Категорија: Blog

Govor deteta je siromašan, oskudan a razumevanje neadekvatno, selektivno… Razvojna disfazija

Kada govorno–jezički razvoj kasni ili se sporije razvija to niije stvar slučajnosti. Veoma je važno da roditelji na vreme uoče to kašnjenje i obrate se stručnjaku, logopedu. Logoped će nakon svoje procene prepoznati uzroke govorno-jezičkog odstupanja, dijagnostikovati, a onda i osmisliti plan tretmana koji će odgovarati potrebama deteta. Dobra dijagnostika i rani početak tretmana u slučaju da postoji kašnjenje govora, su među presudnim faktorima za pravilan razvoj govora kod deteta. Razlozi za kašnjenje govora mogu biti brojni (na primer, mogu biti biološke ili psihološke prirode, ali i posledica neadekvatne stimulacije i nedovoljno bogatog iskustva deteta). Nekada, međutim, neki razlozi nisu dovoljno vidljivi i otkriju se tek kasnije tokom tretmana. Iz tog razloga, važno je da dete prati budno oko stručnjaka koji će znati da roditeljima skrene pažnju.

Dešava se da u toku govorno-jezičkog razvoja u jednom trenutku dođe do stagnacije, a onda da se razvoj nesmetano nastavi i da dete bez ikakve teškoće dostigne onaj nivo na kojem su vršnjaci sa urednim govorno-jezičkim razvojem. Međutim, takvih fenomena je retko. Najčešće se ispostavi da roditelji koji misle da će se problem spontano rešiti, zakasne da dođu i time naprave još veći problem.

Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju često uzrokuje i druge nepravilnosti u govoru. U takve probleme spadaju agramatizam, odnosno nepravilna upotreba gramatičkih kategorija („Eno ga Marija. Jesi li videla njega?“), zatim slabo pamćenje verbalnog sadržaja (tj.reči i rečenica), loša auditivna pažnja i diskriminacija, dislalija, odnosno nepravilno izgovaranja velikog broja glasova, i mnoge druge.   

Roditelji obično počinju da traže mišljenje stručnjaka onda kada primate i to najčešće oko druge, a nekada treće i četvrte godine. Tada nam roditelji govore da dete nije još uvek progovorilo, da sa tri godine ima tek nekoliko reči ili potpuno nerazumljiv govor. 

U našoj praksi, jedan od najčešćih problema zbog kojeg roditelji dolaze sa decom jeste razvojna disfazija. Ona predstavlja, dakle, poremećaj sposobnosti da se razume, strukturira i izrazi misao kroz govor. Tada je sposobnost deteta da govori ispod očekivanog nivoa za njegov mentalni i kalendarski uzrast. 

Kako da roditelj prepozna razvojnu disfaziju? Način na koji dete govori deluje siromašnije u odnosu na ono što pokazuju njegovi vršnjaci. Teže nego ostala deca razume značenje reči, višesložne reči izgovara samo sa početnim ili završnim slogom, skraćuje reči tako što zamenjuje glasove i slogove, teško formira rečenicu.

Šta roditelji treba da urade?

Različiti nivoi razvoja sluha, govora i jezika vezuju se za određeni period, tzvi kritični period. Iz tog razloga, od presudne važnosti je savesno pratiti razvoj deteta. Ma koliko nam bilo teško da priznamo da dete u nečemu zaostaje u odnosu na svoju braću ili sestre, ili pak vršnjake, od ključnog je značaja na vreme se obratiti za pomoć. Naime, ukoliko se ti kritični periodi propuste, imajte na umu da su teško nadoknadivi. Iz tog razloga, kao roditelji, budite savesni u praćenju normi razvoja predviđenih za uzrast, a u isto vreme, obratite pažnju na načine na koje treba stimulisati dete.
Što ranija dijagnostika i što ranije uključivanje u logopedski tretman su od izuzetne važnosti. U radu sa decom sa razvojnom disfazijom treba pristupiti pažljivo. Potrebno je izgraditi odnos sa detetom i voditi ga kroz težak proces vraćanja na pravu govorno-jezičku “trasu”.
U samoj osnovi govora su dve sposobnosti: sposobnost da se govor razume i da se govor produkuje (receptivni i ekspresivni). Iz tog razloga, razumevanje govora i produkovanje, odnosno pričanje, se ne smeju odvajati. Mora se raditi paralelno na obe sposobnosti. Logopedski tretman podrazumeva intenzivnu stimulaciju govorom uz pomoć različitih vrsta aktivnosti.

Kako KSAFA-m i Behringer aparat pomažu da se razvije govor?

