deo slagalice bude na svom mestu?

Progovaranje je vrlo delikatan proces na koji treba obratiti punu pažnju. Prva reč koju dete upotrebljava sa smislom, obično se javlja oko 12. meseca deteta. Da bi dete progovorilo, potrebno je da ovlada raznim veštinama i stekne neophodno iskustvo.

Aspekt progovaranja možemo posmtarati kroz prizmu motorike, saznanja (iskustva), razumevanja i emocija.

Dakle, mora da postoji određena motorna zrelost govornih organa, pri čemu mislimo na sposobnost deteta da usnama, jezikom i nepcima izvodi odgovarajuće pokrete, uz prikladno disanje. Iskustvena strana govora se odnosi na dečiju izloženost govoru, na opažanje zvukova i melodije i ritma govora, slušanje reči, rečenica i dijaloga i posmatranje sagovornika (mimike, gestova, facijalne ekspresije, smena sagovornika u dijalogu). Da bi dete prikladno upotrebilo reč u svome izražavanju, neophodno je da je pre toga razume, odnosno da se ona nalazi u njegovom pasivnom rečniku.

Emocije u potpunosti prožimaju čin govora: dete govori onda kada je motivisano da nešto saopšti, češće govori ako oseća da je sigurno i bezbedno, oseća emocije drugih kroz melodiju govora i svoje saopštava na taj način.

Često zanemarimo neki od ovih faktora ili nenamerno pravimo greške koje deci otežavaju progovaranje.

Najčešće greške koje činimo i time ometamo dečiji razvoj su:

  • Produženo koristimo dudu i cuclu, dajemo im pasiranu hranu ili ih hranimo. Kada dete dugo drži dudu u ustima, jezik i usne su pasivne, a pokreti govornih organa nedovoljno zreli. Ako dete koristi flašu sa cuclom onda kada bi trebalo da pređe na upotrebu čaše, ostaje uskraćeno za vizuo-motorno iskustvo i mogućnost odmeravanja pokreta. Jedenjem pasirane hrane (posle prve godine), jezik, usne i zubi bivaju minimalno angažovani i samim tim mišići lica potrebni za govor nisu dovoljno spretni za precizne pokrete. Kada hranimo dete, umesto da ono jede samo, onemogućavamo razvoj fine motorike potrebne za govor.
  • Tepamo i obraćamo se detetu umekšanim govorom- moramo biti dobar model za izgovor, jer nas dete sluša i ponavlja ono što čuje. Ne možemo očekivati da dete pravilno izgovara glasove, ako je model po kome uči pogrešan.
  • Retko pričamo sa decom- u nedostatku vremena kada samo želimo da završimo neku obavezu, zaboravimo da propratimo govorom aktivnost, a to je sjajna prilika za učenje kroz iskustvo. Npr. kada obuvamo dete govorimo: „daj mi nogu, evo cipele, obuvamo se i idemo napolje, u park“.
  • Dajemo deci telefone, tablete ili ih stavljamo pred televizor da bismo mogli da završimo neku obavezu po kući, odmorimo ili da bi dete pojelo svoj obrok. Prekomerna upotreba tehnologije na ranom uzrastu izlaže dete mnoštvu informacija koje ne razume, a komunikacija je jednosmerna (televizor, tablet i telefon nisu sagovornici), dete upija sadržaje i na zvučnu stimulaciju ne mora da odgovori, pa zato kasnije ima problem da učestvuje u razgovoru. Osim toga, melodije govora u crtanim filmovima su uglavnom neprirodne i nekarakteristične za spontanu komunikaciju, pa dete usvaja pogrešan obrazac; boje su jarke, a slike se brzo smenjuju, što je intenzivan stimulus za dečiji nervni sistem. Kada su sadržaji na stranom jeziku, može biti otežanorazumevanje na maternjem jeziku, a artikulacija izmenjena (umekšani glasovi ili njihov izostanak).

 Zapostavljamo značaj muzikei ritma– beba prvo prepoznaje i reaguje na melodiju, a na starijem uzrastu na sadržaj govora. Takođe, melodija se obrađuje u desnoj hemisferi, a sadržaj u levoj. Pevanjem pesmica i pokretanjem bebinih nogu i ruku u ritmu muzike, aktivira se mozak i sprema za govor.

