Nekada alalija ili potpuno odsustvo govora a danas- „moje dete još uvek ne govori“

Po definiciji- alalija, reč koja se više ne koristi za problem koji i dalje postoji. Sada se za alaliju koriste različita nova imena- kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju, izostanak govora, neravijen govor, odustvo govora… Često nam se roditelji obraćaju sa pitanjem „Moje dete nema nijednu reč, nekada nas razume, nekad ne, da li mu treba stručna pomoć ili će uskoro progovoriti samo?“.

U današnje vreme zabeležen je porast u oblasti govorno-jezičke patologije kod dece u odnosu na ranije. Deca često kasne u govorno-jezičkom razvoju, a neretno se dešava i to da govor potpuno izostane. Roditelji misle da nema razloga za brigu, da ima vremena i da će se govor razviti sam i zato ne traže stručnu pomoć. Ali nepostojanje govora već na uzrastu od 18 meseci predstavlja vid kašnjenja u razvoju govora i jezika. Na tom uzrastu se očekuje da je dete prošlo fazu gukanja i brbljanja i da se pojavila prva funkcionalna, tj smislena, reč. Kada ove faze razvoja govora izostanu važno je obratiti se stručnjaku i ne čekati da govor spontano dođe, jer se to možda neće desiti, a dragoceno vreme je izgubljeno.

Važno je naglasiti da kod ovog poremećaja govora ne postoji oštećenje čula (sluh je očuvan), inteligencije, niti se može svrstati u druge razvojne poremećaje.

Ono što često prati odsustvo govora je i to da dete ne razume govor drugog ili ga pak samo delimično razume. Kako izgleda dete koje ne govori i ne razume govor svoje okoline? Ovo dete se ne koristi govorom kao sredstvom komunikacije već najčešće komunicira gestovima (pokazuje prstom šta želi, povlači ruku roditelja u željenom smeru…), ono deluje nezainteresovano za komunikaciju, plašljivo, povučeno, plačljivo…

Dete koje komunicira na ovaj način, tj iskljucivo neverbalno (mimikom i gestovima) će biti ograničeno u svojoj komunikaciji koja je zato dosta siromašna. Izostanak verbalne komunikacije (komunikacije rečima) dalje često vodi zaostajanju u psihičkom (socio-emocionalnom) razvoju deteta u odnosu na svoje vršnjake.

Postoje razlike u ispoljavanju teškoća na nivou receptivnog i ekspresivnog govora kao i detetovog senzomotornog i psihomotornog razvoja. Tako postoje deca koja ne govore, imaju teškoće u razumevanju ali su veoma motorno spretna. Druga vrsta ovog poremećaja su deca kod kojih govor takođe izostaje, ona su nespretna, imaju teškoće u koordinaciji pokreta ruku i nogu, ali je razumevanje znatno bolje. Dok kod nekih slučajeva se javlja kombinacija oba navedena (najteži tip poremećaja). Ove razlike se javljaju kao posledica senzornih, motornih ili senzo-motornih smetnji. Kako bi dete uspelo da prebrodi razvojne izazove potrebno je da bude uključeno u logopedske tretmane, tretmane reedukacije psihomotorike, psihološke tretmane i tretmane senzorne integracije kako bi što pre došlo do pojave prve reči tj progovaranja i napretka na sva tri nivoa razvoja (govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni).

Važno je da znate da je uzaludno čekati da se problem sam reši. Iako postoje iskustva ljudi koja govore da je tako nešto moguće, ni jedan stručnjak Vam ne bi savetovao da se u tako nešto uzdate. Javite se na vreme stručnjaku-logopedu. Ukoliko ste u mogućnosti, uključite multidisciplinarni tim stručnjaka (logopeda, psihologa, reedukatora psihomotorike i senzornog integratora) kako biste pratili celokupni dečiji razvoj. Deca koja imaju ovaj poremećaj u razvoju govora i jezika kasnije mogu da ispolje teškoće kao što su poremećaji artikulacije, senzomotorni poremećaji, emocionalni problemi, disleksija i disgrafija (teškoće čitanja i pisanja)… Ulaskom u školski sistem dete sa problemom kašnjenja u govoru može da napravi mnogo veće probleme sa kojima nećete moći tako lako da se izborite jer nećete imati vremena da se borite sa starim problemom, a nastao je novi.

U čekanju prolazi vreme koje je bitno za nadoknađivanje svega propuštenog.