Logopedski tretman se mora odvijati na aparatima koji stimulišu auditivnu percepciju i pomažu da se govor što pre razvij, usvoji I dobije svoju funkcionalnost..

Važno je imati u vidu da je govor u sprezi sa razvojem mišljenja i razvojem motorike. Ne može se raditi samo na jednoj karici bez rada na druge dve. Sva tri elementa moraju biti uključena, te je iz tog razloga odlično da sa detetom pored logopeda radi multidisciplinarni tim, odnosno reedukator psihomotorike, psiholog i senzorni integrator.

U rad sa detetom, neizostavno su uključeni roditelji. Od velike važnosti je da oni budu svesni da se tretman ne završava kada dovedu dete kući (od logopeda) već da u kućnim uslovima/svakodnevnim situacijama prate rad logopeda sa detetom, da pažljivo slušaju sugestije i budu spremni da i sami unesu promene u svoje ponašanje, funkcionisanje, odnose. Nekada je teško prihvatiti svoju grešku i pomisliti na to da deo naše krivice stoji u osnovi problema deteta. Iz tog razloga, često je u rad uključen i psiholog koji vodi roditelje kroz taj proces promene.Vrlo je važno da kao roditelji preuzmete odgovornost koja vam pripada i da budete koterapeuti u procesu rada sa detetom.

Od Vaše spremnosti da tražite pomoć zavisi da li će je dete na vreme dobiti, a onda i da li će se pravilno razvijati.
Nemojte verovati kada Vam kažu da ste došli prerano. Dođite što ranije.

Govor deteta nije razvijen do te mere da ne postoji – Alalija

Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju sve je češće viđen problem. Nažalost, kada nije prisutan govor, dešava se da roditelji čekaju dugo pre nego što se obrate logopedu. Nepostojanje govora već na uzrastu od 18 meseci (izostanak faza progovaranja (gukanje, brbljanje) i pojave prve reči) predstavlja veliki problem i hitno se mora intervenisati. Ne verujte kada Vas uveravaju da će spontano doći do promene. Kod alalije, ili negovorenja, važno je konsultovati se i raditi sa logopedom.

Dakle, šta je alalija?

Alalija je dečiji govorni poremećaj koji predstavlja negovorenje. Pod ovim terminom se podrazumeva ne samo da dete ne govori nego i da ne razume govor drugog. Može se dijagnostikovati već na uzrastu od  18 meseci. Alaliju možemo primetiti kod deteta kada se ono ne koristi govorom i ne razume govor okoline ili delimično razume govor okoline, ili razvija sopstveni govor koji je drugima nerazumljiv, kada deluje nezainteresovano  za komunikaciju, plašljivo, povučeno, plačljivo, a komunikacija se mahom svodi na gestove. Kod velikog broja ove dece, nema nikakvih oštećenja čula ili inteligencije.

Da bismo bolje razumeli to kako dolazi do alalije, važno je krenuti od njene podele. Naime, alalija se može podeliti na senzornu, motornu i senzo-motornu alaliju.

• Senzorna alalija je govorni poremećaj kod koga je sačuvan sluh i dete je u stanju da primi zvuke iz okoline. Ali zbog ovog oblika alalije je oštećen fonemski sluh pa dete ne moze da formira i reprodukuje glasove i reči. Deca sa senzornom alalijom niti govore, niti razumeju govor. Kod ove dece je najčesće slaba auditivna pažnja i pamćenje. Motorika je najčešće normalno razvijena.
• Motorna alalija predstavlja nemost kod koje dete nije sposobno da komunicira sa okolinom. Nastaje kao posledica oštećenja centralnog nervnog sistema (Brokine zone, odgovorne za produkciju govora). Kod dece sa motornom alalijom je kod većine sačuvan elementarni sluh pa ta deca imaju sposobnost razumevanja govora okoline, a samo kod malog broja dece se javlja nagluvost. Kada govorimo o ekspresivnom govoru ove dece (dakle govoru koji produkuju) jako je bitan logopedski tretman kako njihova nemost ne bi ostala trajna. Ova deca mogu izgovarati nekoliko reci i to najčešće trapavo i nepravilno. U kasnijem razvoju govora ove dece često su prisutne dislalije, nepravilan akcenat, rečnik koji je oskudan i koji se sporo razvija. Ukoliko je uključen konstantan logopedski tretman ovi nabrojani nedostaci u govoru će se rešiti. Tokom školovanja ove dece mogu se javiti disleksija i disgrafija kao i poremećaji čitanja i pisanja.
• Senzo-motorna alalija– prisutni su simptomi i senzorne i motorne alalije a ostećene su i Brokina i Vernikeova oblast (za produkciju i  razumevanje govora).