  • Odgovara nam da dete bude mirno i tiho- lakše nam je da dete sedi i gleda nešto, nego da trči i „galami“. Kretanje je hrana za mozak i sve što dete nauči kroz pokret biva kvalitetnije usvojeno. Pokreti govornih organa spadaju u finu motoriku, a upotreba ruku i sazrevanje mišića šake deluje podsticajno na razvoj govora. Dodatno, moramo dozvoliti detetu da samo izvodi sve aktivnosti koje može (da ne radimo umesto njega), jer se na taj način podržava pravilan razvoj deteta.
  • Često vodimo decu u prostore sa visokim nivoom buke poput igraonica i tržnih centara- mozak deteta čini napor da bi razlikovao govor od okolne buke, zbog čega deca mogu biti razdražljiva, impulsivna, slabije pažnje i lakše se umaraju.
  • Kada se obraćamo deci ne održavamo kontaktpogledom-tako ih lišavamo važnih neverbalnih informacija koje pomažu u razumevanju.
  • Izražavamo se kao da su odrasli– dete jeste „mali čovek“, ali je potrebno da naše obraćanje prilagodimo, a to znači govorimo sporije, naglasimo bitne reči i biramo jednostavnije pojmove u skladu sa uzrastom. Vremenom ćemo koristiti složenije rečenice, davati više informacija u jednom iskazu i uvoditi nove pojmove.
  • Pretpostavljamoda dete zna na šta mislimo ili o čemu pričamo- tražimo od deteta da bude „dobro“ ili da se „lepo ponaša“, ali mu pre toga nismo objasnili šta pod time mislimo. Primera radi: „Kada odemo u goste, ponašaj se lepo, slušaj druge kada pričaju, deli igračke, pokupi ih kada završiš i čekaj svoj red“. Dobro je da vam dete ponovi svojim rečima da biste bili sigurni da je zaista razumelo.
  • Nečitamo deci knjige– priče i pesme bogate fond reči, podstiču maštu i razvoj pažnje i pamćenja.
  • U želji da deci pružimo što više, rano ih uključujemo u učenjestranog jezika– iako jeste dobro da deca uče strani jezik, moramo da naglasimo da je bitnije da se formira baza maternjeg jezika, jer to je osnova za sve. Kada je dete razvilo govor na maternjem jeziku, vrlo lako i sa velikom uspehom može da nauči i drugi jezik. S druge strane, ako od prve godine sluša više jezika, teže će mu biti da raspozna karakteristike svog jezika i to primeni u govoru.
  • Odgovaramo na potrebe deteta i pre nego što ono ima priliku da traži – dobro je da pustimo dete da pokaže željeni predmet, traži gestom ili kaže „daj“.
  • Kupujemo previše igračaka– Kada ima previše igračaka, dete ne može ni na jednoj da zadrži pažnju dovoljno dugo, a pažnja je bitna za progovaranje. Treba napomenuti i da razvoju pogoduju jednostavnije igračke, koje traže neku aktivnost od deteta (da uoči, premesti, prespe, poveže, ubaci, pokrene, složi)
  • Komunikacija je ispunjena negativnim emocijama– dete oseća sve i reaguje na naš stres, čak i kada mislimo da nije tako. Neverbalna komunikacija prethodi razvoju govora i njegova je osnova i zato treba da obratimo pažnju na našu melodiju, mimiku, gestove i položaj tela i tako prenesemo značenje obojeno pozitivnim emocijama.

Svrha ovog teksta je da skrenemo pažnju na česte greške koje pravimo, a koje se mogu nepovoljno odraziti na pravilan govorno-jezički razvoj. Dete je sposobno da kompenzuje (nadomesti) deo iskustva koji mu nedostaje, ali ukoliko je više aspekata pogođeno, to im može predstavljati značajan problem. Ako uočite da postoje teškoće u učenju i savladavanju govora, obratite se stručnjaku, odnosno logopedu.

U logopedskom centru Čabarkapa radimo na progovaranju dece oslanjajući se na multidisciplinaran pristup (uključujemo logopeda, psihologa i reedukatora psihmotorike, a po potrebi i senzornog integratora).

Danas letimo sa lastavicama, smejemo se jer smo srećni i čekamo da nam dođe proleće

Danas obeležavamo svetski dan lastavica koji nam najavljuje početak proleća i dan sreće koji se obeležavaju narednog dana. Dan lastavica obeležavamo 19.03. a proleće počinje 20.03. kada je i svetski dan sreće. Ako podignete pogled ka nebu ovih dana, sem vedrog plavog neba i oblaka možete videti i jato lasta koje nam se vraćaju i sa sobom donose toplije, sunčane dane. Stiže proleće. Laste su ptice selice koje uvek traže toplije krajeve. Ove male ptice imaju karakterističan izgled i svako dete ih može lako poznati po neobičnom repu. Laste se hrane malim insektima i žive u gnezdima koja grade visoko. U ta gnezda se one vraćaju svake godine. Ptice delimo na selice i stanarice po tome da li lete u toplije krajeve ili ostaju na mestima gde su svila svoja gnezda.

Iako nam je vreme promenljivo, praćeno kišom, vetrom i stidljivim zracima sunca znamo da nam 20.03. počinje proleće. Prolece je godišnje doba koje najavljuje buđenje prirode i koje je omiljeno velikom broju ljudi. Posle duge i hladne zime stižu nam dani kada odlažemo kapute, jakne, čizme i okupani prvim zracima prolećnog sunca šetamo ulicama, parkovima i pored reka… Proleće nam simbolizuje nov početak kome se svake godine iznova radujemo. Samo dan nakon što su nam se laste vratili i proleće stiglo, obeležavamo i svetski dan sreće. Ujedinjene nacije su prihvatile da se svetski dan sreće obeležava 20.03. Na ovaj dan skrećemo pažnju na značaj potrage za srećom kao i o dobrobiti svetskog stanovništva jer je potraga za srećom i ispunjenost srećom osnovni ljudski cilj. Posebno je važno u ovim „ludom“ vremenu brinemo o našem mentalnom zdravlju i trudimo se da se zadrži pozitivan i vedar duh.

U našem centru na ove dane sa decom (predškolskog i školskog uzrasta) govorimo o pticama (selice, stanarice), njihovom značaju, godišnjim dobima, njihovim redosledima, karakteristikama, o emocijama.. Trudimo se da na zanimljiv, a pre svega edukativni način učimo decu kada su neki značajni dani, prvenstveno njihovi rođendani, praznici (Božić, Vaskrs, Nova Godina, krsna slava, 8. mart …). Da bi sve ovo usvojilo, dete mora da savlada određene pojmove, a to su dani u nedelji, meseci u godini, godišnja doba, brojevi… Kada sa detetom učimo o navedenim pojmovima, učimo i koje pozdrave koristimo, šta se oblači i koje su odlike određenog godišnjeg doba, koji dan,mesec, godišnje doba je pre, a koji je posle i sl. Na ovaj način dete usvaja redoslede i kategorije.
Razgovarajte sa svojom decom o pticama, šumama, rekama, godišnjim dobima, bogatite njihov rečnik, hranite njihovu radoznalost.
Poruka LEC Čabarkapa: U vreme kada su se izgubile i nestale prave vrednosti, kada smo postali tuđi i zaboravili da mislimo o ljudima oko sebe… mislimo o životinjama, pticama, jer su plemenite i donose nam najlepšu pesmu, svoj cvrkut. Smejte se… ne samo na dan sreće, nego svaki dan… A sa prvim zracima proleća prošetajte nekom poljanom gde ćete ubrati visibabu, belu radu ili ljubičicu- naše prve vesnike proleća… i setite se svog detinjstva.

Nema je više… Danas sam mnogo tužna….

  1. godina je bila prekretnica u mom životu… Kada je trebalo odlučiti šta dalje…U tim trenucima se osećate kao stari kofer u koji ste spakovali svesvoje stvari koje više ne nosite ali su Vam opet drage i ne želite da se rastanete od njih…

Sećam se… Kako sada dalje… Nemam tatu da me pogura, potapše po ramenu, zagrli i kaže biće sve dobro… Možeš ti to… Ja sam tu odmah iza tebe.

I dok sam pravila početničke korake u svom poslu došla je ona…. Došla je kao prolećni povetarac koji me je pomilovao po kosi, kao mirisna ruža koja se još nije razvila a ipak širi svoj opojni miris oko sebe… Došla je kao san koji mi je pokazao da na ovom svetu još uvek postoje takvi kao ona, takvi koji vraćaju veru, nadu, dobrotu, poštenje, vernost i ljubav.