Kada nema reči, komunicira se neverbalno (dakle, mimikom i gestovima) što dalje znači da je komunikacija mnogo ograničenija i siromašnija. Izostanak verbalne komunikacije (komunikacije rečima) dalje često vodi zaostajanju u psihičkom (socio-emocionalnom) razvoju deteta u odnosu na svoje vršnjake. Kod motorne alalije često je prisutna i tromost, nespretnost pri hodanju, odevanju i slicnim radnjama gde je potrebna uskladjenost i koordinacija pokreta ruku i nogu. Kod ove dece je češća levorukost i neopredeljenost na različitim nivoima lateralizovanosti.

Važno je da znate da je uzaludno čekati da se problem sam reši. Iako postoje iskustva ljudi koja govore da je tako nešto moguće, ni jedan stručnjak Vam ne bi savetovao da se u tako nešto uzdate. Javite se na vreme logopedu. Ukoliko ste u mogućnosti, uključite multidisciplinarni tim (dakle, logopeda, psihologa, reedukatora psihomotorike i senzornog integratora) kako biste pratili celokupni dečiji razvoj. Govor je u sprezi i sa mnogim misaonim funkcijama, te je zato važno da psiholog prati rad sa detetom. Sam logopedski tretman najčešće obuhvata rad na fonematskom sluhu kako se kod ove dece javljaju paralalije (zamene glasova, slogova i reči sličnih po zvučnosti), radi se na tretmanu disleksije i disgrafije, na motornoj spretnosti i usavršavanju motornih radnji, koordinaciji i usklađenosti govornih organa kao preduslovu za sto precizniju artikulaciju i uspostavljanje govora. Ova deca slabo razlikuju oblike i boje pa samim tim sporije formiraju prostorne predstave te je potrebno raditi i na snalaženju u prostoru. Reedukator psihomotorike je zato saradnik od izuzetne važnosti koji ima zadatak, između ostalog, da koristeći se pokretom „probudi“ jezik radeći sveobuhvatno na psihomotornom razvoju deteta.

U čekanju prolazi vreme koje je bitno za nadoknađivanje svega propuštenog.

Govorno-jezički poremećaji o kojima se malo zna…česti su kod dece, a mogu se prepoznati

Disfazija kod dece je poremećaj govora i jezika u kome je sposobnost deteta da govori ili razume govor ispod očekivanog za njegovo mentalni ili hronološki uzrast.
Roditelj može posumnjati da njegovo dete ima razvoju disfaziju ako: ima oskudan rečnik, značenje reči se sporije razvija, rečenica je kratka, teško usvaja odrične, upitne, a naročito odrično-upitne rečenice, govor je nerazmljiv za širu okolinu, ne izgovara veliki broj glasova, ne pravi razliku između sličnih glasova (p-b,s-š, č-ć), teško usvaja reči apstraktnog značenja.

Alalija je odsustvo govora i jezika. Primećuje se tako što se dete ne koristi govorom i ne razume govor okoline ili ga delimično razume, razvija sopstveni govor koji je nerazumljiv za okolinu, deluje nezainteresovano za komunikaciju, plašljivo je, povučeno. Komunikacija dece koja imaju alaliju se svodi na gestove. Čulo sluha i inteligencija su uglavnom očuvani.
Dislalija je nemogućnost ili nepravilnost u izgovoru pojedinih glasova. U artikulacionom smislu glas može da odstupa od pravilnog izgovora na više načina, a to je: distorzija (glas se prepoznaje, ali manje ili više odstupa od kvaliteta izgovora), supstitucija (zamenjuje se glas koji već postoji nekim drugim), omisija (neizgovaranje glasa).
Što ranija dijagnostika i što ranije uključivanje u logopedski tretman su od izuzetne važnosti. U radu sa decom sa nekim govorno-jezičkim poremećajem treba pristupiti pažljivo. Potrebno je izgraditi odnos sa detetom i voditi ga kroz težak proces vraćanja na pravu govorno-jezičku “trasu”. U samoj osnovi govora su dve sposobnosti: sposobnost da se govor razume i da se govor produkuje (receptivni i ekspresivni). Iz tog razloga, razumevanje govora i produkovanje, odnosno pričanje, se ne smeju odvajati. Mora se raditi paralelno na obe sposobnosti.