Bila je puna ljubavi one prave prijateljske… Nismo se još upoznale, a već mi je bila prijatelj za ceo život… Sve do danas 13.3.2021. kada mi je stigla poruka, da njeno predobro i plemenito srce ne kuca više…Tišina… Duboka tišina u mom srcu, mojoj duši i mojoj glavi… Kažem Vam, nije mi ni majka, ni otac, ni sestra, ni brat, ali me danas boli moja duša i moje srce jer sam izgubila nekog ko mi je bio vetar u leđa, umesto moga oca kada sam činila prve korake u samostalnom poslu, svojim glasom me je milovala kao moja majka…

Kad god sam bila tužna… Znala je… Iako me nije videla… Orosto je osetila i sa svojim osmehom koji je krasio njeno lice govorila: „Proći će sve to draga, idemo dalje…“

Taj život koji nam donosi svetlost i tamu je nekada baš nepravedan jer nam uzme ono nama mnogo dragoceno kada ostanete bez reči, slova, glasa i kada Vam suze same teku…

Danas sam mnogo tužna… Jer je otišla žena meni mnogo važna i bitna…

Drhtavim glasom kažem sebi: „Budi ponosna što je nenadano došla u tvoj život, ostavila trag koji vreme neće nikada izbrisati jer su reči ,naše priče i slike dokaz da smo činile naš svet u kome smo se dobro razumele, sarađivale iako se nismo ni videle tog trenutka…Proći će mnogo proleća, zime, jeseni i leta…duvaće jaki vetrovi, smejaćemo se i plakati…ti i ja moja prijateljice i drugarice i ženo predivna sa očima srne i osmehom koji obasjava sve oko sebe…“

Molim te dozvoli da bude tako jer je tako sada lakše, jer pomisao da te neću čuti, videti, pogledati nikada više je…. Za mene neverica… Danas 13.3.2021. je otišla žena, moja draga Nataša.. Moj veliki prijatelj koji je sasvim slučajno ušao u moj život, a tu će ostati zauvek!

Hvala ti što si postojala i što si mi pokazala da takvi kao ti još postoje…. Pošteni, čestiti, dobri, plemeniti…

Dr sci. Nataša D. Čabarkapa

Životni sastav jednog odraslog čoveka o njegovoj majci

Zašto uvek sastav o majci počinjemo: “Mama srećan ti osmi mart“, dan žena. Donesemo karanfil u ono staro vreme, a u novo buket cveća ili crvenu ružu. Hajdemo da krenemo priču od kraja…

Šta je majka?

Završio sam medicinski fakultet i došao na staž u bolnicu koja je na periferiji Beograda. Dok čekam ordinirajućeg lekara i svog mentora… prisećam se tople pogače,uštipaka, pite savijače i turšije… Svakog petka brat i ja smo na autobuskoj stanici čekali našu majku koja je sa tri torbe dolazila iz rodnog kraja da nam donese namirnice. Još uvek sanjivi i promzli uzimamo torbe i tramvajem koji se njiše šinama dolazimo u iznajmljen stan, u kome smo živeli nas troje brat, sestra i ja. Majka je svakoga petka dolazila i donosila namirnice i punila nam frižider. Onda bi užurbano trčala po stanu da opere, prebriše i počisti. Nas troje studenti prava, ekonomije i medicine. Teško za ženu, samohranu majku, koja je radila u fabrici obuće.

Moj otac lep ko slika, majka mlada i najlepša u selu. Zaljubili se i uzeli. Voleli se i dobili nas troje. Kada sagledam sada iz ugla lekara. Tri porođaja, sva tri različita. Mučila se i patila. Ostala je sama u najlepšim godinama, jer je moj otac rano preminuo a i dok je bio živ nikada kod kuće… Radio je po ceo dan kako bi nas prehranio. Majka nas je čuvala i brinula o nama. Vaspitavala i prenosila u nas ono najbolje. Brat završio prava, sestra ekonomiju a ja medicinu sa maminih deset prstiju. Danas smo odrasli ljudi, radimo i nastavili smo svoj život zahvaljujući jednoj ženi- našoj majci.

Danas je osmi mart, praznik moje majke i svih onih majki koje su pomogle da im deca izađu na pravi put. Hvala mojoj majci… Biću joj zahvalan ceo život kao i moj brat i moja sestra… Poklon smo joj mi, jer smo postali ljudi i sada mi njoj pomažemo. Svakog vikenda odlazimo kod nje i nosimo joj namirnice i pričamo sa njom, smejemo se i radujemo što smo zajedno.

Hvala mojoj majci što nas je nosila u stomaku, donela na ovaj svet i mislila na našu budućnost… Mi smo sve to opravdali i nismo je izneverili… poklonili smo joj naša obećanja da ćemo svi zajedno da uspemo iako tate nema… Draga naša majko srećan ti današnji dan i hvala ti.

Logopedski centar Čabarkapa čestita praznik osmi mart svim majkama, budućim majkama, devojkama, sestrama, bakama, tetkama, strinama…

Da li je strah od nečega bauk ili iluzija

Da li smo od straha napravili bauk ili strašno čudovište ili samo iluziju neproživljenih životnih situacija… Svako od nas je imao neki strah dok je bio mali… Neki su dolazili iz strepnje od nepoznatog, glasnog ili od priča kojima su nas naši stariji zastrašivali kada smo bili nevaljali. Emocije su tu, uvek! Pomozimo detetu da ih prepozna, imenuje, razlikuje… Upoznavanjem emocija, lepih, prijatnih i onih manje prijatnih kao i razgovori o svim emocijama pomažu detetu da bolje razume sebe i svet oko sebe, uči da se izrazi, da pomogne sebi kada ga osećanja „preplave“.

Prepoznavanje i imenovanje osećanja je osnova mentalne higijene. Neretko se iza „Muka mi je“ ili „Boli me stomak“ krije neka neprijatna emocija koju dete ne ume da verbalizuje. To se dešava i nama odraslima. Strah je urođena emocija, nešto sa čime se svako od nas rađa, a tokom života učimo da pozitivne i negativne emocije kontrolišemo i savladamo.

Za zdraviji i ispunjeniji život važno je da prepoznajemo sebe i druge, prihvatamo svoja i tuđa osećanja, pomažemo sebi i drugima u osećajnoj sferi. Jedan od načina da sa detetom vežbamo prepoznavanje i razlikovanje osećanja, kao i da razvijamo strategije za nošenje sa neprijatnim emocijama, jeste da kroz vizuelni prikaz situacija u kojima su deca, tumačimo tu situaciju, zaključujemo iz nje i smišljamo načine delovanja.

U našem logopedskom centru multidisciplinarnim pristupom u saradnji sa logopedom i psihologom to radimo kroz zajednički opis slike i postavljanje pitanja koja su u vezi sa tim. Psiholog radi na oživljavanju socioemocionalnog doživljaja priče i situacije koju smo dali, dok logoped radi na govorno-jezičkom izražavanju i verbalizaciji emocija u kojoj se dete našlo, sa kojom se bori i koju treba da prevaziđe. Pa tako možemo da pitamo: Kako se ovaj bata oseća? Zašto se uplašio? Šta misliš, šta može da uradi da bi mu bilo lakše? Kada si se ti tako osećao? Šta si radio? Da li se plašiš još nečega?

I naravno, navođenjem svojih primera i strategija pomažemo detetu da pronađe svoje. Za to možete koristiti primere crteža koje smo mi izabrali, ali i knjige koje već čitate svom detetu, videćete, to može biti novi način čitanja knjiga. Za obradu situacije iz detetovog života koje ja bila izazovna, takođe možete napraviti crtež te konkretne situacije, pa zajedno sa detetom na ovaj način proći kroz situaciju i bolje je razumeti.

Savet LEC Čabarkapa: Ne stvarajte svom detetu veštački strah, npr strah od zubara, od logopeda, mraka, jakog zvuka, čudovišta, buke… Prilagodite svoju životnu situaciju i trenutak sa svojim deteom koji ga je uplašio na pravi način, tako što ćete ga upoznati sa situacijom sa kojom će se susresti. Na primer ukoliko dete treba da ide kod zubara, lekara, logopeda… objasnite mu šta će ga dočekati i šta će mu se desiti kada uđe da popravlja zube, da dobije vakcinu, pregleda grlo, dođe na logopedsku procenu…

Razumem te da nekada nećeš – imaš problem? Polako ćemo, ne plaši se

Da li me vidiš? Otvorili smo ti vrata – govori.
Dajem ti ruku – uzmi je ne tražim puno – pogledaj me.
Tu sam pored tebe – ne plaši se.
Trčimo i učimo nove reči – tu sam da ti pomognem.
Razumem te da nekada nećeš – polako ćemo.
Ti i ja smo prijatelji i pobedićemo tvoj problem.