Moje dete ne govori a ima dve godine… Ali prepoznaje prve taktove omiljene reklame, crtanog filma, pesmice na stranom jeziku i ima pokazni gest

U dobu tehnike i tehnologije u kome živimo, korišćenje raznih elektronskih uređaja je uzelo maha (tv, tableti, računari, telefoni). Tako sve više srećemo roditelje koji ostavljaju svoju decu satima da sede ispred ekrana, nepomično posmatrajući akcije animiranih junaka ili igrajući neku od igrica na telefonu ili tabletu. Deca su ispred ekrana mirna i zadovoljna, pa roditelji smatraju da je to najbolje rešenje kako bi brže i lakše obavili dnevne obaveze koje imaju.

Šta se dešava kada dete nije dovoljno stimulisano govorom?

Dragi roditelji, vreme provedeno ispred ekrana može da ostavi negativne posledice na razvoj deteta. Neki će se, verovatno, pobuniti i reći da su crtani filmovi, reklame ili pesmice pomogle da njihovo dete imenuje neke predmete, otpeva pesmicu na engleskom ili nekom drugom stranom jeziku. To je istina, jer deca najviše uče i pamte slušajući i gledajući. Detetu je potrebno da hvata, dodiruje, opipava i na druge načine istražuje nove predmete, a uz to sve i da imenuje kako bi uspelo da poveže predmet i reč (određeni pojam dobije značenje). Nažalost, učenje uz crtane filmove ili pesmice na stranom jeziku su primeri lošeg govornog modela. Neretko je sadržaj koji se plasira na TV-u neadekvatan za dečiji uzrast, pun scena nasilja, neprimerenih uzvika i apstraktnih reči za njihov uzrast. Tako da, pored usvojenog lošeg govornog modela, karakteristike dece koja su rasla ispred omiljenih elektronskih uređaja su i rasuta pažnja, hiperaktivnost, nespretnost, pasivnost, napetost ili fobičnost (nelagodnost u situacijama spontane komunikacije).

Šta je detetu potrebno?

Da bi detetu pružili mogućnost da se adekvatno razvija u govorno-jezičkom, psihomotornom i socioemocionalnom pogledu, važno je da ima mogućnost da iskusi svet oko sebe. Pokretač saznajnog razvoja je radoznalost. Vrlo je važno da dete potrči, saplete se, ostvari razmenu u igri sa drugom decom, čuje govor direktno upućen njemu, da ostvari kontakt pogledom. Potrebno je da dete pokaže šta želi, da pruži ruku ka željenom predmetu, da istražuje i tako saznaje nove stvari. Svakim novim iskustvom dete doživljava nova i dograđuje dosadašnja iskustva. Takvu vrstu iskustva, sigurno ne može dobiti ukoliko sedi ispred TV ekrana, tableta ili telefona, slušajući modifikovane glasove na stranom jeziku koji nisu upućeni njemu direktno i gledajući animirane likove. Od najveće važnosti za razvoj govora i jezika je omogućiti deci da prvo razviju neverbalnu komunikaciju, a zatim verbalnu. Za dete koje tek uči da govori je ujedno važna i verbalna i neverbalna komunikacija. Neverbalna komunikacija se odnosi na značenje date reči i isto je važna za proširivanje rečnika tj. dalji razvoj govora i jezika kao i verbalna komunikacija. Neophodno je da postoji neverbalna komunikacija kako bi se razvila verbalna.