Govorimo o problemu koji se zove autizam.
Šta je autizam? Često pitanje koje postavljaju roditelji koji imaju problem sa svojim detetom. Autizam je veoma složen razvojni poremećaj. U svojoj kliničkoj slici obuhvata slabu socijalnu interakciju i komunikaciju sa ponavljajućim (stereotipnim) pokretima. Češći je kod dečaka nego kod devojčica. Autizam nije retka pojava i sve je veći broj dece sa ovom vrstom razvojnog poremećaja.
Prvi znak autizma je izostanak kontakta očima, a pored njega i neuzvraćanje osmeha osobi koja mu se osmehuje, izostanak odazivanja na poziv po imenu ili okretanje na glas bliske osobe. Dete sa autizmom ne prati pogledom predmet koji mu se pokazuje, ne mazi se, niti započinje bilo koji vid nežnosti sa bliskom osobom, ne imitira pokrete ni izraze lica, ne pokazuje sreću kada je u kontaktu sa drugom decom. Kontakt sa drugim osobama ili druženje sa decom je otežano kao i igra sa njima. Uglavnom se igraju sami ili sede u nekom ćošku gde se stereotipno igraju, nesvesni svoje okoline.
Kako se bavimo ovim problemom?

Multidisciplinarni pristup kod dijagnostikovanja poremećaja iz autističnog spektra je potreban i neophodan.
Prva karika u lancu timskog rada je uključivanje logopeda, psihologa, reedukatora psihomotorike, senzornog integratora, dečijeg psihijatara i drugih stručnjaka po potrebi. Ako je potrebno uključuju se i sledeće dijagnostičke metode poput EEG-a, MR snimanja, ispitivanje sluha, laboratorijske i metaboličke analize.
Ako pitate za lek za autizam?

Lek za autizam još uvek ne postoji. Ali postoji metodološki strukturisan logopedski tretman koji je na osnovu testovnog materijala prilagođen detetu. Govorno jezičke sposobnosti i razumevanje dete uči na logopedskom tretmanu. Iako se na logopedskom tretmanu dete „veštački“ uvodi u ulogu onomatopeje, reči, rečenice, slike, povezivanje slike sa reči, na tretmanu reedukacije psihomotorike se sve to povezuje i radi se na razumevanju govora (tj. osnovnih naloga koji mu se upućuju u kući, vrtiću ili široj okolini). Logopedski tretman je pasivan tretman gde dete sedi i posmatra ono što mu se daje a reedukacija psihomotorike je tretman pokretom, gde dete u prostoru primenjuje sve što je pasivno učilo na logopedskom tretmanu. Takođe dete postaje svesno sebe i drugih, uči pokazni gest kojim počinje da pokazuje delove tela na sebi i na drugima. Treća karika u radu sa decom pervazivnog spektra je tretman senzorne integracije gde deca sa autizmom uče da reaguju adekvatno na raznovrsne senzorne nadražaje. Četvrta karika je psihološki tretman koja je podjednako bitna s obzirom da deca sa autizmom ne izražavaju i ne ispoljavaju svoje emocije, ponekad imaju neadekvatno ponašanje za širu okolinu, nekada znaju da budu i agresivna prema sebi a i prema drugima… Zato je jako bitno da u timu bude uključen i psiholog koji radi na celokupnom sociemocionalnom razvoju deteta.