Dete prvo uči da pokazuje, a zatim izgovara ime pojma. Zato i kažemo da pokazni gest prethodi govoru. Za razvoj govora bitno je stvoriti bazu maternjeg jezika, pa tek onda krenuti sa usvajanjem drugog jezika. Ako dete ima govorno-jezički problem, prvi i osnovni korak u rešavanju problema je odlučivanje samo za jedan jezik, najčešće jezik koji dete koristi u vrtiću i koji će kasnije koristiti u školi. Prvi jezik ostaje onaj jezik kojim se majka (ili osoba koja je imala najveći kontakt sa detetom) obraćala detetu u prvoj godini života, to je maternji jezik. Usmerite dete na igru, na istraživanje, na pokret. Kada ste sa detetom kod kuće, razgovarajte što više sa njim, zajedno prelistavajte slikovnice, čitajte i prepričavajte priče, postavljajte mu pitanja. Jako je važno posle svake rečenice napraviti pauzu kako bi dete uvidelo da postoji vreme i za njega. Potrebno je da uvidi da je komunikacija dvosmerna i da se i od njega isto očekuje. Budite strpljivi, dajte detetu vremena. Ukoliko vidite da bi odustalo od komunikacije i zadatka podstaknite ga i verbalno i neverbalno, kako biste mu istu olakšali. Uvidite šta dete voli i gleda, pa se uključite u njegove omiljene aktivnosti, kako biste razgovarali o njima i izvodili ih zajedno. Dete će od vas najviše naučiti. Pričajte o onome što radite, o onome što dodirujete, pokazujte prstom, uključite u te radnje govor, pokret, ritam. Dete pružajući ruke ka nekom premetu i vodeći osobu do željenog predmeta, istražuje i uči. Dete često pokazuje želju da se neka radnja ili reč ponovi više puta. Na taj način daje sebi vremena da poveže ime predmeta sa datim pojmom, kao i da pamti redosled glasova u datoj reči, da bi usvojilo oblik i značenje. Kada dete počne da pokazuje željeni predmet, postavljate mu pitanja To ? Da li TO želiš? Trudite se da intonacijom ispratite pitanje. Igrajte se govorom kako bi deci bilo zanimljivo. Nekada dajte i odgovor ili deo odgovora (To je…) umesto deteta kako biste ga motivisali. Na zahtev deteta šta je to ili samo to, dajte odgovor. Služite se pitanjem Gde je?. Na taj način podstičete razvoj pokaznog gesta i ujedno proveravate detetovo poznavanje reči. Podstaći ćete detetov govor kako bi više obogatilo svoj rečnik. Potrebno je da ne govorite opširno, već da rečenice budu što kraće i jasnije. Takav dvosmeran odnos podstiče kako vaspitni proces u okviru porodice, tako i pravilan razvoj govora. Na taj način će dete na starijem uzrastu nesmetano komunicirati sa svojom okolinom.

Neodovoljno stimulisano dete govorom je uskraćeno za iskustvo, nije u mogućnosti da sam razvije govor i nauči da komunicira i inicira komunikaciju. Ne inicirajući komunikaciju dete postaje pasivno, samo sebi dovoljno, „u svom svetu“. Zato pokažite svom detetu moć govora, naučite ga da sa vama deli svoje želje, potrebe govorom (verbalnim putem).

Ukoliko se to ne desi ne ustručavajte se da se obratite stručnjaku (logopedu) koji će adekvatno proceniti vaše dete i predložiti potreban tretman.

Svetski Dan autizma

Da li me vidiš? Otvorili smo ti vrata – govori
Dajem ti ruku – uzmi je ne tražim puno – pogledaj me

Tu sam pored tebe – ne plaši se

Trčimo i učimo nove reči – tu sam da ti pomognem

Razumem te da nekada nećeš – polako ćemo

Ti i ja smo prijatelji i pobedićemo tvoj problem

2. april je dan osoba sa autizmom, koji je u decembru 2007. godine proglašen od strane generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Šta je autizam? Često pitanje koje postavljaju roditelji koji imaju problem sa svojim detetom. Autizam je vrlo složen biološki poremećaj mozga. U svojoj kliničkoj slici obuhvata  slabu socijalnu interakciju i komunikaciju sa ponavljajućim (stereotipnim) pokretima. Češći je kod dečaka nego kod devojčica.

Prvi i osnovni znak autizma je izostanak kontakta očima, a pored njega i neuzvraćanje osmeha osobi koja mu se osmehuje, izostanak  odazivanja na poziv po imenu ili okretanje na glas bliske osobe. Dete sa autizmom ne prati pogledom predmet koji mu se pokazuje, ne mazi se niti započinje bilo koji vid nežnosti sa bliskom osobom, ne imitira pokrete i izraze lica roditelja i osoba iz svog okruženja, ne pokazuje sreću kada je u kontaktu sa drugom decom. Kontakt sa drugim osobama ili druženje sa decom je otežano kao i igra sa njima. Uglavnom se igraju sami ili sede u nekom ćošku gde se stereotipno igraju, nesvesni svoje okoline.

Članice Evropske Unije i Saveta Evrope podsećaju nas na sledeće činjenice:

1. Postoji velika potreba da se obrati posebna pažnja na autizam, uzimajući u obzir velike probleme koje stvara ova vrste poremećaja.
2. Autizam je veoma složen razvojni poremećaj koji se javlja tokom prve tri godine života.
3. Na osnovu činjeničnih podataka dobijenih naučnim istraživanjem danas znamo da autizam nije retka pojava, a ukoliko se u obzir uzme ceo spektar autističnih poremećaja, ova vrsta poremećaja obuhvata 0,6 % ukupne populacije. Ovo znači da u Evropi postoji oko 5 miliona osoba sa autizmom.

Dijagnostika autizma

Multidisciplinarni pristup kod dijagnostikovanja poremećaja iz autističnog spektra je potreban i neophodan.

Prva karika u lancu timskog rada je pedijatar koga upoznajemo sa problemima koje dete ima. Dalje se uključuju logoped, psiholog, reedukator psihomotorike, senzorni  integrator, dečiji psihijatar i drugi profili stručnjaka po potrebi. Ako je potrebno uključuju se i sledeće dijagnostičke metode poput EEG-a, MR snimanja, ispitivanje sluha, laboratorijske i metaboličke analize.

Tretman autizma

Lek za autizam još ne postoji. Postoje niz tretmana koji pomažu deci u svakodnevnom normalnom funkcionisanju. Prvi i osnovni je govorni tj. logopedski tretman gde dete razvija razumevanje osnovnih naloga koji mu se upućuju u kući, vrtiću ili široj okolini. Drugi je tretman pokretom tj. reedukacija psihomotorike gde dete postaje svesno sebe i drugih, uči pokazni gest kojim, uz pomoć reedukatora psihomotorike počinje da pokazuje delove tela na sebi i na drugima. Treća karika u radu sa decom pervazivnog spektra je tretman senzorne integracije gde se uz pomoć senzorno integrativnog  terapeuta deca sa autizmom uče da reaguju adekvatno na raznovrsne senzorne nadražaje.

Mnoge priče su ispričane o ovom  misterioznom problemu za nas stručnjake. Zašto misterioznom? Zato što je nepredvidiv, a mnogi aspekti još uvek nisu rasvetljeni. Uvek može da nas iznenadi.

Postoji  priča mame Katarine koja je svoju ćerku svako jutro u vrtić vodila istim putem jer ako bi nešto menjala mala Maša bi plakala i vikala. To je mami Katarini jako smetalo..to je jako bolelo…htela je da pomogne, a nije znala kako ni kome da se obrati. Jednog dana skrhana i u suzama je zakucala na vrata našeg Centra. Posle razgovora i dijagnostike koja je bila timska (logoped, psiholog i reedukator psihomotorike) krenuli smo da radimo. Maša je bila divlja, neuhvatljiva devojčica kojoj je pogled lutao i bilo je potrebno strpljenje i veština da se uhvati taj njen pogled. Znala je da pola sata plače, baca igračke i besciljno trči po senzornoj sobi. Gledali smo sve to i pitali se kada će stati i pogledati nas, kada će se osmehnuti, mahnuti, poslati poljubac. Neizvesnost i agonija kroz koju je mama Katarina prolazila zajedno sa nama je bila teška, tužna i na trenutke obeshrabrujuća. Ali život je nekada nepredvidiv, ne ide onim tokom kojim smo zamislili… Lepa mama Katarina sa svojim anđelom Mašom…da li možemo da vratimo vreme da Maša nema problem i da je mama srećna? Ne, ne možemo. Moramo se uklopiti u tu kockicu koju nam je Maša pružila na dlan, biti obazrivi i nastaviti da joj pomažemo, tako što ćemo je izvući odatle i staviti u stvarni svet… To je ono što nas stručnjake čini srećnim,  a i mamu Katarinu. Upravo ta sreća, nekada prividna, davala je snage nama, mami i svima koji su učestvovali u životu male Maše. Mala Maša je išla napred,  a i mi sa njom…srećni i radosni jer se video napredak. Maša je počela da se okreće kada je pozovemo, smejala se svojoj mami kada je vidi na vratima…slala nam je poljupce i mahala do sledećeg dana. Kada bi se vrata Centra zatvorila svako od nas je krio suzu…ali suzu radosnicu.

Jer život jeste nepredvidiv i teče krivudavo, a mi smo tu da ga usmerimo i pomognemo koliko možemo deci koja imaju problem u komunikaciji i interakciji sa drugima.

Maša raste i napreduje. To malo biće nas čini srećnim i mi ne odustajemo kao i mama Katarina. Idemo napred, korak po korak, a cilj su nam nove reči, pesmice, novi drugari… Cilj od koga ne odustajemo ni mi ni mama Katarina. Prošle godine je Maša duvala 4 svećice na torti, a ove godine će duvati 5. Pitate se gde je tata? Malo je falilo da ga zaboravimo. Oprostite tata Dragane! Tu je tata, obožava svoju mezimicu i iz prikrajka se raduje svemu. Još uvek bojažljivo, ali svakim danom sve sigurniji u uspeh svoje Maše.

Maša nam svaki dan kuca na vrata…poklanja nam najlepši osmeh i poneku reč. Naučila je da sama skida svoje cipelice i da ih stavlja na policu, pere svoje male ruke, a do juče nije volela dodir vode i sapuna…seda na stolicu i počinje svoje učenje. Mnogo smo naučili od nje…tako mala, a već drži čas o upornoti i istrajnosti  koju joj je nametnuo život.