Mnoge priče su ispričane o ovom problemu, još uvek misterioznom, za nas stručnjake. Zašto misterioznom? Zato što je nepredvidiv i mnogi aspekti još uvek nisu rasvetljeni. Uvek može da nas iznenadi.
Postoji priča mame Katarine koja je svoju ćerku svako jutro u vrtić vodila istim putem jer ako bi nešto menjala mala Maša bi plakala i vikala. To je mami smetalo… to je jako bolelo… htela je da pomogne, a nije znala kako ni kome da se obrati. Jednog dana slomljena i u suzama je zakucala na vrata našeg Centra. Posle razgovora i dijagnostike koja je bila timska (logoped, psiholog i reedukator psihomotorike) krenuli smo da radimo. Maša je bila divlja, neuhvatljiva devojčica kojoj je pogled lutao i bilo je potrebno strpljenje i veština da se uhvati taj njen pogled. Znala je da pola sata plače, baca igračke i besciljno trči po senzornoj sobi. Gledali smo sve to i pitali se kada će stati i pogledati nas, kada će se osmehnuti, mahnuti, poslati poljubac. Neizvesnost i agonija kroz koju je mama Katarina prolazila zajedno sa nama je bila teška, tužna i na trenutke obeshrabrujuća. Ali život je nekada nepredvidiv, ne ide onim tokom kojim smo zamislili… Lepa mama Katarina sa svojim anđelom Mašom… da li možemo da vratimo vreme da Maša nema problem i da je mama srećna? Ne, ne možemo. Moramo se uklopiti u tu kockicu koju nam je Maša pružila na dlan, biti obazrivi i nastaviti da joj pomažemo, tako što ćemo joj pomoći da postane deo našeg, stvarnog sveta… To je ono što nas stručnjake čini srećnim, a i mamu Katarinu. Upravo ta sreća, nekada prividna, davala je snage nama, mami i svima koji su učestvovali u životu male Maše. Ona je išla napred, a i mi sa njom… srećni i radosni jer se video napredak. Maša je počela da se okreće kada je pozovemo, smejala se svojoj mami kada je vidi na vratima… slala nam je poljupce i mahala do sledećeg dana. Kada bi se vrata zatvorila svako od nas je krio suzu… ali radosnicu. Život jeste nepredvidiv i teče krivudavo, a mi smo tu da ga usmerimo i pomognemo koliko možemo deci koja imaju problem u komunikaciji i interakciji sa drugima.

Maša raste i napreduje. Idemo napred, korak po korak, a cilj su nam nove reči, pesmice, novi drugari… Cilj od koga ne odustajemo ni mi ni mama Katarina. Tu je naravno i tata, obožava svoju mezimicu i iz prikrajka se raduje svemu. Još uvek bojažljivo, ali svakim danom sve sigurniji u uspeh svoje Maše.

Maša nam svaki dan kuca na vrata… poklanja nam najlepši osmeh i poneku reč. Naučila je da sama skida svoje cipelice i da ih stavlja na policu, pere svoje male ruke, a do juče nije volela dodir vode i sapuna… seda na stolicu i počinje svoje učenje. Mnogo smo naučili od nje… tako mala, a već drži čas o upornosti i istrajnosti koju joj je nametnuo život.

Ovo je samo jedna od hiljadu priča koju ste čuli. Mi smo ispričali svoju… a želja nam je da sledeće godine ispričamo još priča gde smo pomogli, olakšali ono sa čime se susreću roditelji ove dece. Želje su velike, ali ovi roditelji imaju samo jednu, da im dete postane svesno sebe, njih i drugih koji ih okružuju.
Otvorili smo svoja vrata… uđite i obratite nam se – tu smo da pomognemo Vama i Vašem detetu…

Sneško Belić traži dugmić- učimo pojam broja i količine

U eri moderne tehnologije jako je bitno da dečije igre ne podrazumevaju neprestano igranje igrica na telefonu, tabletu ili računaru, kao i prekomerno gledanje crtaća. Važno je da svom detetu osmisliti igre koje će im biti zanimljive onda kada nema igrališta i druženja u školi…
Zima je godišnje doba kome se deca posebno raduju, a i u nama odraslima budi dosta kreativnosti. Jedna od zimskih radosti je i pravljenje Sneška Belića.

U LEC Čabarkapa osmislili smo aktivnost koja je zanimljiva i starijoj i mlađoj deci. Sve što Vam je potrebno su: papir, makaze, drveni štapići (špatule), lepak i bojice ili flomasteri. Ukoliko nemate drvene štapiće možete da koristite i karton koji ćete iseći na delove iste širine i dužine. Na papiru nacrtajte, obojte i isecite glavu Sneška Belića, dugmiće i šerpu (šešir). Na šeširu napišite brojeve. Detetov zadatak je da na svakog Sneška stavi zadati broj dugmića. “Ovom Snešku nedostaje četiri dugmeta. Hajde izbroj i izdvoji četiri dugmeta za njega…”. Broj na šerpi i broj Sneškovih dugmića treba da bude isti.

Ova aktivnost je korisna za:

  • usmeravanje i održavanje pažnje,
  • usvajanje pojma broja,
  • prebrojavanje,
  • usvajanje količine,
  • finu motoriku,
  • koordinaciju ruku,
  • vozuomotornu koordinicaju.

Uživajte sa Vašim mališanima u zimskim danima na edukativan i kreativan način.

Obaveštenje o neradnim danima tokom praznika

Dragi naši,

Sećate se naše priče o virusu Sjajku, dečaku Bajku i devojčici Maji… Kada se osvrnemo i pogledamo ovu godinu upravo nam je virus obeležio. Virus po imenu Corona. Mesecima smo pričali o čistim rukama i kako se pravilno peru i decu učili o tome. Nosili smo maske i držali distancu među sobom. Došao je kraj godine i tako je završavamo sa brojkama zaraženih, zdravih i preminulih. Ako Deda Mraz postoji mi želimo da nam ispuni sledeće želje u novoj 2021. godini. Želimo da svi budu zdravi, da opet možemo da se grlimo i ljubimo i družimo, da ne moramo sa daljine da pričamo i da više ne nosimo maske.

Logopedski centar Čabarkapa zajedno sa našim mališanima pravi pauzu tokom predstojećih praznika, od 31.12.2020. do 10.01.2021. godine. Srećnu Novu 2021. godinu i sve najbolje u predstojećim praznicima od srca vam želi LEC Čabarkapa.

Novogodišnja čarobna čestitka

U našem centru zajedno sa našim mališanima radujemo se i uživamo u svim prednovogodišnjim i novogodišnjim aktivnostima. Ove godine, kao i uvek, zajedno pravimo novogodišnje čestitke u kojima uživaju svi. I oni koji ih prave i oni koji ih dobiju.

Predstavljamo Vam naše ovogodišnje čestitke. Naši mališani su se baš potrudili da izgledaju što lepše (malo smo im i mi pomogli). Predlažemo Vam da i Vi zajedno sa Vašom decom učinite isto. Ispunite Vašu kuću osmesima, bojama, ukrasima i čestitakama koje pravite zajedno. Za mališane koji još uvek nisu naučili da pišu u pomoć stižu starije bate i seke, mame, tate, bake ili deke. Pitajte ih kome bi voleli da pošalju čestitku, šta bi sve poželeli nekom u godini koja nam dolazi… Na taj način učimo decu da razgovaraju, misle, da dele svoja osećanja i želje sa drugim dragim ljudima.
Dragi roditelji, ne zaboravite da i sebi, u ime vašeg deteta, poželite neku lepu želju. Poželite sebi i njima puno zdravlja, sreće, novih znanja, uspeha, strpljenja i mnogo ljubavi. To je ono što nam svima treba u svakom danu našeg života.

Četiri godišnja doba ima stavi na drvo šta pripada njima

Prošla je jesen… Stigla je zima, godišnje doba koje nosi mnogo praznika i snega čija čarolija obraduje svako dete. Godišnja doba su zanimljiva tema koja nam pomaže da sa našim mališanima učimo o različitim stvarima. Sada je pravo vreme da uočimo promene koje se dešavaju oko nas i da sa decom učimo o godišnjim dobima. Pričamo im kako se ona smenjuju, da svako ima svoje karakteristike, zajedno ih opisujemo što detaljnije, učimo koje ide pre a koje ide posle, koje biljke rastu kada je leto a koje kada je zima, kakvo je vreme, šta rade ljudi a šta životinje…

Tim LEC Čabarkapa je osmislio aktivnost kojom deca uče godišnja doba. Smenu godišnjih doba smo prikazali na jednom drvetu jabuke. Ono nam je hrabro pokazalo kako svake godine kada dođe leto ponovo rađa plod iako svake zime ostaje golih grana. Na ovaj način razgovaramo o karakteristikama svakog doba. Kada počinjemo da učimo o godišnjim dobima uvek počinjemo od aktuelnog godišnjeg doba. Kod nas je u ovom slučaju to bila jesen. Tada govorimo o njenim karakteristikama, kako lišće menja boju i opada, da često pada kiša i duva vetar… Grane ostaju gole i kada je zima pokriva ih sneg. Kada je proleće priroda se budi, na drveću cveta behar i grane počinju da zelene. Kada dođe leto stižu nam razni ukusni plodovi, voće koje beremo sa našim roditeljima, sekama, bakama…

U skladu sa uzrastom deteta, opisi godišnjih doba mogu biti sve složeniji. Možemo da učimo kakvu obuću i odeću nosimo kada je hladno ili toplo, šta jedemo i pijemo, šta radimo kada je leto/zima… Na ovaj način širimo znanje, bogatimo rečnik, učimo redoslede, bogatimo i proširujemo govorni iskaz, vežbamo opis slike.