Ovo je samo  jedna od hiljadu priča koju ste čuli. Mi smo ispričali svoju…a želja nam je da sledeće godine ispričamo još priča gde smo pomogli ,olakšali ono sa čime se susreću roditelji ove dece. Želje su velike, ali ovi roditelji imaju samo jednu, da im dete postane svesno sebe, njih i drugih koji ih okružuju.

Otvorili smo svoja vrata….uđite i obratite nam se – tu smo da Vama i Vašem detetu pomognemo…

Stare novine kao edukativni meterijal

Stare novine ne moraju da se bacaju, mogu da posluže za učenje. U našem Centru se trudimo da koristimo materijale koje svako ima u kući. Tako Vam i ovaj put predstavljamo jednu od zanimljivih aktivnosti koju možete raditi sa Vašim detetom, a potrebne su Vam stare novine, makaze, lepak, sveska, olovka i gumica.

Svi u kući imate stare novine. Isecite reči i sa Vašim detetom smislite rečenice u kojima ćete iskoristiti isečenu reč. Kada Vaše dete smisli rečenicu, potrebno je da je napiše i zalepi isečenu reč na odgovarajuće mesto (nekad je isečena reč na početku, nekad u sredini, a nekad na kraju rečenice).

Na ovaj način Vaše dete proširuje rečnik, usvaja definicije isečenih pojmova, vežba rukopis i pravila pisanja. Takođe, ova aktivnost je korisna za kombinatoriku, logičko zaključivanje, mišljenje i asocijativni rečnik.

Kako na zanimljiv način da pomognete detetu da razume pročitano?

Kada dete počne da čita jedan od problema koji može da se javi je razumevanje pročitanog. Da bi dete savladalo ovaj problem potrebno je da se radi na razumevanju pročitanih reči, zatim rečenica (prvo kraćih, a zatim dužih) i, na kraju, teksta (čiju dužinu, takođe, povećavamo).
Prvi zadatak kod rada na razumevanju je povezivanje reči sa nacrtanim pojmom – na jednoj strani napišite reči, a na drugoj nacrtajte pojmove. Dete treba da pročita reč, a zatim linijom da poveže reč sa pojmom koji ona imenuje.
Kada dete savlada razumevanje pročitanih reči, radi se na razumevanju rečenica. Napišite rečenice tako da pojedine reči predstavite crtežom. Od deteta tražite da pročita napisane rečenice, a zatim da ih napiše. Isto možete da radite i sa pesmicama ili kraćim pričama.

Kod starije dece i dece koja su savladala zadatke koje smo opisali možete postaviti zadatak tako što ćete izostaciti pojedine reči u rečenici ili kraćem tekstu.
Osim za razumevanje pročitanog navedeni zadaci su korisni i za usmeravanje i održavanje pažnje, grafomotoriku, vizuelnu percepciju i pretraživanje, kao i za  bogaćenje rečnika.

Stiglo nam je proleće…učite sa decom o lastama, sreći, šumama i kako da zaštitimo našu vodu

Naredna četiri dana obeležavamo svetski dan lastavica (19.3.2019. godine), svetski dan sreće i dolazak proleća (20.3.2019. godine), svetski dan šuma (21.3.2018. godine) i svetski dan zaštite voda.

Da bi dete usvojilo da obeležava neki dan počinjemo od obeležavanja njegovog rođendana i rođendana članova porodice. Da bi dete znalo kada je nečiji, prvenstveno njegov rođendan, mora da vlada određenim pojmovima, a to su dani u nedelji, meseci u godini, godišnja doba, brojevi. Kada sa detetom učite navedene pojmove, učite i kada se koji pozdrav govori, šta se oblači u kojem godišnjem dobu, koji dan je pre, a koji posle i sl. Na taj način dete usvaja redoslede i kategorije.

Učenjem o svetskom danu šume, lastavica i zaštite voda sa detetom učimo o tome šta znače navedeni pojmovi, koje vrste ptica postoje, koje šume postoje i na koji način utičemo na njihovo očuvanje.

Više o aktivnostima koje utiču na učenje navedenih pojma, kao i o radionicama koje su vezane za godišnja doba, dane u nedelji i delove dana možete pročitati u praktikumu „Da brbljam, da govorim, da učim“ autora dr Nataše D. Čabarkape.

Procena senzorne integracije

Da li je Vaše dete senzorno preosetljivo, nedovoljno osetljivo ili je u senzornom traženju? Ukoliko niste sigurni, proverite jer je onda Vašem detetu potrebna procena senzorne integracije.

Senzorna integracija je aktivnost koja omogućava da se informacije koje stižu iz različitih čula obrade u mozgu. Zahvaljujući dobroj senzornoj integraciji  mi imamo jasnu sliku o tome šta se dešava oko nas, uspešno se orijentišemo, svesni smo granica sopstvenog tela i položaja ekstremiteta u prostoru, uspevamo da adekvatno održimo i usmerimo pažnju… Deca sa poremećajem senzorne integracije imaju problem sa svakodnevnim funcionisanjem jer njihov mozak ne prerađuje dobro čulne informacije. Oni imaju problem da zanemare okolnu buku i usresrede se na izvođenje zadate aktivnosti, u nedostatku svesti o granicama svog tela mogu se neprestano vrpoljiti na stolici, jako udarati nogama o pod, mogu izbegavati kontakt pogledom, burno reagovati ako im se peru ruke, dodiruje lice ili ako dođu u kontakt sa materijalima različitih tekstura… Procena senzorne integracije se izvodi u senzornoj sobi u kojoj se nalaze ljuljaška, različite vrste penjalica, tunel, trambolina, prepreke, lejzi beg, igračke, materijali i predmeti različitih oblika, boja, veličina i tekstura, muzičke igračke, lopte, prostirke po kojima deca mogu da gaze… Procena se zasniva na snimanju i posmatranju deteta tokom izvođenja slobodnih aktivnosti u prostoru (kako reaguje na materijale različitih tekstura, kako organizuje i izvodi svoju igru, koje aktivnosti i predmete preferira, a koje izbegava…). Na osnovu analize snimaka, beležimo da li su kod deteta prisutni neki od znakova poremećaja senzorne integracije (poremećaj senzorne modulacije – nedovoljna osetljivost, preosetljivost ili traženje, poremećaj senzorne diskriminacije, senzorne registracije…) u nekom od sledećih domena: taktilnom, vestibularnom, proprioceptivnom, auditivnom ili vizuelnom. Važnost procene senzorne integracije i detekcije teškoća u ovom domenu, ogledaju se u činjenici da dete neće moći da izvrši aktivnosti koje zahtevaju pažnju, dok ne zadovolji svoje senzorne potrebe.

Pitanje zabrinutih roditelja: Moje dete neće da obuče novu jaknu, da obuje nove patike, ne želi kapu na glavi ni rukavice…

Sa decom koja ne žele da obuku novu jaknu, da obuju cipele, koja ne žele da nose kapu ili rukavice, oblačenje može da se pretvori u borbu. Obratite pažnju, možda je vaše dete preosetljivo ili prolazi kroz fazu u svom razvoju. Čak i male iritacije takvoj deci mogu biti nepodnošljive. Neka deca mogu imati tantrume (napade besa) pa ćete možda morati da eksperimentišete kako da na najlakši način dete obuče jaknu, duksericu, džemper, šal ili obuje patike, sandale, čizme. Logopedski centar Čabarkapa Vam daje nekoliko predloga koji oblačenje i obuvanje možeučiniti jednostavnim:

• Izbegavajte sve što steže oko vrata, zglobova, struka.
• Birajte čarape koje se detetu neće izuvati, kliziti.
• Izbegavajte farmerice jer stežu, birajte mekane ili pantalone sa elastičnim pojasom.
• Uklonite etikete sa odeće i izbegavajte majice sa aplikacijama jer deci često mogu biti neprijatne.
• Neka deca mogu biti alergična na omekšivač pa izbegavajte korišćenje istog.
• Deci više prijaju mekanije, više puta oprane stvari nego nove koje mogu biti neprijatne za nošenje.
• Koristite odeću napravljenu od prirodnih materijala. Možete eksperimentisati da vidite koji materijali vašem detetu odgovaraju vuna, pamuk, pliš..
• Vežbajte nošenje novih stvari na kratko.
• Ako više voli majice obucite ga slojevito da može da se skine kada je u zatvorenom prostoru.
• Dajte deci izbor i neki osećaj kontrole – kupujte zajedno, pregovarajte (npr. odustanite od šala ako pristane na kapu).

Roditelji dece koja su taktilno preosetljiva mogu im obuvati po dva para čarapa kako bi umanjili dodir sa podlogama različitih struktura koje im ne prijaju.

Više o taktilnoj preosetljivosti i načinima na koje možete da rešite ovaj problem možete pročitati u praktikumu autora dr Nataše D. Čabarkape „Da brbljam, da govorim, da učim“.